Mediji i inkluzija
14. 03. 2024.
Bošković: Trudim se da svaki moj izveštaj o osobama sa invaliditetom bude u znaku socijalne inkluzije, jer se novinari prema meni nisu uvek ophodili kako bi trebalo
„Zbog trke za klikovima, lajkovima i šerovima, novinari često dolaze u iskušenje da prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom koriste sažaljiv prizvuk, tužnu muziku, isticanje dijagnoze, a upravo ovakav pristup uvredljiv je za ove osobe“, kaže Živko Bošković, koji je nakon UNS-ove škole novinarstva namenjene osobama sa invaliditetom, pokrenuo sopstveni blog „Žiletove priče“.
Prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom, Živko Bošković nastoji da ukaže na važnost socijalne inkluzije, jer se, kako navodi, kao slabovida osoba i sam suočavao sa diskriminacijom i neadekvatnim ophođenjem novinara kada im je bio sagovornik.
Kada je, kako kaže, pre nekoliko godina sarađivao sa jednom firmom, kontaktirala ga je novinarka koja je za Dan osoba sa invaliditetom želela da snimi prilog o njegovom životu.
„Nekoliko dana ranije, dogovorili smo se kako bi to trebalo da izgleda, ali kada je došlo do samog intervjua, ona je od mene zahtevala da telefonom napravim snimak koji bi prikazao kako mi je teško na radnom mestu. U tom trenutku bio sam zadovoljan poslom i nisam imao poteškoća. Mogao sam da odgovorim na sve zahteve poslodavca. Međutim, novinarka je tražila da pričam o negativnoj strani zapošljavanja osoba sa hendikepom i da ističem negativne aspekte svog posla“, rekao je Bošković za UNS.
Pokušao je, kaže, da joj objasni da nije odgovarajući primer za takvu priču, ali ona nije bila zadovoljna.
„Nisam se plašio da iznesem negativne stvari, jer sam kroz svoj karijerni razvoj imao mnogo slučajeva diskriminacije, ali mi je bilo neetički da govorim nešto što nije istina, i to samo da bi neka redakcija imala veći broj pregleda ili lajkova“, istakao je.
Ovo, kako navodi, nije jedini primer neadekvatnog ophođenja kolega sa kojim se suočavao. Diskriminaciju je, kaže, iskusio i kao fotoreporter.
Pre nekoliko godina učestvovao je u projektu u okviru koga su kreirane fotoreportaže na temu pristupačnosti mesta u Beogradu za osobe sa invaliditetom. Tada je novinarka osobe koje su učestvovale pitala da joj budu sagovornici, a iz njihovih izjava je, dodaje Bošković, izvukla samo stvari koje bi donele veću gledanost televiziji za koju je radila.
„Iz moje izjave, od svega što sam rekao, izdvojili su samo deo u kome govorim da mi stepenice nisu pristupačne, a rekao sam mnogo korisnijih informacija. To je trajalo nekoliko sekundi i ne verujem da me je iko prepoznao na tom videu, ali sam se zaista loše osećao jer mislim da takav prilog nije na mestu“, istakao je on.
Senzacionalistički pristup i neprestano pisanje o tome kako je osobama sa hendikepom teško čak i onda kada to nije tema, zaista može, kako navodi, nekada biti neprijatno.
Da bi novinari izveštavali o osobama sa invaliditetom na odgovarajući način, neophodno je, dodaje Bošković, da se informišu o tome koje su prakse poželjne, a koje ne.
„Mislim da je suštinski problem nepoznavanje materije. Često novinari i novinarke ne poznaju neku osobu sa hendikepom. Živi smo ljudi i kada se sa nečim ne suočavamo dovoljno, često možemo imati predrasude“, kaže Bošković za UNS.
Novinari se, dodaje Bošković, svakodnevno suočavaju sa pritiskom da proizvedu što više priloga i tekstova, koji će postati viralni i doneti što više interakcije. Još jedan od izazova za novinare prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom je odgovarajuća terminologija.
„Za svakog novinara i novinarku je izazovno to što gotovo svako udruženje i svaki savez ima svoju retoriku koju zastupa. Zašto je to tako? Verovatno zbog toga što se, kao i za svako drugo pitanje u Srbiji, stavovi mimoilaze“, naveo je on.
Ipak, rekao je da je, zbog članstva u Akademskoj inkluzivnoj asocijaciji, njemu bliži termin hendikep od termina invaliditet. Istakao je da termini slepa i slabovovida osoba, kao ni termin osoba oštećenog vida za njega nisu uvredljivi.
„Išao sam u školu za učenike oštećenog vida Veljko Ramadanović, u kojoj je prihvaćen termin bio ‘osobe oštećenog vida’. Isto tako, niko se neće naljutiti ako kažete ‘slepi’ i ‘slabovidi’. Neko će pak reći ‘osobe sa vizuelnim hendikepom’. Sve su to, ako mene pitate, sinonimi koji samo mogu da ulepšaju tekst“, objasnio je.
Prema bontonu je, kaže, poželjno da novinar, obraćajući se slepoj osobi, koristi izraze poput „vidi“ i „pogledaj“.
„Kada sam bio u školi za slepe, uvek kada bi moji drugari napravili figure od plastelina, jedni drugima smo govorili ‘hej, dođi da vidiš šta sam uradio’. To je zbog toga što osobe slepe osobe takođe vide – samo ne očima, već rukama“, naveo je.
Živko Bošković inkluziju percipira u odnosu na to šta društvo čini da osobama sa hendikepom bude bolje i šta oni sami čine. O oba aspekta je, kako navodi, važno izveštavati.
„Preterana doza inertnosti sa kojom se susrećem, a o kojoj se ne govori u medijima je nešto što sam svojim blogom želeo da promenim. Hteo sam da što više mojih prijatelja i poznanika sa hendikepom prevaziđe probleme“, naveo je on.
Na blogu „Žiletove priče“ Bošković obrađuje teme koje se odnose na proaktivnost osoba sa hendikepom.
„Među slepim osobama imamo samo jednu peripatološkinju koja vrši obuku samostalnog kretanja slepih i slabovidih, a imamo veliki broj ljudi koji su tokom školovanja izbegli da nauče da se samostalno kreću i samim tim su sebi zatvorili vrata koja su mogla da im budu otvorena kao slepim ljudima – da se samostalno kreću, dolaze do posla, idu u pozorište i sl. Upravo sam o tome pisao“, naveo je on.
Celi video:
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.