Pogledi
15. 06. 2020.
Zašto je ono što se događa novinarima u SAD važno za novinare širom sveta: viđenje jednog srpskog novinara
Zemlje koje zatvaraju novinare mogu lansirati novu parolu: „To se dešava i u Americi“
Mislio sam da sam već toliko navikao na svakodnevne napade na štampu, da me ništa više ne može iznenaditi. Kada ste novinar u Srbiji to često znači da više vremena provodite odbijajući raznorazne pritiske političara nego baveći se svojim stvarnim poslom.
Tokom devedesetih godina prošlog veka bio sam neposredni svedok brutalnih napada vlasti na nezavisne medije. U prvoj deceniji 21. veka saslušavala me je policija po nalogu vlasti koje su želele da saznaju ko su moji izvori; označili su me kao stranog špijuna ili - u drugoj varijanti - tajnog agenta, verbalno me zlostavljali i na kraju otpustili pošto sam se usprotivio cenzuri u najvećem dnevnom listu u Srbiji.
Poslednjih 10 godina protiče u istom duhu: kada upravljate platformom na kojoj uzbunjivači imaju prostor za razotkrivanje korupcije i objavljujete tekstove o korupcionaštvu, nepotizmu i protekcionaštvu, onda vam je suđeno da vas napadaju raznorazni moćnici – i tajkuni, i vlast i opozicija.
Međutim, kad sam video scene policijskog nasilja nad američkim novinarima sve to mi je delovalo kao ružan san. Nije moguće da se to događa u zemlji koja ima tako snažnu pravnu zaštitu štampe, zemlji koja je uzor na koji se svi ugledamo u vezi sa svim onim što je vezano za novinarstvo. Tu vrstu ogoljenog policijskog nasilja ja nikada nisam lično iskusio. Bio sam praktično na svakom antivladinom protestu u Srbiji od 1990. do 2000. godine, bilo kao neposredni učesnik protesta, bilo kao izveštač, i zaista se ne sećam da je policija ikada uzela novinare na nišan na način na koji se to sad dešava u Americi.
Kako je moguće da se to zbiva? Zašto policajci upiru pištolje u novinare? Koliko će vremena proteći pre no što neko stvarno potegne okidač?
Oduvek sam smatrao da su američki novinari u mnogo čemu privilegovani. Dobro, znam ja da kod vas ima otpuštanja, da su novine sve manje i sve tanje, da je prodaja oglasa skoro pa nestala, ali vam se barem nikada nije dogodilo da vlada zatvori novine u kojima radite ili da vam kolegu ubije neka NATO bomba.
Kada se osvrnem na najgore zločine nad novinarima u mojoj zemlji, uviđam da su se oni obično događali bez ikakvog prethodnog upozorenja. Stidim se što nisam bio upućen u neke od tih zločina pre nego što sam, pre tri godine, izabran za predsednika Udruženja novinara Srbije. Sada gotovo svakog meseca obeležavamo godišnjice nekih od najkukavičkijih i najgnuslijih napada koji su se ikada dogodili na štampu u svetu - to je deo mog redovnog posla.
Godišnjice počinju 11. aprila, kada obeležavamo dan smrti novinara i novinskog izdavača Slavka Ćuruvije, koji je pogubljen pred svojom kućom 1999. godine. Prošle godine bivši pripadnici državne bezbednosti proglašeni su krivima za izdavanje naredbe za njegovo pogubljenje i osuđeni su na ukupno sto godina zatvora. Uložili su žalbu na tu presudu i sada iščekujemo pravnosnažnu odluku, strepeći od mogućnosti da bi mogli biti oslobođeni.
Potom, 23. aprila, odajemo poštu za 16 medijskih radnika koji su ubijeni u NATO bombardovanju Radio televizije Srbije 1999. NATO je u vreme kosovskog rata tu televizijsku stanicu označio kao „propagandnu mašineriju“ i zasuo ju je bombama, iako je bilo sasvim očigledno da to nije bila vojna meta. Među ubijenima bilo je šminkera, kamermana i studijskih tehničara.
Nakon toga je 7. maja 1999. jedan NATO projektil pogodio Kinesku ambasadu u Beogradu ubivši troje dopisnika novinske agencija Hsinhua i lista „Guangming žibao“. Ti dopisnici su se samo nekoliko dana pre napada preselili u zgradu ambasade, smatrajući da njihov smeštaj u centru Beograda nije toliko bezbedan.
