Mediji i inkluzija

30. 12. 2024.

Autor: Slađana Grnčarski Izvor: UNS

Marijana Milankov i Bogdana Opačić: Muzeji i galerije su i za osobe sa invaliditetom

Više od polovine muzeja i galerija fizički i programski je nedostupno osobama sa invaliditetom, a u tri četvrtine ovih ustanova ne postoji komunikaciona pristupačnost za ove osobe.

To su rezultati istraživanja „Kultura pristupačnosti: istraživanje o pristupačnosti muzeja i galerija u Republici Srbiji“ koje je pre tri godine radio Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka. Sa autorkama istraživanja, Marijanom Milankov i Bogdanom Opačić, istraživačicama Zavoda, razgovarali smo koji su razlozi zašto ustanove kulture nisu pristupačne osobama sa invaliditetom i da li se nešto promenilo u proteklom periodu.

Prošlo su tri godine od ovog istraživanja, da li se nešto promenilo?

Marijana Milankov: Ono što imamo kao zvaničnu informaciju je da u konkursu Ministarstva kulture za nasleđe, pristupačnost je jedan od kriterijuma za pozitivno vrednovanje projekata. Postoji interesovanje da i u drugim konkursima Ministarstva kulture pristupačnost bude kriterijum koji će se pozitivno vrednovati.

Kao prateću aktivnost istraživanja imali smo edukacije za muzejske radnike i na zabavan način, kroz pab-kviz smo hteli da prikažemo temu pristupačnosti. U nekim odgovorima koje smo dobili u upitniku videli smo da ljudi uopšte ne znaju kako da pristupe problemu pristupačnosti. Ali ono što je jako pozitivno je da ljudi u kulturi nisu imali otpor na tu temu.

Bogdana Opačić: Osim što je Ministarstvo kulture promenilo kriterijume, znamo da su neke ustanove kontaktirale udruženja osoba koje su slepe za prilagođavanje programa. Skoro smo na jednoj radionici koju je organizovao Savez slepih Srbije čule da je Muzej afričke umetnosti deo stalne postavke prilagodio slepim i slabovidim.  

A u tom kvizu je bilo dobro što smo napravili da na neka naša pitanja odgovore daju osobe sa invaliditetom i mislim da su predstavnici muzeja koji su bili na te dve radionice shvatili da kada govorimo o pristupačnosti ne mislimo jedino na fizičku pristupačnost.

I u vašem istraživanju, kada se pomene pristupačnost, uglavnom se misli na fizičku pristupačnost, odnosno na prvom mestu je da li postoji rampa da može da se uđe u objekat.

Bogdana Opačić: Do ovog istraživanja, mi se nismo bavili temom pristupačnosti. Moram da priznam i ja sam kada se govorilo o pristupačnosti razmišljala da li imaju rampu. U suštini problem je mnogo složeniji. Nije samo rampa. A i ta rampa mora da bude pod određenim uglom. Pa imamo i slepe i slabovide osobe, imamo i gluve i nagluve osobe, imamo i osobe sa intelektualnim poteškoćama. To je veliki spektar ljudi i upravo na tim radionicama smo našim kolegama zaposlenim u kulturi pokazali da može da se prilagodi i za slepe i slabovide i za gluve i nagluve i za osobe sa intelektualnim poteškoćama.

Marijana Milankov: U rezultatima istraživanja smo videli da više od 70 odsto vidi pristupačnost i teme inkluzije kao razvojnu priliku svoje ustanove. Jer bitno je doći do što veće publike. Prema podacima Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, oko 12 odsto populacije su osobe sa invaliditetom. To je 12 odsto više publike. A svaka osoba sa invaliditetom ima i nekog člana porodice. I ako prosečna porodica ima četiri člana, to je 40 odsto više nove publike.

Kao zaključak našeg istraživanja istakla bih da postoji vrednosna orjentacija u sektoru kulture koja prepoznaje važnost primene principa univerzalnog dizajna, inkluzije i pristupačnosti u svom radu. Ono što nedostaje je edukacija, da bi imali alate da to da primene. Ali spremnost je jako važna, makar bila i društveno poželjan odgovor. Primetili smo nove inicijative u različitim ustanovama. Imali smo nedavno u Muzeju savremene umetnosti Plavu izložbu koja je prilagođena za slepe i slabovide osobe. U okviru izložbe Nadrealizma postoji audio deskripcija. U okviru nove stalne postavke Galerija Matice srpske deo postavke pod nazivom Drugost je posvećen različitostima.

