Pisma UNS-u
28. 02. 2018.
Konkursi, komisije i medijski stručnjaci u akciji
Novinarka i članica Uprave UNS-a Jovanka Stefanović Stanojević poslala je danas UNS-u pismo u kojem govori o projektnom sufinansiranju medija. Pismo prenosimo u celosti.
Sa gotovo svakim novim konkursom lokalnih samouprava za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa, raste broj samozvanih medijskih eksperata, kojima put do tog statusa krče, zašto ne reći otvoreno i jasno, vlasnici ili direktori za pare zainteresovanih medija, ali i čelnici u opštinama u kojima se komisije biraju po sviđanju ili isključivo partijskoj boji tih istih mogula javne reči.
Teško da i postoji mala sumnja u tesnu spregu eksperata i ovih drugih, koji misle da su pare građana željnih pravog i korektnog informisanja, njihova lična ušteđevina, iliti dedovina.
Kao jedna od posledica rasprodaje medija, katastrofalnih zakona u toj oblasti, te drugačijeg uplitanja države u finansiranje kupljenih ili novoosnovanih, sve učestalije na medijsku scenu i ad hoc stupaju tzv. medijski eksperti. Nije sporno da ih u Srbiji ima ali u ovolikom i ovakvom broju, uz napomenu da i dalje ostaje obavijeno velom tajni na koji način neko stiče ovo esnafsko zvanje, velika je verovatnoća da je reč o još jednoj ujdurmi među mnogim, kojima je novinarstvo izloženo u deceniji privatizacije i prestrojavanja medijske scene u Srbiji.
Od trenutka kada je ponuđeno, kao jedno od rešenja, da se medijima za rad obezbede sredstva po odobrenim projektima, a pre će biti za puki opstanak, na scenu su stupili „medijski eksperti“.
Oni su danas moguli što u popularnom žargonu, naročito u novinama i medijima, označava uspešnu poslovnu osobu ili magnata, koji je sam sagradio i stvorio ogromno bogatstvo i monopol u smislu poslovnog carstvo.
Ima ova reč i druga značenja i definicije, ali navedena je više nego idealna za srpske medijske eksperte, koji izgleda rastu na grani. Po potrebi ih uberu lokalni moćnici ili vlasnici - direktori medija (bez konkurencije na određenim geografskim područjima), a neretko i sami padnu u korpu u trenutku kada se oglasi potreba za njima.
Tada progovori puki interes, jer se zna da mnogi novinari niti rade, niti zarađuju u redakcijama sa minimalcima (ukoliko im se i oni isplaćuju), a od obećanja naručilaca posla, najčešće i privremenih budućih poslodavaca, neka se vremenom i ispune. To je scenario po kome novinari u Srbiji životare kao i njihovi mediji, od konkursa do konkursa.
Medijski eksperti, ili samozvani, kao tema ovog pisanja, rade po diktatu. Odlikuje ih istančan osećaj za timski i rad u komisijama. Da bi farsa bila kompletna zasedanjima na kojima eksperti i ostali članovi komisija vrednuju projekte, prethodi njihov izbor od strane nadležnih organa u jedinicama lokalnih samouprava. Tako se omogućava, u idealnim uslovima, krajnje demokratsko odlučivanje o tome kome će i kako biti raspodeljene pare za pomoć i puko preživljavanje. To se u Srbiji zove projektno sufinansiranje ili finansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa.
Uvidevši da lokalni moćnici najčešće sami, skrivajući se iza nekakvih skupštinskih organa i odluka, ali kao po pravilu u saradnji, prethodnog lobiranja, pa čak i na pritisak “svojih” medija, jer nemojmo se praviti Englezima, zna se ko je čiji i ko kako radi, novinarska udruženja sve ozbiljnije prigovaraju zbog mnogih nepravilnosti uočenih u krhkim godinama ovakvog sekcijskog odlučivanja o sredstvima za sufinansiranje medija.
Profesionalna udruženja organizuju pripreme za ljude od profesije i predlažu ih opštinama za učešće u Komisijama, kako bi se izbegle već uočene grube povrede od kojih su najčešće samoizbor u komisije, sukob interesa i druge.
UNS je otišao i korak dalje, a verujem da se tako otprilike radi i u NUNS-u, pa je krajem januara organizovao i edukaciju zainteresovanih članova za učešće u komisijama, bez obzira na njihovu pripadnost profesionalnom udruženju, a samo s jednim ciljem.
Da se stvari koliko toliko dovedu u ravnotežu i da se potencijalnim članovima komisija znanjem pomogne da se njihov lični i profesionalni senzibilitet za novinarstvo, dogradi i nekim od pravila koja bi trebalo vrednovati prilikom rada. Sve to imajući na umu elementarna pravila i osećaj za zanat i profesiju i, što je veoma važno, procenu o mogućnostima, dometima i potrebama lokalnog stanovništva za informacijama koje su im važne.
Opšte je poznato da na konkurse stiže daleko veći broj projekata u odnosu na sredstva koja lokalne samouprave budžetima opredeljuju za finansiranje medija, tačnije za projekte u kojima se nalaze sadržaji od javnog interesa.