Svakog 11. juna sećamo se Milana Pantića, novinara iz jednog malog grada u centralnoj Srbiji koji je ubijen pred vratima svog stana sa tri metka u potiljak. To se dogodilo 2001. godine kada smo svi smatrali da je svrgavanjem predsednika Slobodana Miloševića nastupila sloboda i da će mediji sada biti slobodni da istražuju sve zloupotrebe vlasti. Koliko smo se samo prevarili! Milan je svoju zabludu platio najvišom cenom. Istraživao je korupcionašku prodaju fabrika u državnom vlasništvu vrednu nekoliko miliona dolara. Njegove ubice još nisu pronađene.
U pozno leto, 21. avgusta, putujemo na Kosovo gde su teroristi od 1998. do 2005. godine oteli i ubili bar 15 Srba i Albanaca, novinara i medijskih radnika. Podrazumeva se da većina tih zločina nikada nije valjano istražena.
Novinari predstavljaju smetnju za mnoge; naših saveznika je malo i oni se samo sporadično pojavljuju. Ako toj kombinaciji dodate i etničku mržnju, nije nikakvo čudo što je spomen-ploča koju je Udruženje novinara Srbije postavilo na mestu otmice dvojice novinara 1998. uništena sedam puta u proteklih sedam godina.
Svaki od navedenih datuma pruža još jednu priliku da razmislimo ne samo o sudbini naših palih kolega nego i o sudbini novinarstva uopšte. Je li moguće da smo toliko slabi, toliko beznačajni, je li moguće da je naš zanat tako besmislen da ne možemo da se izborimo za pravdu za svoje kolege? Ili je jedino smisleno što nam preostaje to da nastavimo njihov rad?
Istinski mi je drago da nijedan novinar nije ubijen u ovom talasu u SAD nasilja i neprestano mislim na Lindu Tirado, našu koleginicu fotografkinju koja je izgubila levo oko kada ju je u lice pogodio gumeni metak dok je izveštavala sa protesta u Mineapolisu. „Srećom, ovo nije kraj moje karijere jer ne držim levo, nego desno oko na objektivu“, napisala je na Twitteru uveče nakon incidenta. Kakva je to samo posvećenost novinarstvu, predanost i plemenitost.
Nemojmo imati nikakvih iluzija: scene u kojima se vidi američka policija kako ispaljuje gumene metke u novinare, hapsi ih i tuče poslužiće kao izgovor svakom političaru autokrati širom sveta kad poželi da suzbije slobodnu štampu.
„To se dešava i u Americi“ - lako bi mogla da postane parola onih koji hapse novinare. „Bar ne pucamo u vas onako kako to čine Amerikanci“, mogli bi da dodaju našim kolegama pre no što za njima zalupe vrata tamnice.
Upravo je zbog toga ono što se dešava novinarima u Sjedinjenim Američkim Državama toliko važno za novinare širom sveta.
Ne mogu da vam savetujem kako da izbegnete gumeni metak koji vam neko ispali u lice, ali mogu da vam kažem nešto drugo: ako sam išta naučio tokom svih ovih godina, to je da kad god pokušavaju da vas ućutkaju u stvari strahuju od onoga što biste mogli da otkrijete.
Godine 2012. tadašnji ministar odbrane Srbije je bio do te mere iznerviran jednim člankom koji smo objavili da je zapretio tužbom. Onda smo, sasvim iznenadno, dobili anonimnu dojavu da taj ministar ulaže sredstva u luksuznu građevinu vrednu nekoliko miliona dolara u strogom centru Beograda. Prokontrolisali smo zemljišne knjige, proverili dojavu i objavili informaciju. To je postala krupna priča u Srbiji i ministar - čija je zvanična mesečna neto plata iznosila 1.200 dolara - morao je da se pojavi pred sudom zbog toga što nije prijavio tu skupu investiciju.
Dakle, kolegama novinarima u Americi mogu da kažem samo: Nemojte odustati. Kad su se ovako okomili na vas, mora biti da ste na nekom krupnom i pouzdanom tragu. Čuvajte se i nastavite da govorite istinu moćnicima. Mi vam čuvamo leđa.
* Izvorni tekst pogledajte ovde. Prevelo Udruženje novinara Srbije.
Komentari (1)
ostavi komentar17.06.
2020.
Моћници
"Чувајте се и наставите да говорите истину моћницима." Али, шта ћемо када су ти исти (или неки други) моћници власници највећих медија у САД?
Odgovori