Najčešće odgovori zbog čega se ne radi više na pristupačnosti bili su nemamo dovoljno sredstava. Ili kada je fizička pristupačnost, zgrada je pod zaštitom, ne smemo ništa da diramo!

Marijana Milankov: To je taj mit - zgrada je pod zaštitom. Na toj radionici su bili predstavnici Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture koji su objasnili da Zakon o planiranju i izgradnji mora da se poštuje i da će Zavod uz adekvatno arhitektonsko rešenje dati dozvolu. Po tom zakonu svi objekti moraju da budu fizički pristupačni, ne samo javni. A javni dodatno. Problem je primene tog zakona.

Bogdana Opačić: Mi imamo 14 zavoda, jedan republički i ako se neka neka zgrada nalazi u nekom gradu ili opštini kontaktira se teritorijalno nadležni zavod. On im daje uslove i svaka ustanova itekako može da bude pistupačna, da se napravi rampa, pa čak i lift bez obzira da li je spomenik kulture ili spomenik kulture od velikog značaja, a retko gde imamo da je od izuzetnog značaja. Ali čak i u tom slučaju gospođa je pokazala primere objekata koji su spomenici kulture, primere nekih crkava i manastira, ali princip je isti, samo je bitno da se obrate zavodu.

Druga stvar koju ste spomenuli u istraživanju, ljudi koji rade u kulturi su otvoreni, ali imamo osnivače. Koliko su osnivači zainteresovani da rešavaju problem fizičke pristupačanosti.

Bogdana Opačić: Nigde nismo naišli na odgovor - nismo zainteresovani. Obično prebacuju da nemaju dovoljno sredstava. Osnivači nemaju problem da se postavi rampa, da se postavi lift, ako postoji sva projektno tehnička dokumentacija

Spominjali ste u istraživanju i da velika većina muzeja na sajtu nema informacije da li su pristupačni osobama sa invaliditetom.

Bogdana Opačić: Bitno je da stoji na sajtu da li je ustanova pristupačana. Kako nam je rekla jedna sagovornica koja je korisnik kolica, bolje je da znam da li da se zaputim tamo ili da se ne zaputim. Bitno je da stoji i koja je cena karte i gde se nalazi parking i da li ima toalet za osobe sa invaliditetom. Prema našim podacima samo 14 odsto ustanova ima toalet za osobe sa invaliditetom.

Potrebno je i da osoba koja je slepa može sama da poseti sajt. Galerija Matice srpske je napravila šemu cele ustanove i taktilne mape. Muzej 21. oktobar u Kragujevcu ima taktilnu mapu. Međutim, većina sajtova nema informacije da li je ustanova pristupačna ili nije. Dobar primer je Leskovca gde imamo i opis stalne postavke, video prikaz za slepe i slabovide kao i prikaz za gluve i nagluve. Kada se govori o gluvim i nagluvim često se zaboravlja da ne znaju sve osobe srpski znakovni jezik i onda nema titl, a onda bi trebalo da postoji titl.

Kada pričamo o efektima istraživanja, kasnije smo pregledale sajtove ustanova, muzeja i galerija, nije se tu mnogo promenilo na bolje, nisu još uvek krenuli da obaveštavaju koliko su pristupačni i u kome delu su pristupačni.

Zbog čega?

Marijana Milankov: Mnogi zaziru da napišu da nešto nemaju. Ali moramo krenuti od malih koraka. Imamo prilagođen jedan deo. Opisati koji delovi jesu, koji nisu pristupačni. Samim tim bi se pokazala odgovornost, jedan iskorak deljenjem takvih informacija.

Kada pričate o ažuriranju sajtova, koliko su zaposleni u muzejima prihvatili nove tehnologije. Sa pojavom veštačke inteligencije imamo na primer, aplikacije prilagođene slepim osobama…

Bogdana Opačić: Problem u muzejima je što su kustosi uglavnom starija generacija, a imaju i strah od novih tehnologija. Ali imamo i dobre primere. U Somboru, Leskovcu, Knjaževcu su napravili aplikacije. Mislim da je ovde nedovoljno znanja, jer postoji obaveza da se digitalizuju predmeti u muzejima, ali se ne razmišlja o tome da bi bilo dobro istovremeno napraviti aplikaciju za slepe osobe.

