Mediji i inkluzija
14. 05. 2024.
Bez titlova osobe sa oštećenim sluhom emisije na srpskom gledaju kao da su na kineskom
„Ni jedna emisija, niti dnevnik, ni jedan kanal, od nacionalne frekvencije do drugih kanala, nema titlove na srpskom jeziku za osobe sa oštećenim sluhom ili nekog ko ne može pažljivo da sluša“ rekao je advokat Nikola Ristović u podkastu UNS-a
Osobe sa oštećenim sluhom, po njegovim rečima, popuno su isključene iz praćenja televizijskih programa na srpskom jeziku.
Nikola ima specifično oštećenje sluha jer ne čuje visoke tonove, pa mu je otežana komunikacija. Kaže da je pokušavao da na našim kanalima preko teleteksta uključi titl za gluve osobe, ali do sada nije naišao ni na jednu emisiju za koju takav titl postoji. Dodaje da možda takva mogućnost postoji, ali nigde nije mogao da pronađe obaveštenje za koje emisije postoji titl za gluve osobe.
Nikola Ristović u svakodnevnoj komunikaciji koristi aplikacije za mobilni telefon, ali na engleskom jeziku, koje automatski prevode govorni u pisani jezik. Pita se zašto takve aplikacije ne postoje za srpski, a naročito za televizijske programe. Titlovanjem televizjskih emisija osobe sa oštećenim sluhom bile bi potpuno uključene u gledanje televizijskih emisija.
On smatra da je pitanje za televizijske produkcije zašto takve aplikacije ne postoje ili se ne koriste na našim televizijama. Dodaje da ne veruje da je u pitanju samo novac koji je potrebno izdvojiti za takve aplikacije, jer imajući u vidu da u Srbiji postoji veliki broj osoba sa oštećenim sluhom, takvo ulaganje ne bi bilo veliko.
„Domaće TV serije, Dnevnik, emisije, za mene koji učestvujem u javnom životu, su apsolutno neupotrebljivi. Jer 50 odsto toga, ili da kažem 60, 70 odsto, ne razumem, pa uvek gledam sa nekim sagovornikom, koji mi nakon toga prenese šta kažu. Osobe sa oštećenim sluhom mogu da gledaju televizijske programe, ali to je kao da ja gledam na kineskom ili vi, sa kineskim prevodom. I niko već decenijama ne pokreće to pitanje“, kaže Nikola.
Ne samo što je televizijski program nedostupan osobama sa oštećenim sluhom, oni ne mogu samostalno da gledaju ni domaće filmove u bioskopima niti da prate pozorišne predstave. Nikola kaže da je samo jedanput kao mali bio u pozorištu, ali kada je video da je dva sata potrošio gledajući ljude koje ništa ne razume, više ne ide u pozorište. Ponekad ode da pogleda domaći film, pošto tu nešto „uspe da uhvati“.
Kaže da se nije do sada sreo sa titlovanim domaćim filmovima niti sa mogućnošću telekoila (uređaj preko kog se mogu učitati titlovi – prim.nov.) ili nekih aplikacija preko kojih bi mogao da prati film ili predstavu.
Ljudi su uvređeni kada ih zamolim da ponove šta su rekli
Nikola Ristović kaže da je nerazumevanje nešto sa čime se gluve osobe najčešće susreću.
„Ja imam specifično oštećenje sluha i kao mali nisam nosio aparate. I kada nekome kažete da ne čujete, a ne nosite aparate, ljudi ne veruju da ne čujem. Ili počnu da viču. Nije problem, polako, ponovite, kažite razumljivije. Ili kada nekome kažem da je problem zato što me ne gleda dok priča. Ljudi kao da su uvređeni kada ih to zamolim. Jednu profesorku na fakultetu sedam puta sam molio da ponovi pitanje, jer je sve vreme spuštala glavu i gledala dole. I na kraju je neki kolega rekao: pobogu koleginice, student ne čuje, pogledajte ga i recite mu“, priča Nikola.
