Pisma UNS-u
16. 11. 2021.
Ljubica Zdravković Džonov o tekstu Info Vranjskih
Odlučila sam da reagujem, zvanično nakon 20 godina trpeljivosti, tolerancije i poštovanja različitosti.
Urednik i novinar Info Vranjskih, Saša Stojković Babačko prevršio je svaku razumnu meru. U tekstu koji je objavio na svom internet portalu https://infovranjske.rs/josa-jedna-milionska-medijska-prevara/ a koji ste vi preneli od reči do reči na svom portalu, iz svake njegove reči izbija mržnja, zloba i na kraju namera da me profesionalno, etički i moralno unizi, pa se ne libi i da izmišlja.
Zloba kojom je opsednut, parališe ga totalno, pa ne ume ni da pročita ime Pokreta, čiji sam bitan član, nego ga pogrešno navodi, iako ispred sebe ima dokument koji je javno objavljen i nije nikakva tajna. Naziva udruženje „Čuvari prirode“, što je pogrešno. Kaže da smo NVO, a ne medij – što je pogrešno.
Nedostatak novinarske pažnje i koncentracije navodi ga i da pogrešno prenese da su „Čuvari prirode“ dobili na konkursu Ministartva kulture i informisanja 2 miliona dinara – što je pogrešno. S druge strane, s kim će udruženje da sarađujemo u projektu je samo naša stvar i ničija više!
Elem, da živim i u Americi, Babačko je mogao da mi pošalje mejl sa pitanjima na koje bi dobio odgovore. On se nije potrudio ni da me pozove telefonom i zatraži, ako neće odgovore, a ono makar komentar na milionske prevare koje sam, po njegovim rečima, odradila. Da zlo bude veće, ni vi to niste uradili, nego ste preneli tekst bez ikakvih kriterijuma. A kad smo već kod toga, baš me interesuje po kom kriterijumu prenosite ovaj tekst sa portala Info Vranjske, a ne prenesete recimo pismo koje vam pošalje vaš kolega, predsednik PROUNS-a, o medijskom konkursu u Trgovištu i nelogičnostima koje su se tamo dešavale?
Važno je da on patološki mrzi Ljubicu Zdravković Džonov toliko da navodi vodu na vodenicu da su mi „kupljene“ dve nacionalne nagrade.
Poštovne kolege, i ponovo nedostatak novinarske pažnje, nisam dobila dve, već tri nagrade. I to dve na Internacionalnom festivalu reportaže i medija 2020. i 2021. i specijalnu nagradu Ministarstva odbrane za dokumentarno – igranu reportažu „Heroji iz Reljana“ prošle godine. U tome mi je pomogla moja iskusna redakcija, tri kvalitetne reportaže i žiri koji je umeo da prepozna vrednosti. Na moje zadovoljstvo, to nije sve. Imam mnoge vredne nagrade koje ispunjavaju moj profesionalni angažman, ali to sada nije tema.
Po obrazovanju sam diplomirani politikolog za javno mnjenje i masovne komunikacije (Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu). Radila sam dve godine u redakciji Jutarnjeg i Beogradskog programa RTS-a, 15 godina u Javnom preduzeću RTV Vranje i sada, nakon privatizacije, u Radio televiziji Vranje DOO. Autor sam i dve monografije.
Nikada nisam osporavana, tužena, nikada mi niko nije pretio, nikada nikom nisam suzu izazvala u oku, smišljeno i namerno. Nisam ni glavni i odgovorni urednik RTV Vranje, kako Babačko u tekstu piše. Od 1995. godine sam članica Kola srpskih sestara i nikada ni jedna ružna reč, optužba, sumnja, neverica nisu usmerene ka meni, niti ovom Kolu. Jedan sam od osnivača Udruženja građana Pokret Čuvari Srbije 2015. godine. Učestvujemo na brojnim konkursima. Bavimo se, ne samo informisanjem, već i izdavačkom delatnošću, kulturom... Za sve to posedujemo registraciju, dozvole, plaćamo poreze, doprinose, opravdavamo projekte koji su nam odobreni. I? Šta onda? E, onda to maliciozni lik nije mogao da oprosti, nego objavi naslov i tekst o milionskoj prevari pun mržnje, insinuacija i izmišljotina!?
Priznajem da nisam informisana da za lični društveni angažman treba da tražim dozvolu od glavnog i odgovornog urednika internet portala Info Vranjske i predsednika Upravnog odbora Tima za razvoj i integracije, Saše Stojkovića Babačka.
Odlično znam da njegov portal odavno služi za iživljavanje i unižavanje. Naš posao je javan. Možemo da se sviđamo nekom ili ne, da mu prija naš glas i stas ili ne, da mu se dopada način na koji prenosimo informacije i stvaramo radijski i tv program ili ne, ali lični obračuni i animoziteti ne treba da zauzimaju javni prostor. A naročito ne „esnafski prostor“.
A kada se i odlučite za to, treba vam argument, činjenica, izjava... A iznad svega istina, pri čijem iznošenju, morate da se pridržavate novinarskog kodeksa.
I kada sve to znam sa zaprepašćenjem prihvatam činjenicu da je moj UNS (čiji sam član) nekritički preneo ovaj tekst, od reči do reči, ne osetivši profesionalnu, ako ne ljudsku potrebu da me pozove i čuje drugu stranu priče.
Da li, poštovana gospodo, to znači da sam unapred stavljena na stub srama za legitimne angažmane i uspehe i da će vaš član Komisije za žalbe Saveta za štampu, glasati da u konkretnom slučaju nije prekršen ni jedan član kodeksa novinara Srbije?
Odlično znam da kazna za medije koji krše novinarski kodeks postoji samo na papiru. Savet za štampu, može da ukaže na nečasno izveštavanje, ali ne i da kazni. To ne treba da mi objašnjavate, ali hajde, molim vas, jednom ukažite na nečasno izveštavanje Saše Stojkovića Babačka.
Još uvek verujem u ideale. Za mene je veća kazna osuda profesije nego sudska kazna, a u konkretnom slučaju ima puno elemenata za pokretanje najmanje tri sudska spora. No, to nije vaša stvar.
Kolege, posle svega, nameće se zaključak da se novo rukovodstvo UNS-a delovanjem i objavama na svom portalu osvetnički ponaša prema svima koji ih na izbornoj Skupštini nisu podržali. Ako su to principi za koje se zalažete, ako su to demokratske tekovine koje proklamujete, profesionalno novinarstvo i vaša borba za bolji status lokalnih i regionalnim medija, onda i ne žalim što vas nisam podržala.
Ljubica Zdravković Džonov
novinarka
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.