Mediji i inkluzija

25. 02. 2025.

Autor: Slađana Grnčarski Izvor: UNS

Matković: Nismo u stanju sa sprovedemo stanovanje uz podršku za osobe sa invaliditetom, a potrošene su grdne pare

Donošenjem Zakona o socijalnoj zaštiti, pre skoro deceniju i po i uvođenjem novih usluga koje su trebalo da spreče ili odlože smeštanje osoba sa hendikepom u institucije, Vlada Srbije se deklarativno opredelila za deinstitucionalizaciju. Podaci iz Godišnjeg izveštaja za 2023. godinu o realizaciji Akcionog plana za sprovođenje Strategije unapređenja položaja osoba sa invaliditetom za period 2023-2024. godine pokazuju da smo od deistitualizacije daleko.

Stanovanje uz podršku, usluga koja bi trebalo da bude osnov ovog procesa prisutna je u samo tri lokalne samouprave i dostupna za 22 korisnika. Uslugu personalnog asistenta, po ovom izveštaju, ima 375 korisnika u 26 opština, a dnevni boravak za osobe sa invaliditetom ima u nešto više od trećine opština sa 1681 korisnikom. Usluga ličnog pratioca deteta sa invaliditetom, koja je i najrasprostranjenija ne postoji u trećini loklanih samouprava.

Koji su razlozi za ovako sporo sprovođenje postojećih i neuvođenje novih usluga za osobe sa hendikepom razgovarali smo sa Gordanom Matković, nekadašnjom ministarkom za socijalna pitanja, profesorkom na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) i programskom direktorkom Centra za socijalnu politiku (CSP).    

U Republici Srbiji na snazi je više od 110 zakona, konvencija, uredbi, pravilnika, strategija i akcionih planova, koji ili direktno uređuju oblasti osiguranja i zaštite prava osoba sa hendikepom. Da li ovolika normiranost, koja dovodi do preklapanja i neusaglašenosti pogoršava prava osoba sa hendikepom?

Kada je reč o bilo kojoj ranjivoj grupi, suštinski su to multidisciplinarna pitanja i nemoguće je da to bude regulisano samo u okviru jednog sistema ili seta zakona koji su vezani za jedan sistem. Tu imate pitanja koja su vezana za zapošljavanje, koja su vezana za socijalnu zaštitu, za zdravstvo, za penzije… Kod nas, kao i u većini zemalja zakonska regulativa je organizovana sektorski, tako da je to normalno. Da li je normalno da ima 110 zakona, da li bi trebalo da se uloži napor od strane administracije i udruženja da ljudi mogu da se lakše probijaju kroz to, da li negde postoje neusaglašenosti, to bi bilo pitanje posebnog projekta koji ja nisam radila.

Sredinom 2023. godine izmenjen je Pravilnik o utvrđivanju telesnih oštećenja i dodato je poglavlje koje se odnosi na reumatske, retke i maligne bolesti. Šta je potrebno uraditi da oboleli od ovih bolesti ostvare povlastice koje se odnose na osobe sa hendikepom?

Neki najviši akt u smislu definisanja toga šta su osobe sa invaliditetom, to je svakako Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom. Većina zemalja, a koliko vidim i Srbija, su preuzele definiciju da se invaliditet odnosi na ljude koji imaju dugotrajne fizičke, mentalne i intelektualne probleme i oštećenja. Ako neko ima takvu vrstu bolesti da izaziva dugotrajne probleme, mora da prođe kroz proceduru gde bi se ta dugotrajnost i smanjenje funkcionalne sposobnosti utvrdili. Znači nije po automatizmu, kao što nije po automatizmu ni u drugim zemljama koje prate Konvenciju, i to ima smisla. E sad šta se dešava u pojedinačnim slučajevima, to je posebno pitanje.

Pitala sam vas jer se do sada u tom Pravilniku nisu prepoznavale retke bolesti, maligne bolesti i po tom osnovu nisu mogli da idu na procenu invaliditeta i nisu prepoznati kao osobe sa invaliditetom. To je pravilnik koji ima veliki broj medicinskih dijagnoza i procenata na osnovu koga se procenjuje da li je neko osoba sa invaliditetom ili ne. I one nisu prepoznate kao osobe sa invaliditetom.