Radeći kao advokat kaže i da u svom poslu često nailazi na nerazumevanje. Kaže da u skoro svakom sudu postoje monitori preko kojih može da se prati zapisnik, odnosno sve ono što se dešava u sudici. Iako je pitao različite sudije da se monitor upali, jer u tom slučaju ne bi morao da prekida suđenje kada nešto ne razume, ni jedan sudija u Beogradu nije mu izašao u susret. Sudija kojeg je pitao zašto se monitori ne pale odgovorio je „ko zna šta će advokati da urade“. Ti monotori inače nemaju tastaturu i advokati im nemaju pristup.
Nikola kaže da u Višem sudu u Sremskoj Mitrovici i u sudu u Kraljevu uvek upale monitore, jedino u Beogradu to ne žele da urade.
Navodi i da svi advokati na suđenjima u Posebnom odeljenju specijalnog suda za organizovani kriminal moraju da ostave mobilne telefone na prijavnici. Njemu je mobilni telefon povezan preko aplikacije sa slušnim aparatom i na taj način kontroliše zvuk. Tri puta je morao da piše i postupajućem sudiji i predsedniku suda, da šalje izveštaje od lekara da mu je telefon neophodan, da bi mu dopustili da ga koristi u sudnici.
„Pa valjda bi bilo dovoljno da kažem da mi je neophodan telefon, pošto je povezan sa aparatima, da kažu - uđite. To je jedan od primera šta sve treba da uradite da bi vam neko dao da koristite pravo koje bi svako normalan trebalo da ima“, kaže Nikola.
Poražavajuće je da većina osoba sa invaliditetom nije uključena u društveni život
Nikola Ristović ne zna od kada ima probleme sa sluhom. Kaže da su problem otkrili kada je imao oko osam-devet godina. Dešavalo se često da mu nešto kažu, a on ne uradi, pa su sumnjali u njegove mentalne sposobnosti. U osnovnoj školi sedeo je u poslednjoj klupi, odakle ni sada sa aparatima ne može ništa da čuje, pa nije bio neki đak. Kaže da niko u školi nije pridavao previše pažnje tome da on ne čuje. Pošto je bio „ono što se kaže popularan u društvu“, a svoj hendikep je malo i krio, druga deca ga nisu zadirkivala.
„Kao mali nisam nosio aparat, ali kod nas u Srbiji neko ko nosi aparat ili neka deca koja imaju velike dioptrije, to već kreće zadirkivanje i te, da kažemo, klinačke šale. Siguran sam da to utiče dosta na tu decu“, kaže Nikola.
Na faklutetu je na svim predavanjima sedeo u prvom redu, mada dodaje da Pravni fakultet može da završi svako ko može da „se malo smiri i čita i ima logiku u razmišljanju“. Kaže da su mu neki profesori izlazili u susret kada kaže da ne čuje, a neki ne. Jednog profesora koji je tokom predavanja šetao kroz amfiteatar molio je da stoji u mestu, jer kada okrene leđa, on ništa ne razume. Međutim, profesor je odgovorio da ne može na taj način da predaje.
Po završetku fakulteta volontirao je kao pripravnik u Drugom osnovnom sudu, a potom je položio pravosudni ispit i sam sebe zaposlio, odnosno ima svoju advokatsku kancelariju. Iako on nije imao problem, misli da osobe sa invaliditetom nailaze na puno prepreka pri zapošljavanju. On je registrovan u Nacionalnoj službi za zapošljavanje kao osoba sa najmanjim stepenom invaliditeta i na osnovu toga ima neke olakšice. Smatra da zakon kojim je propisano da svaka firma na određeni broj zaposlenih mora da zaposli i osobe sa invaliditetom ili da plaća penale u fond namenjen osobama sa invaliditetom predstavlja pomak u poboljšanju njihovog položaja.
Nikola smatra i da osim nerazumevanja, osobe sa invaliditetom nailaze na različite predrasude. Često mu u razgovoru govore da ne veruju da je završio fakultet. Čak i neki lekari su mu govorili da je nemoguće da on uopšte govori, a kamoli da je završio fakultet i radi kao advokat.
Neshvatlivo mu je da država Srbija ne ulaže dovoljno u obrazovanje osoba sa invaliditetom i da jako mali broj njih završava fakultete.
„Većina njih ne samo da ne završi fakultet, nego nije uključena u društveni život. To je poražavajuće za jedno društvo. A imamo ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi. Međutim, mislim da ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi, više se bavi nekim drugim stvarima, nego pomaganju osobama sa hendikepom“, kaže Nikola.