Koliko se razmišlja o prilagođavanju muzeja i galerija slepim osobama ili onima koji imaju intelektualni invaliditet?

Marijana Milankov: Imamo nekoliko inicijativa koje su prilagodile svoje postavke u muzejima slepima i slabovidima. Što se tiče mentalno nedovoljno razvijenih vidimo da se tu najviše radi sa decom i sa školama sa decom sa poteškoćama u razvoju. Narodni muzej je imao različite radionice, Galerija u Šidu... Ali svakako smatramo da na sve kategorije osoba sa invalididtetom treba obratiti malo više pažnje.

Bogdana Opačić: Ja mislim da je jako bitna edukacija direktora, odnosno vraćam se na ono vaše pitanje osnivača, odnosno na gradske uprave, možda i gradonačelnike i članove gradskih veća za kulturu ili društvene delatnosti. Postoji set zakona koji ide ka tome da se unapredi i poboljša život osoba sa invaliditetom i mi smo došli do zaključka da se ne poznaju ti zakoni.

Tu je i zapošljavanje. Naši podaci govore da manje od petine muzeja i galerija u Srbiji zapošljava osobe sa invaliditetom. Mislim da je bitna edukacija kako direktora, menadžmenta, uprave tih ustanova, a sa druge strane i zaposlenih. Oni su stvarno otvoreni za sve, ali nemaju dovoljno znanja na koji način bi mogli da prilagode slepim i slabovidim neki program. Postoje i te kako načini i uz pomoć novih tehnologija, a i bez njih može da se napravi nešto taktilno. Za osobe sa intelektualnim poteškoćama nailazili smo na odgovore - oni su slatki, kada dolaze, ja ih pomazim po glavici. Nije to rešenje.

Marijana Milankov: Mi smo toj temi posvetile deo istraživanja i edukacije, a to je upotreba jednostavnog i lakog jezika. Pokazalo se u svetskim muzejima da ono što je prilagođeno za decu su najposećeniji delovi muzeja, jer dobro korespondira. Nama je Bojana Počuč iz udruženja Živeti uspravno iz Novog Sada dala potpuno novu perspektivu pristupačnosti kada je rekla da biznis sektor je najviše pristupačan, jer kada pogledate tržne centre oni neguju sve te principe. Ko je prvi primenio princip pristupačnosti - to su upravo tržni centri. Jer su primetili da time imaju dodatne kupce. To je i ovde ali ne na nivou profita nego na nivou društvene odgovornosti.

Bogdana Opačić: Moramo da izbacimo i ono što smo čuli od nekih sagovornika koji kažu - pa mi smo za stručnu javnost. Jer oni misle da će se sada napraviti vrtić od toga. Ne, niste za stručnu javnost, vi ste za sve. Pogotovo ako ste javna ustanova, to je vlasništvo svih nas.

Marijana Milankov: Vi ste sada pomenuli prilagođavanje programa i postavki i komunikacije, ne samo fizičko prilagođavanje, već i za različite oblike invalidnosti. Tu takođe imamo dodatnu vrednost-ja sam fan audio deskripcije što je primarno vid prilagođavanja za slepe i slabovide. U galeriji Matice srpske su imali prilagođavanje izložbe slika Uroša Predića kroz audio-deskripciju. To je jedan potpuno drugačiji doživljaj umetnosti. Ja kao videća nisam obraćala pažnju na sve te dimenzije, na sve slojeve te slike. Ne treba te tablete koji imaju audio deskripciju davati samo slepim i slabovidim. Treba otvoriti za sve. Titlovanje jeste alat pristupačnosti za gluve i nagluve, naravno i znakovni jezik, ali se pokazalo kao jako važno za učenje jezika, toga imamo i u operama, a generalno tako i više obraćamo pažnje na sadržaj-uvek imamo dodatnu vrednost. Ne dobija samo zajednica osobe sa invaliditetom nego zaista dobijaju svi i to nije floskula, to se pokazalo u praksi.

Koliko galerije i muzeji sarađuju sa udruženjima osoba sa invaliditetom?

