Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Naslovna  |  Aktuelno  |  Pogledi  |  Tviter postao glavni urednik Njujork tajmsa
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Pogledi

16. 07. 2020.

Autor: Priredila – Ljiljana Nedeljković Izvor: UNS

Svetski mediji

Tviter postao glavni urednik Njujork tajmsa

Nastavlja se previranje u redakciji Njujork tajmsa, čiji je izdavač nedavno naterao na ostavku urednika komentara u ovom listu zbog objavljivanja ličnog stava američkog senatora koji je držao stranu Donaldu Trampu i podržao njegov predlog da američka vojska, bude li potrebno, zavede red na ulicama američkih gradova na kojim su izbili masovni neredi posle brutalnog policijskog nasilja u kom je u Mineapolisu život izgubio crnac Džordž Flojd.

Sada je bučan otkaz dala Bari Vajs, pisac redakcijskih komentara i novopridošli član redakcije koja ju je angažovala posle izbora Donalda Trampa za predsednika upravo kako bi se proširio krug saradnika uglednog njujorškog lista i u onim slojevima društva koji tradicionalno ne pripadaju liberalnoj američkoj eliti. Njeno pismo ostavke naširoko se i bez mnogo simpatija komentariše na društvenim mrežama koje je ona optužila za prevelik uticaj na uređivanje Njujork tajmsa.

S velikim žaljenjem podnosim ostavku na dužnost u „Njujork tajmsu“.

Pre tri godine sam puna zahvalnosti i optimizma počela da radim u ovom listu. Kada su me angažovali, cilj je bio da se okupe i oni glasovi koji se inače ne bi pojavili na stranicama „Njujork tajmsa“: pisci početnici, ljudi centrističke ideološke orijentacije, konzervativci i ostali kojima „Njujork tajms“ inače nije prirodna sredina. Razlog za taj napor bio je sasvim jasan: list nije uspeo da predvidi rezultat novembarskih izbora 2016. godine, što je značilo da nema potpuno jasnu predstavu o Americi, ne razume je sasvim. Izvršni urednik Din Baket i drugi su to manje-više priznali u raznim prilikama. Zato je u rubrici Mišljenja prioritet dat ispravljanju tog suštinski važnog nedostatka.

Bila mi je velika čast da budem deo tih napora koje je predvodio Džejms Benet. Ponosna sam na tekstove koje sam napisala i objavila i tuđe tekstove koje sam priređivala kao urednik. Među onima kojima sam pomogla da se pojave na našim stranicama bili su venecuelanski disident Vujili Arteaga, iranska šahovska šampionka Dorsa Derahšan i hongkonški demohrišćanin Derek Lam. Tu su takođe bili Ajan Hirši Ali, Masih Alinedžad, Zaina Arafat, Elna Bejker, Rejčel Denholander, Mati Fridman, Nik Gilespi, Heder Heing, Randal Kenedi, Džulius Krein, Monika Luinski, Glen Lori, Džesi Singal, Ali Sufan, Kloi Valdari, Tomas Četerton Vilijams, Vesli Jang i mnogi drugi.

Međutim, pouke koje je trebalo da izvučemo iz predsedničkih izbora - pouke o tome koliko je važno razumeti druge Amerikance, koliko je važno suprotstaviti se tribalizmu i pridati centralni značaj slobodnoj razmeni ideja u demokratskom društvu - te pouke nismo naučili. Umesto toga, u štampi se pojavio novi konsenzus koji je bio možda naročito izražen upravo u „Njujork tajmsu“: istina nije proces kolektivnog otkrivanja, već dogma koja je već poznata malom broju prosvećenih čiji je posao da o toj dogmi obaveste sve ostale. Tviter, doduše, nije u zaglavlju „Njujork tajmsa“. Međutim, Tviter je postao njegov glavni urednik, onaj koji ima poslednju reč. A kako su etika i običaji te platforme polako postajali etika i običaji „Njujork tajmsa“, tako se i sam list sve više pretvarao u neku vrstu prostora za različite performanse. Priče se biraju i iznose na način koji će zadovoljiti najuži segment publike, a ne način koji će omogućiti radoznaloj javnosti da čita o svetu i sama donosi sopstvene zaključke. Oduvek sam smatrala da je novinarima stavljeno u zadatak da napišu onaj prvi, okvirni nacrt teksta, nešto što bismo mogli nazvati „prva ruka“ istorije. Sada je, međutim, i sama istorija postala još jedna efemerna stvar koja se oblikuje tako da se prilagodi potrebama unapred utvrđenog narativa.

