Mediji i inkluzija

„Bonton ponašanja prema osobama sa invaliditetom“

Ne tako mali broj ljudi oseća se pomalo zbunjeno i zatečeno pri komunikaciji sa osobom koja ima neki vid invaliditeta. Mnogi se boje pogrešnih reči ili postupaka kojima bi možda nehotice povredili svog sagovornika/cu. Čak i same osobe sa invaliditetom kada se nađu u društvu osobe koja ima drugu vrstu invalidnosti, mogu da se osete pomalo zbunjeno. I sve ovo je normalno i ljudski, jer većina ljudi se nije često susretala sa osobama sa invaliditetom pa je i sasvim tim razumljivo što se ovako osećaju. Upravo sa željom da se olakša svakodnevni život osoba sa invaliditetom i unapredi njihova društvena uključenost, kao i da se ljudi podstaknu na kontakte bez straha, napravljen je bonton za svakodnevnu komunikaciju sa osobama sa invaliditetom.

Prilikom razgovora sa osobom sa invaliditetom, najvažnije je da usmerimo pažnju na osobu, a ne na njen invaliditet. Invaliditet je samo jedna od svojstava ličnosti, kao što je to na primer visina ili boja očiju, i nikako ne određuje samu osobu.

Pristojno je i normalno da se rukujemo sa osobom sa invaliditetom, a to treba učititi i kada osoba ima ograničene mogućnosti pokreta ruke, koristi protezu ili je slepa.

Kada smo u društvu osobe sa invaliditetom, treba da budemo prirodni i neposredni. Nema razloga za preteranom ljubaznošću, iskazivanjem sažaljenja ili ustručavanjem i nelagodom.

Svaki vid izbegavanja ili ignorsanja osobe sa invaliditetom je oblik skrivene diskriminacije. Izbegavanje direktne komunikacije, skretanje pogleda i okretanje leđa osobi su znaci nepoštovanja i odbacivanja i mogu povrediti njenu ličnost i dostojanstvo.

OSOBE SA INVALIDITETOM SU- LjUDI

Osnovna civilizacijska tekovina sveta od polovine XX veka je da su svi ljudi ednaki u pravima i obavezama. To znači da sve osobe s invaliditetom imaju jednaka prava kao i ostali građani, bez obzira na način na koji ta prava ostvaruju – uz asistenciju, prilagođavanje, sa više truda i slično.

UĐI U MOJE CIPELE

Najbolji način da razumete kako se osoba s invaliditetom oseća i šta očekuje u određenoj situaciji jeste da na trenutak budete u njenoj koži, zamislivši kako bi vama bilo da ste u istoj poziciji. Onda je mnogo jednostavnije i naći rešenje za nešto što se dešava u vašoj neposrednoj blizini.

STEREOTIPI O INVALIDITETU

U svakodnevnom životu se susrećemo sa mnogo stereotipa o invaliditetu, kao o kazni ili daru od Boga, ličnom teretu, nedostatku, osiromašenju života. Invaliditet je različitost, u skladu sa shvatanjem ljudskih prava i zato mu jedina prepreka mogu biti samo pogrešno naučeni stavovi.

KO PITA – NE SKITA

Želja i poriv da osobi sa invaliditetom budete od pomoći, često rezultiraju pogrešnim načinom na koji pomažete. Zato je najbolje da pitate kako nekome ko ima invaliditet možete pomoći. Osoba koja ne vidi može da se kreće samostalno uz malo podrške i navođenja, osoba koja koristi kolica sigurno ima  mehanizam za prevazilaženje barijera u kojem se oseća sigurno, osoba koja ne čuje najbolje će vas razumeti ako stanete ispred nje i govorite uobičajeno, kako bi čitala s vaših usana. Osobama s invaliditetom uvek postavljajte jednostavna pitanja i imajte strpljenja da sačekate odgovor.

OD INVALIDITETA SE NE OZDRAVI

Invaliditet je trajno stanje, čije su posledice manje ili veće, lakše ili teže. Invaliditet je oštećenje organizma koje u interakciji sa okolinom stvara poteškoće u ravnopravnom učešću. Invaliditet može biti posledica nezgode, bolesti, povreda na radu ili trajnih oštećenja, ali u najvećem broju slučajeva – za njega nema leka, već samo mehanizama za lakše svakodnevno funkcionisanje.

OSOBE SA INVALIDITETOM SU SUBJEKTI, A NE OBJEKTI DEŠAVANjA

Na isti način na koji je nekulturno o ljudima koji su prisutni razgovarati u trećem licu, tako je neprihvatljivo obraćati se ljudima koji su pratnja osobi sa invaliditetom, umesto nje same. Osobe s invaliditetom moraju biti pitane i mogu dati odgovore o stvarima koje ih se tiču.

INVALIDITET SE MOŽE DESITI SVAKOME

Invaliditet se stiče rođenjem, usled određenih traumatičnih iskustava i često, usred redovnh životnih aktivnosti. Može se desiti svakome, u svakom momentu i tu nema pravila, stoga – ono što na vreme naučimo – ostaje za generacije koje dolaze.

Treba poštovati pravo na slobodan izbor i samostalnost osoba sa invaliditetom. Nedopustivo je nametati stavove, postupke i odluke odrasloj osobi sa invaliditetom pod izgovorom njene invalidnosti. Jedini izuzetak mogu predstavljati osobe sa određenim intelektualnim invaliditetom koje zbog prirode svoje invalidnosti ne mogu potpuno samostalno donositi odluke.