Pa i ne treba po automatizmu da budu prepoznate kao osobe sa invaliditetom. To je pitanje da li dugotrajno oštećenje kao rezultat bolesti postoji. To je, da kažem, neka definicija osoba sa invaliditetom po Konvenciji UN koja je kod nas prihvaćena. A onda se ide na posebno veštačenje u tom smislu da li vam neko reumatsko oboljenje predstavlja dugotrajno oštećenje i da li vam to smanjuje funkcionisanje. To je posebno pitanje da li te komisije rade kako treba, da li postoje kontrolni mehanizmi, kako funkcioniše žalbeni mehanizam. Ne tvrdim da je idealno, nego kažem šta je logika.

U kolektivnom ugovoru za državne službenika i nekim posebnim kolektivnim ugovoromima za javne službe prepoznata su maligna oboljenja, bar da imaju pravo na 100 zarade u prvom mesecu bolovanja. Da li postoji način da se ovaj problem sistemski reši?

Postoji način da se taj problem sistemski reši, a to je zakon koji će da uključi i ovakve slučajeve, ako je to pitanje. Očigledno postoji ta opcija da se to sistemski reši.

Znači promena Zakona o radu?

Jeste!

Više od deceniju ne uvode se nove usluge u zajednici. Koliko zbog toga “trpe” osobe sa hendikepom i koje su po vama nove usluge koje bi trebalo uvesti? 

Što se tiče usluga u zajednici, za mene nije problem toliko što se ne uvode nove usluge u zajednici, mada to i jeste problem, već one koje već postoje i koje su jasno namenjene osobama sa invaliditetom, su nedovoljno razvijene. U studiji „Mapiranje usluga socijalne zaštite i materijalne podrške u nadležnosti jedinica lokalnih samouprava u Republici Srbiji 2021. godine” i to je poslednje što imamo podatke,  u samo 18 jedinica lokalne samouprave sa 284 korisnika postoji usluga personalne asistencije. A uslugu stanovanja uz podršku koje je osnov za deinstitucijalizaciju ima svega pet opština i gradova sa 92 korisnika. Postoji jedan broj opština, mislim 15-ak, 10-ak, koje imaju dnevne boravke za osobe sa invaliditetom, a i taj se broj takođe smanjuje i to oko 400 ljudi koristi. A i to je usluga koja se ne razvija. Činjenica je da sada ima dnevnih boravaka za decu gde su mahom mladi.

Ono što je posebno važno da se naglasi, u „Strategija deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici za period 2022-2026.godine” se govori o dva projekta koji su napravljeni za stanovanje uz podršku u kome se kaže da je 150 korisnika napustilo ustanove zahvaljujući tom projektu. To su pare iz evropskih fondova, nekih 5 miliona evra, ali zbog izostanka stabilnog izvora finansiranja i sistemske i praktične opredeljenosti za procese transformacije, većina korisnika se vratila u ustanove iz kojih su izašli. Priča se nastavlja projektom Otvoreni zagrljaj 2, za koji je izdvojeno 6.5 miliona evra gde je još jedan broj korisnika napustio domski smeštaj, ali se iz istih, gore navedenih razloga, većina vratila u ustanovu. Dakle mi jednostavno nismo u stanju, ili da se zadržimo na ovim zvaničnim usvojenim dokumentima kada je reč o jednoj tako važnoj, odlučujućoj usluzi za deinstitucionalizaciju mi to nismo sproveli a potrošene su grdne pare.

Šta je vaše mišljenje, zbog čega?

Pa to stvarno morate da pitate one koji su na tome radili. Nema tu mišljenja zbog čega. Isto mogu da imam mišljene kao i vi. Ja vam samo govorim koje su činjenice. I to činjenice koje su iznete u zvaničnom dokumentu Strategije koja je usvojena.