Marijana Milankov: Pokazao se da mali broj u svoje redovne PR aktivnosti uključuje osobe sa invaliditetom, a poslati informaciju, uključiti i taj deo javnosti, to nas apsolutno ništa ne košta. Osobe sa invaliditetom možemo da postavimo i kao spoljne saradnike, savetnike za pristupačnost. U svakom gradu postoje udruženja osoba sa invaliditetom, pa imamo koga da pitamo. U ustanovama treba odrediti ko je taj ko će se sistemski bavi pitanjima inkluzije i pristupačnosti. Jer, to uglavnom rade ljudi koji imaju neka lična interesovanja ili lične priče i koji to rade iz entuzijazma. A entuzijazam se vremenom troši.

U susednoj Hrvatskoj postoji Tifološki muzej namenjen za osobe sa invaliditetom. Koliko je u skladu sa idejom inkuzivnosti postojanje muzeja koji je namenjen osobama sa invaliditetom? 

Marijana Milankov: Ovde se nije pokretala inicijativa da imamo neku vrstu tako specijalizovanog muzeja. Važno je da svi muzeji u svojim programima prate principe pristupačnosti i prilagode svoje programe. To je krajnji cilj. Ukoliko imamo posebne ustanove, one mogu da posluže kao resurs centri da se taj princip prilagodi u svim muzejima. Mislim da je princip inkluzivnosti, cilj kome težimo.

Kada spominjemo Tifološki muzej iz Zagreba, koliko je regionalna saradnja bitna u promociji pristupačnosti?   

Marijana Milankov: Mislim da postoji dobra saradnja, postoji Balkanska muzejska mreža u kojoj učestvuju muzeji koje smo pominjali kao primere dobre prakse. Tifološki muzej je radio prilagođavanje slika Nadežde Petrović za slepe, u Čačku kao Nacionalnoj prestonici kulture. Mi smo učestvovali na konferenciji Kultura različitosti na kojoj su bile sve zemlje iz regiona. U Tifološkom muzeju u toku je izložba „Likovni razgovori Zoja i Lola-nas dvije“, o mojim ćerkama bliznakinjama, od kojih jedan ima poteškoće u razvoju. Tifološki muzej je prepoznao njih dve kao personifikaciju principa inkluzivnosti i raznolikosti -  istovremeno smo identični i isti, a i različiti. Te slike mnogo govore o ljubavi, ali i o borbi čitave porodice. Mislim da i to govori o dobroj regionalnoj saradnji, da dve devojčice iz Srbije imaju izložbu u Zagrebu.

Koliko su porodice osoba sa invaliditetom pioniri inkluzije?

Marijana Milankov: Mislim da su porodice motor inkluzivnosti. I neke inicijative su potekle od ministara koji imaju lično iskustvo. I mi smo u Zavodu otvorili ovu temu kroz porodično iskustvo. Sve te inicijative - posle čujemo, neki ima sestru, brata, dete, blisku osobu ili je sam osoba sa invaliditetom. Važno je da to obelodanimo,  jer lična iskustva nam pokazuju da to zaista živimo i da nam je važno da se te teme otvore. Porodice koje imaju člana koji je osoba sa invaliditetom uvek će biti pioniri inkluzije i uvek će gurati napred i praviti iskorake. Ali je važno da tu temu prigrle i ostali članovi društva.

Ja sam ponosna i srećna i zahvalna mojim kolegama, naročito Bogdani što je ovu temu prepoznala kao svoju. Raduje me kada vidim neke inicijative koje ne potiču od ličnog primera nego su prepoznate kao važna društvena tema. I važno je širiti tu priču.

U Zavodu smo imali taktilnu izložbu i dolazile su i organizovano škole i pojedinci, a najviše su dolazile slepe osobe. I neke kolege su prvi put upoznale ljude iz te populacije. Ono što smo videli je da u prvom susretu postoji nelagodnost, ne znaju kako da pristupe i šta da kažu. Oni provedu neko vreme kod nas, prođemo kroz izložbu. I  posle sat vremena pričamo koje knjige volimo, filmove, dolazi do svakodnevne komunikacije koja nadilazi bilo kakav invaliditet. Ali potrebni su susreti. I više ne vidiš invaliditet, vidiš osobu.