Mediji i inkluzija
30. 04. 2024.
Postoji li neometano kretanje za sve u Srbiji?
Kretanje kroz grad, vožnja javnim prevozom i druženje bez prethodnog razmišljanja o terenskoj pristupačnosti trebalo bi da bude dostupno svakom. Međutim, osvrnuvši se na funkcionisanje osoba sa hendikepom možemo videti mnogo propusta na arhitektonskom i saobraćajnom nivou.
Sofija Drašković, studentkinja andragogije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i korisnica kolica govorila je o odražavanju ovih problema na njen život.
Arhitektonski problem
Korisnima kolica potrebna je podrška. Ona mora biti pojačana kada okruženje ne omogućava njihovo neometano kretanje. Postoji poseban izazov prilikom pristupa ustanovama jer im je, ukoliko nisu opremljene adekvatnom rampom ili nemaju ravan ulaz, nemoguće pristupiti. Nepostojanje liftova u zgradama takođe doprinosi njihovoj nepristupačnosti.
„S obzirom na to da sam iz Smederevske Palanke, tamo postoji mnogo ustanova koje bi trebalo da budu opremljene na taj način ali nisu. Primeri su Narodni muzej i zgrada opštine. U Beogradu mi druženje ometa nedovoljna pristupačnost kafića osobama sa hendikepom. Uglavnom moram unapred da zovem određeni lokal ne bih li proverila da li je dostupan za moja kolica.”
(Ne)pristupačnost saobraćajnih vozila
Put do fakulteta i drugih lokacija u gradu nije olakšan. Sofija je korisnica kombi prevoza u okviru Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom i prevoza pod pokroviteljstvom GSP-a namenjenog za osobe s hendikepom čiju vožnju je neophodno unapred zakazati. Ukoliko kombi kasni ili čak vožnja bude odbijena, što se neretko dešava, ona ali i drugi korisnici primorani su da putuju gradskim prevozom.
Posebno je izazovno koristiti javni prevoz jer vozači uglavnom ne žele da spuste rampe ili za iste nemaju odgovarajuć alat. U tim situacijama pratilac mora biti spreman da podigne i spusti kolica prilikom ulaska i izlaska iz vozila. Ukoliko osoba sa hendikepom nema pratioca u tom trenutku kraj sebe, primorana je na čekanje ili samostalno putovanje električnim kolicima. Njih, doduše, ne poseduje svaki korisnik kolica.
„Nikada nisam živela tamo gde mi je sve arhitektonski pristupačno. Nažalost, ukoliko želim negde da izađem prvo moram da se raspitam da li mi je dostupno. Između ostalog, zbog te rasprostranjene pristupačnosti bih volela da živim u Finskoj.“
Rešenja
Ova tema je prisutna u medijima, a o njoj govore predstavnici pokreta za jednake uslove za sve i zaposleni u zvaničnim institucijama. Prema Sofijinim rečima, njihove akcije bolje zvuče u teoriji nego u praksi. Kroz medije bi trebalo da se sugerišu rešenja za bolji život osoba sa hendikepom. Nije dovoljno što samo postoji svest o ovim problemima”, kaže naglašavajući da se doneseni uslovi izgradnje koji se tiču inkluzije osoba sa hendikepom često ne poštuju.
Prilikom izgradnje novih stambenih i poslovnih objekata postoje jasni propisi koji omogućavaju opštu dostupnost. Ipak, „dešava se i danas da u nekim zgradama nedostaje lift ili je rampa toliko strma da je nebezbedno preći preko nje“, ističe Sofija.
Kako bi ovi problemi bili rešeni, predlaže pooštravanje mera provere prilikom izgradnje ustanova, institucija i lokala ali i adaptacija već postojećih. Takođe, neophodno je obezbediti što veći broj niskopodnih vozila javnog prevoza i obuku vozača za spuštanje rampi u autobusima.
Autorka Sara Panić učesnica je treninga koji je realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari zag bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.