Opšte je poznato da se uprkos predlozima strukovnih udruženja, u Komisije biraju najčešće ljudi poznati lokalnim strukturama vlasti, ali ne i široj javnosti. Mnogi od tih novinara se pozivaju na članstvo u strukovnim udruženjima.
Zbog toga ostaje otvoreno pitanje, zašto se isti ti članovi, povodom ponude da se nađu u komisijama, ne obrate centralama svojih udruženja. Ne zbog nekakvih novih naloga, već samo zbog elementarnog reda i pristojnosti. Prosto, zbog kolegijalnih razloga i kodeksa koji bi trebalo da važi među profesionalcima.
Nažalost, tako ne biva! Sve se završava kroz unapred postignut dogovor i u operativno/radno telo ulaze najčešće oni koji se otvoreno zalaže za određene medije, za koje je već predočeno da “najbolje rade, da imaju uslove i najkvalitetnije sadržaje” i slično.
Zbog toga je opravdana sumnja da pozivanje na članstvo i pripadnost UNS-u ili NUNS-u ili nekom drugom udruženju, kolegama služi samo kao dobar izgovor za učešće u komisijama.
I na kraju ono što najčešće i vređa inteligenciju jeste sufiks “medijski ekspert”, koji pojedini članovi komisija, uz ime i prezime, nekada i bez navođenja pripadnosti nekoj od profesionalnih organizacija, dobijaju na parčetu papira u vidu opštinskih rešenja, kojim su imenovani da mogu da rade i ocenjuju i procenjuju projekte svojih kolega!
Višestrukoj uvredi za profesiju i inteligenciju doprinosi činjenica da je najčešće reč o samozvanim i samoproklamovanim ekspertima.
Nesumnjivo je, inače, da u Srbiji ima medijskih stručnjaka, da su oni to zvanje zaslužili svojim radom, priznanjima, doprinosom, ali je takođe poznato da ih, analizirajući dosadašnje konkurse i imena članova komisija na pozicijama onih koji su vrednovali projekte za sufinansiranje medija po gradovima Srbije, do sada nije bilo u zapaženom broju.
Prošle godine među članovima komisija broj kandidata predloženih od strane reprezentativnih medijskih udruženja bio je zanemarljiv. Baš kao i broj kompetentnih medijskih stručnjaka. Bojim se, taj trend se nastavlja i ove godine. U komisije se rešenjima imenuju ljudi gotovo nepoznati javnosti, koji dolaze iz povezanih krugova, o kojima je bilo reči na početku teksta.
I završnica je nevesela! S novostasalim generacija samoproklamovanih medijskih eksperata došlo je, naime, krajnje vreme da se postavi pitanje etike u srpskom novinarstvu danas i zašto nam je ono posle bezumne privatizacije, loših zakona i vajnih strategija, na najnižim granama ikada.
Komentari (2)
ostavi komentar02.03.
2018.
Истина је, али
Слажем се у потпуности са ауторком текста, али хоћу само да напоменем да ни чланови комисија које је предложило неко од струковних удружења, који је можда чак и завршио поменути курс, нису увек поуздани и не раде по савести, већ по истом принципу по којем раде и нагрђени и прозвани "медијски стручњаци".
OdgovoriЈа са сигурношћу знам да један уважени колега, прави медијски стручњак, са сјајном новинарскоом каријером, који у моју општину долази већ други пут да као члан комисије дели новац пореских обвезника мога града, на предлог УНС-а, уствари долази на предлог једног заинтересованог медијског магната из Ниша. Он редовно узима велики део медијског новца са својих неколико медија, у овој сиромашној општини. А тај господин новинар, члан УНС-а, се специјализовао за дељење новца на југу Србије и био је члан комисија у многим општинама овде... И зато немојте да нападате медијске стручњаке а штитите ове "праве стручњаке", јер нико од њих (или бар већина) не чита пројекте и не интересује их шта у њима пише, већ се новац дели по принципу свој - своме, па да има за обоје.
По мени су много опасији ови стручњаци за дељење пара које предлажу струковна удружења, јер то показује да ту већ влада неки организовани криминал с обзиром да је одрђени гсоподин новинар, или његов пријатељ из одређеног медија, тражио да га удружење пошаље у одређену општину, и он је ту и предложен, и наравно, то је прихваћено од стране локалне самоуправе која бира комисију... Све по договору...
01.03.
2018.
БАШ ТАКО
Поштована колегинице, свака реченица из овог текста о самозваним "експертима" који се појављују у комисијама за доделу локалних средстава за суфинансирање медијских пројеката, ти је тачна.А најгори су они који се сами пријављују као "експерти", иако им је траг у новинарству раван писању разггледница пријатељима и теткама са мора.Са њима сам као члан комисија до сада имао озбиљне сукобе, а санкционисан сам тиме што ме неке локалне самоуправе више никада нису помишљале да именују у своје комисије. Иначе, ту су и они који одлучују о расподели пара за медије, а у директном су сукобу интереса.Понеки од таквих се, када се одлучује о пројекту њиховог медија , наводно самокритички одлучују да буду уздржани. Баш тако и баш је брука! Али та брука траје, ево и у четвртој рунди конкурса за суфинансирање медија, када за средства конкуришу и разни медији и други портали који се региструју док конкурс траје!? Па ако не добију ништа, онда воде управне спорове против локалних самоуправа.
Odgovori