Pita se i kakav je odnos prema osobama sa hendikepom kada odu u policiju, u neko ministarstvo, u E-agrar, u organe državne uprave po neki dokument, gde je sigurno niži stepen poznavanja ljudskih prava i na kakvo neraumevanje i neshvatanje nailaze.
„Imate ono malo prozorče na šalterima, neki put nema ni mikrofon. I kako da čujete bilo šta. Treba da pišemo na cedulji ili nosim znak na grudima da ne čujemo, ili da ne vidimo, ili da ne možemo da hodamo“, konstatuje Nikola.
Kažu da gluvi izmišljaju da ne čuju, jer ne žele da čuju
„Razumevanje osoba sa hendikepom i njihovih problema u Srbiji je nula, apsolutna nula. Mi treba da se stidimo što imamo neki hendikep. Pa kada neko treba da nam izađe u susret, mi moramo da pitamo, da zamolimo. I na sve to da osećamo kao da nam on nešto čini, neku veliku uslugu. Eto takvo je kod nas ostvarivanje naših prava“, kaže Nikola Ristović.
Dodaje da često čuje kako gluvi izmišljaju da ne čuju, jer u stvari ne žele da čuju.
„Ne bi me čudilo da kažu ljudima koji ne mogu da hodaju, da mogu da hodaju, a da su tu samo da bi imali neka prava“, dodaje.
Smatra da je porodica prvi stepen gde osobe sa hendikepom dobijaju podršku. Ali da i druge ljude treba edukovati što ovoj populaciji odgovara, a šta ne odgovoara i kako jedni drugima mogu da pomognu. Međutim, država, odnosno njena ministarstva i državna uprava su ti koji moraju da imaju svest da osobe sa hendikepom postoje i da ne mogu da učestvuju u društvenom životu ako im se ne izađe u susret.
„Za nekoga će to biti zapisnik, za nekoga veća slova na tom zapisniku, za nekoga će to biti rampa za ulaz, pomaganje pri ustajanju… Za nekoga će to biti pauza, jer ne može da izdrži dugo zbog neke bolesti. I u Ustavu se to zove pozitivna diskriminacija. Kada nekome date veća prava da bi bio ravnopravan sa drugim ljudima“, kaže Nikola.
Da bi se poboljšao odnos u društvu prema osobama sa hendikepom smatra da je potrebna stalna edukacija, da se o tome stalno govori u javnosti i insistira na poštovanju prava ovih osoba. Takođe, da mora da postoji sankcija ako neko krši prava osoba sa hendikepom.
„Ukoliko ja pet puta nešto tražim, a niko ne postupa po tome, a nema sankcije, onda pravilo neće ni važiti“, smatra Nikola.
Misli da će razgovor u javnosti o problemima osoba sa hendikepom ohrabriti ove osobe da više insistiraju na svojim pravima.
„Osobe sa hendikepom treba da budu uključene u te teme na televiziji, u emisijama, u edukaciji. Da bi i drugi ljudi videli da je to nešto o čemu se priča, da postoji. Da ljudi budu svesni da neko možde i nema nikakav fizički hendikep, možda ima neki problem i na koji način može da mu se pomogne“, smatra Nikola.
Dodaje da mi imamo konvencije o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, zakone o zabrani diskriminacije, ali ako to samo stoji negde zapisano i niko se time ne bavi, sve te konvencije i zakoni ničemu ne služe. Navodi i da ako on sudiji koji ne želi upali monitor na suđenju spomene te zakone, a sudja nastavi po starom, jasno je da taj zakon ne služi ničemu.
„Ali ako mi stalno pričamo i stavljamo do znanja da ti ljudi postoje i da njihova prava postoje, promeniće se opšta klima prema tim ljudima, moraće da se promeni. Sve se razgovorom i rešava, dijalogom, uključivanjem tih ljudi i edukacijom. I na kraju te sankcije koje već postoje će biti i primenljive. Ljudi će znati za njih, znaće da mogu da podnesu pritužbe. I ako neko u krajnjem slučaju ne želi da pruži osobama sa hendikepom prava koja im pripadaju, biće sankcionisan“, zaključuje Nikola.
___________________________________________________________________________
Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.