Raste broj dece koja koriste uslugu ličnog pratioca, ali u mnogo manjem procentu raste broj personalnih asistenata. To znači da većina dece sa hendikepom kada završe školovanje ostaće bez podrške.

Lični pratilac jeste namenjen za decu. Ne znam da li deca na studijama mogu da ostvare personalne asistente. Kada biste pretpostavili jedan savršeno uređen i funkcionalan sistem, ako neko nema nameru da studira, onda bi išao na usluge koje su vezane za zapošljavanje ili na neke usluge personalne asistencije kada se zaposli, ako imaju tu vrstu teškoće.

I usluga ličnog pratioca deteta takođe treba da se preispita, jer postoje velike razlike kako se primenjuje, da li lični pratilac ulazi u školu, ne ulazi, u čemu sve predstavlja podršku za dete… Da se analizira, pa da se predloži njeno unapređenje, da se vidi koja je tačno uloga tog ličnog pratioca u odnosu na obrazovanje. Iako postoji veliki broj lokalnih samouprava koje nemaju tu uslugu, ona  uopšte nije postojala 2015. godine pa je u istraživanju nismo uhvatili. A praktično se za 9 godina jako razvila. I to je dokaz, ako postoji pritisak zajednice, usluge mogu da se razviju.

Sa druge strane postoji mehanizam namenskih transfera, dakle davanja sa nacionalnog nivoa koji su upravo namenjeni za to da usluge možete fleksibilno da postavljate. I ako se na nacionalnom nivou formuliše naka reforma, vi možete u značajnoj meri da prenesete sredstva lokalnim samoupravama da tu uslugu unaprede. Ali usluga nije idealno formulisana, a mehanizam namenskih transfera sada se dodeljuje po inerciji.

I za razliku od novčanih davanja koja se mnogo lakše implementiraju, za usluge je potreban i kapacitet lokalnih samouprava i administracije i kapacitet pružalaca usluga i kapacitet ekspertske zajednice da osmisli standarde i spremnost nekoga da analizira i da stalno preispituje i unapređuje nešto što je uspostavljeno, a to se kod nas ne dešava.

Da li smatrate da je ispravno da pravo na personalnog asistenta imaju samo osobe koje imaju pravo na uvećan dodatak za tuđu negu i pomoć?

Kada me pitate da li personalna asistencija ima smisla ako je vezana samo za one koji imaju pravo na uvećan dodatak za tuđu negu i pomoć, da. Postoji taj, meni se čini dobar primer Slovenije koji može da bude polazni model pošto su oni isto vezani za zapošljavanje, ali su bili fleksibilniji, možda tu mogu da se nađu neki modeli, mora sve to da se istraži, da se proceni koliko sve to košta i da se ozbiljno predloži.

Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom nije doneo velike efekte, odnosno i dalje se mali broj osoba sa invaliditetom zapošljava. Šta bi, po vašem mišljenju, trebalo uraditi da se poboljša zapošljavanje ovih osoba?

Od penala za nezapošljavanje osoba sa hendikepom samo petina se troši namenski Više od pet milijardi dinara prikupljeno je 2020. godine u Budžetskom fondu po osnovu penala za nezapošljavanje osoba sa invaliditetom, objavila je Državne revizorska institucija. U istraživanju Foruma mladih sa invaliditetom za istu godinu, navodi se da se „samo 20 odsto sredstava Fonda koristi za predviđene namene.”  Takođe, i da Fondom ne upravlja ministarstvo nadležno za poslove zapošljavanja, već Ministarstvo finansija, što nije u skladu sa zakonskim odredbama.

O Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ne znam dovoljno, ali ono što znam je da se po osnovu penala za nezapošljavanje osoba sa invaliditetom pravi fond. Ono što imamo, poslednje podatke, koje smo uspeli da dobijemo, a citiram iz studije koja je rađena za Forum mladih sa invaliditetom, 5 milijardi je uplaćeno 2020. godine a milijarda je iskorišćena za predviđene namene. Znači, ostatak se vraća suštinski u budžet. I pri tom su se smanjivala sredstva koja su se prikupljala u tom budžetskom fondu. Nemojte samo da me pitate kako i zašto, pošto za tu vrstu informacija, kao i za onu priču o deinstitucionalizaciji možemo samo da pretpostavljamo šta mogu da budu problemi.