Zato što nisam prezala da se upustim u ono što je Orvel nazvao „Zlomisao“ izložila sam se neprestanim siledžijskim napadima kolega koji se ne slažu s mojim stavovima. Proglasili su me nacistom i rasistom; vremenom sam oguglala na komentare u stilu: „Eno, ona opet piše o Jevrejima“. Maltretirani su i oni za koje se smatralo da su u prijateljskim odnosima sa mnom. Moj rad i moj karakter otvoreno su nipodaštavani na komunikacijskim kanalima na platformi Slack koje vrlo pomno proučavaju najvažniji urednici lista. Tu su neke od kolega insistirale na tome da treba da budem izbačena iz „Njujork tajmsa“ da bi te novine postale istinski „inkluzivne“, dok su ostali uz moje ime postavljali imodžije sa slikom sekire. Neki drugi ljudi zaposleni u „Njujork tajmsu“ javno me na Tviteru kleveću kao lažova i zadrtu osobu, uopšte ne strahujući da će im zbog toga što me proganjaju neko ko je za to nadležan na odgovarajući način uzvratiti. Niko im nije uzvratio.

Postoje nazivi, jasne kvalifikacije za to čemu sam izložena: nezakonita diskriminacija, neprijateljsko radno okruženje, primoravanje na raskid radnog odnosa. Nisam pravni ekspert. Ipak, znam da je sve ovo loše.

Ne razumem zašto ste dozvolili ovakvu vrstu ponašanja u kompaniji „Njujork tajms“ pred očima svih zaposlenih i pred celom javnošću. I svakako ne mogu da razumem kako ste vi i drugi čelnici „Njujork tajmsa“ mirno stajali i sve to posmatrali a privatno me tapšali po ramenu i hvalili me zbog moje hrabrosti. Nije valjda da je čoveku potrebna hrabrost da bi se kao pobornik centrističke ideologije pojavio na poslu u jednim američkim novinama?

Jedan deo mene bi voleo da je ovo moje iskustvo jedinstveno. Međutim, istina je da je intelektualna radoznalost - da i ne govorimo o spremnosti na prihvatanje rizika - sada nešto što se u „Njujork tajmsu“ doživljava kao mana. Zašto biste kao urednik radili na nečemu što je izazovno za naše čitaoce ili napisali nešto hrabro da biste se potom izložili zaglupljujućem procesu da to što ste priredili ili napisali svedete na ideološki podoban (košer) tekst, kada možete sebi obezbediti sigurnost posla (i bezbrojne klikove podrške) tako što ćete objaviti četirihiljaditi tekst u rubrici Mišljenja i komentari u kome ćete tvrditi da Donald Tramp predstavlja jedinstvenu opasnost za našu zemlju i za ceo svet? Tako je autocenzura postala norma.

Ono malo pravila što je još ostalo u „Njujork tajmsu“ primenjuje se krajnje selektivno. Ako čovek ispoveda ideologiju koja je u skladu sa novom dogmom, onda i taj čovek i njegov rad bivaju ostavljeni na miru, niko ih ne nadzire. Svi ostali žive u strahu od digitalne buke i besa. Dozvoljeno je izlivati otrov u onlajn prostoru dokle god je taj otrov usmeren ka pravim metama.

Komentari koji bi lako bili objavljeni još pre dve godine sada dovode i pisca i urednika u velike nedaće, čak se može dogoditi da zbog njih i posao izgubi. Ako se za neki komentar ili članak zaključi da će verovatno izazvati bujicu internih reagovanja ili reagovanja na društvenim medijima, onda urednik ili pisac izbegavaju da to objave. Ako urednica oseća da ima dovoljno snage da sugeriše objavljivanje, brzo će je preusmeriti na bezbednije tlo. A ako i uspe da objavi nešto što ne predstavlja eksplicitnu promociju progresivnih ciljeva, i tada će svaki redak biti pažljivo proveren, umiven, o njemu će se pregovarati i sve će se nekako upakovati i obezbojiti.

„Njujork tajmsu“ su bila potrebna dva dana i dva radna mesta da kaže kako nije trebalo objaviti tekst Toma Kotona zato što „ne zadovoljava naše standarde“. List tako sve više prelazi u neku udaljenu galaksiju, gde dominiraju pitanja koja su istinski udaljena iz životne sfere većine stanovnika.

Međutim, ja sam uverena da većina zaposlenih u „Tajmsu“ ne veruje istinski u takve stavove, samo su zastrašeni i primorani da se tako ponašaju. Zašto? Možda zato što veruju da je krajnji cilj ipak ispravan. Možda zato što veruju da će uživati zaštitu sve dotle dokle budu klimali glavom. Možda zato što u našoj zemlji postoje milioni nezaposlenih a oni imaju sreću da su uopšte dobili posao u ekonomskoj grani u kojoj se radi na ugovor.