Skupštini Srbije je 2016. godine upućen predlog Zakona roditelj-negovatelj, ali devet godina kasnije nema odgovora na taj predlog.

Nisam gledala taj predlog zakona. Konceptualno posmatrano, mi imamo hranitelje kojima se daju naknade za rad i za troškove za dete. Ako dete ima neke teškoće, može da ostvari pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, odnosno uvećani dodatak koji bi trebalo da bude vrlo blizu minimalne zarade. A sada se tu vrlo verovatno napravio raskorak. Nema podatak za 2024, nemate ono što je nekad bilo na sajtu ministarstva koliki su iznosi tih prava, nego tražite po nekim rešenjima. Suštinski se taj iznos zadržava za porodicu i roditelj onda ne radi. I plus naravno postoji dečiji dodatak koji bi negde trebalo da reflektuje to što su uvećani troškovi. Da li je on dovoljan ili nije dovoljan, da li bi trebalo da bude veći, da li je njegova adekvatnost dovoljno unapređena, to je sada posebno pitanje. Ali ne razumem šta je ideja predloga roditelj-negovatelj. Da roditelj dobija platu.

Da, na nivou minimalne zarade.

Pa to je ovo praktično ovo što je naknada za negu i pomoć drugog lica. A pri tom je uvedeno Zakonom o socijalnoj zaštiti pre desetak godina, ako je roditelj negovao dete ima pravo na neku vrstu socijalne penzije, odnosno naknade koja je u iznosu minimalne penzije kako ne bi došao u situaciju kada dođe u starosnu granicu nema od čega da živi. Jer je koristio naknadu za negu i pomoć uslovno govoreći, umesto da ide i da radi.

Pristupačnost, kako fizička, tako i komunikaciona za osobe sa hendikepom i dalje nije zadovoljavajuća. Da li tome doprinosi i kaznena politika i nepostojanje kazni ili minimalni iznosi?

Nemam dovoljno uvida u to, vi ovde govorite o kaznenoj politici. Za mene je osnovno pitanje da li smo mi obezbedili i u kojoj meri pristupačnost kada je reč o javnom institucijama. Da država samu sebe kažnjava, teško. Ako kažete da je pristupačnost nešto normalno, a vi sami niste obezbedili, onda nijedan privatnik neće da ulaže u nešto što ne mora. A šta je predviđeno kao kaznena politika, kazne. Ono što takođe ne znam, a što ima smisla kao što ste za sve ovo što se gradi novo predvideli da mora da ima parking…

Svi javni, poslovni i stambeni objekti sa deset i više stanova moraju biti pristupačni osobama sa hendikepom Zakonom o planiranju i izgradnji propisano je da će investitor objekta biti kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 300.000 dinara ako ne obezbedi pristup objektu osobama sa invaliditetom u skladu sa standardima pristupačnosti. Istim zakonom se propisuje da standardi pristupačnosti podrazumevaju da zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu (trgovi, parkovi i sl.) se moraju projektovati, graditi i održavati tako da omogućavaju nesmetan pristup svima, a naročito osobama sa invaliditetom. Takođe, stambene i stambeno-poslovne zgrade sa deset i više stanova se moraju projektovati, graditi i održavati tako da omogućavaju nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad svima, a naročito osobama sa invaliditetom.

Predviđeno je Zakonom o planiranju i izgradnji da sve nove zgrade moraju da budu fizički pristupačne.

I da li se to poštuje, ne znamo, pošto nemamo ni kontrolne mehanizme, ni inspektore, ruše nam se nadstrešnice. Ako nismo u stanju da sprečimo da padne nadstrešnica i da se bez upotrebne dozvole koristi železnička stanica i da nemamo nikakav kapacitet kada je reč o tim inspekcijskim službama i kada možete svakog da potplatite da preskoči baš vas i da niste sami spremni da primerom pokažete da je to važno, postaje sve besmisleno.