A možda i zato što znaju da se danas ne isplati ustati i boriti se za načela - to vam samo crta metu na leđima. Zato ne koriste platformu Slack, kada mi se obraćaju, nego mi šalju privatne poruke o tome da je zavladao „novi makartizam“ u ovom uglednom listu.

Sve to sluti na zlo, naročito za nezavisno orijentisane mlade pisce i urednike koji obraćaju pažnju na to šta treba da rade da bi napredovali u karijeri. Pravilo broj jedan: ako govorite ono što mislite sebi ćete nauditi. Pravilo broj dva: nikada nemojte rizikovati da naručite tekst koji je u suprotnosti sa vladajućim narativom. Pravilo broj tri: nikada nemojte verovati uredniku ili izdavaču koji vas podstiče da idete uz dlaku. Na kraju će se taj izdavač prikloniti masi, urednik će biti otpušten ili će dobiti neki drugi posao, a vi ćete ostati na cedilu.

Ipak, postoji jedna utešna stvar za  te mlade pisce i urednike: u vreme kada „Njujork tajms“ i ostale nekada velike novinarske institucije izdaju svoje standarde i gube iz vida sopstvena načela, Amerikanci su i dalje gladni za vestima koje su tačne, za mišljenjima koja odražavaju život i za debatom koja je iskrena. O tome slušam svakog dana. „Nezavisna štampa nije ni liberalni ni progresivni ni demokratski ideal. Nezavisna štampa je američki ideal“ - tako ste vi govorili pre nekoliko godina. Teško da bih sama to mogla bolje da kažem. Amerika je velika zemlja koja zaslužuje velike novine.

Ništa od toga ne znači da neki od najdarovitijih novinara na svetu ne rade i dalje u „Njujork tajmsu“. Rade, i upravo zbog toga ovo neliberalno okruženje deluje toliko bolno. Ja ću i dalje pomno čitati njihove tekstove. Ali ne mogu više da obavljam posao zbog koga ste me doveli ovamo - posao koji je nekadašnji vlasnik „Njujork tajmsa“ Adolf Oks opisao u svojoj čuvenoj izjavi iz 1896. godine: „Neka kolumne ’Njujork tajmsa’ budu forum za razmatranje svih pitanja od javnog značaja i neka se u tom cilju u njima vodi inteligentna rasprava između različitih nijansi mišljenja“.

Oksova ideja je jedna od najboljih za koje znam u novinarstvu. Ali, ideje ne mogu same da pobede. Potreban im je glas koji će ih izreći. Potrebno im je uho koje će ih čuti. Što je najvažnije, potrebna im je podrška ljudi koji su spremni da žive u skladu sa njima.

Bari Vajs

Komentari (1)

ostavi komentar
ned

19.07.

2020.

IB [neregistrovani] u 19:00

Nije samo NYT...

I kako onda običan čitalac ili gledalac da dođe do objektivne vesti, analize, odnosno do same istine?
Bilo bi dobro da je samo NYT u pitanju, ili samo američka štampa. Kao što ne treba čitati samo NYT ili Washington Post, tako ne treba gledati samo CNN. To važi i za naše medije. Ako čitate isključivo Informer ili gledate samo Pink, dobićete iskrivljenu sliku koja nema veze sa realnošću. Takvu sliku možete dobiti i ako vam je jedini izvor informacija N1. Nažalost, nigde nema nevinih.
Podeljenost na ove i one toliko je uzela maha u svim segmentima društva da bar ja lično ne vidim na koji način to može brzo da se razreši. Ne mislim samo na naše društvo i na novinarstvo.
Za početak, svi novinari, urednici i menadžment svako jutro treba da se podsete koji su osnovni principi novinarstva - istinitost, objektivnost, nezavisnost... I da posle svakog izveštaja koji su napisali ili emisije koju su potpisali mogu da se pogledaju u ogledalo a da se ne upitaju ‚‚da li se to dopalo mom šefu", bez obzira ko to bio.

Odgovori

ostavi komentar

Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja:

Komentari koji sadrže uvrede, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.

Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Molimo Vas da se u pisanju komentara pridržavate pravopisnih pravila. Komentare pisane isključivo velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Mišljenja sadržana u komentarima ne predstavljaju stavove UNS-a.

Komentare koji se odnose na uređivačku politiku možete poslati na adresu unsinfo@uns.org.rs

Saopštenja Akcije Konkursi