Ne treba da se bojimo pogrešnih reči ili izraza u komunikaciji sa osobama sa invaliditetom. Razgovarajmo normalno, služeći se svakodnevnim rečima i izrazima poput: „Vidimo se”, „Žurim, trčim/idem dalje”, „Čujemo se” – bez obzira o kakvom invaliditetu se radi kod osobe sa kojom razgovaramo.
Ako sa osobom u invalidskim kolicima vodimo duži razgovor, treba da sednemo ili kleknemo kako bi smo se gledali u oči. Na ovaj način, oba sagovornika su u istim pozicijama, što im obezbeđuje osećaj ravnopravnosti i međusobnog poštovanja.

Ako osoba otežano govori, treba da je slušamo sa dodatnom pažnjom. Ako nismo razumeli šta je rekla, treba da je zamolimo da ponovi. Ne treba da se pretvaramo da smo je razumeli ili da završavamo rečenicu umesto nje.

Kada se pozdravljamo sa slepom ili slabovidom osobom, koju ne srećemo često, treba da joj se predstavimo i kažemo gde smo se upoznali da bismo joj pomogli da nas prepozna. Ako nudimo pomoć u kretanju, treba joj ponuditi da se osloni na našu ruku ili rame.

Gluvo-slepe osobe nas mogu razumeti jedino putem dodira. Ako se nekada nađemo u situaciji da komuniciramo sa osobom koja ima ovu vrstu invaliditeta, uspostavićemo kontakt sa njom ispisivanjem velikih pisanih slova na njenom dlanu.

Kada razgovaramo sa osobom koja ima intelektualni invaliditet poželjno je da korstimo kratke i jasno formulisane rečenice. Takođe, ne treba da upotrebljavamo reči i izraze koji su dvosmisleni, stranog porekla, suviše stručne i apstraktne termine.

Ako razgovaramo sa osobom oštećenog sluha, treba da pričamo polako i da licem budemo direktno okrenuti ka njoj, jer će joj naš izraz lica i pokreti usana pomoći da nas razume. Nema razloga da vičemo, ili da govorimo osobi u uvo. Ako ipak nismo sigurni da nas je razumeo/la -možemo da napišemo poruku.

Kada osobi sa invaliditetom objašnjavamo put, moramo da mislimo na stvari kao što su: udaljenost, pristupačnost, gde su trotoari koji imaju rampe na prelazima i trake za slepe, gde postoje zvučni semofori, koje ustanove/zgrade imaju postavljene rampe i slično. Ukratko treba da vodimo računa o svim faktorima i fizičkim preprekama koje mogu ometati odnosno olakšati kretanje osoba sa invaliditetom.

Decu ne treba sprečavati da postavljaju pitanja osobi sa invaliditetom o njenim ortopedskim pomagalima – kolica, hodalice, štake, proteze, štapovi. Otvoren razgovor pomaže da se razbiju i premoste predrasuda koje proističu iz strahova ili zabluda, a koji se baziraju upravo na neznanju i nedovoljnoj informisanosti.

Kad se osoba koja koristi kolica „prebaci“ iz njih u automobil ili na stolicu, klupu, krevet i slično, ne treba micati kolica izvan njenog dohvata. Ako se ipak moraju pomeriti iz nekog razloga, treba da pitamo za mišljenje osobu koja koristi kolica. Isto se odnosi i na osobe koje koriste hodalice i štake.
Ne mislimo o ljudima sa ortopedskim pomagalima kao o bolesnicima. Oštećenja koja uzrokuju nemogućnost kretanja mogu nastati i bez pojave bolesti.

Neki od razloga korišćenja ortopedskih pomagala mogu biti: oštećenje kičmene moždine, moždani udar, amputacija, mišićna distrofija, cerebralna paraliza, multipleks skleroza, dečja paraliza, bolesti srca, teži oblici reumatičnih pojava i još mnogo drugih uzroka pri oštećenju organa za kretanja.

Upotreba ortopedskih pomagala nije tragedija. Kao što kratkovidim ili dalekovidim ljudima naočare pomažu da koriguju vid, isto tako ortopedska pomagala koja su dobro opremljena i odabrana, zapravo pružaju slobodu korisniku, kao i mogućnost kretanja i punog angažmana u životu.

Pomagala kao što su štake, štap ili kolica osobe sa invaliditetom možemo da diramo samo ako smo za to bili zamoljeni. Ne naslanjajmo se na invalidska kolica, ona su deo intimnog prostora osobe koja ih koristi. Ne milovati psa vodiča dok je na „radnom mestu”. Ako to želimo, uvek pitamo vlasnika za dozvolu. Takođe, treba omogućiti nesmetan pristup i ulaz psima vodičima u javnim institucijama i u prevoznim sredstvima.

Lična pitanja o invaliditetu ili njegovim uzrocima ne treba da postavljamo osobi sa invaliditetom ako s njom nismo bliski. Neke osobe su spremne da vrlo otvoreno govore o svom invaliditetu, čak i pred nepoznatim ljudima, ali nekima od njih to može biti neprijatno, pa iz tog razloga treba biti obazriv i poštovati njihova osećanja i odluke.

Treba biti tolerantan i strpljiv u ophođenju sa osobama sa invaliditetom jer nekima od njih može trebati više vremena da obave neku radnju ili nešto kažu.

Iako su ponekad prinuđene da neke aktivnosti rade sporije, osobe sa invaliditetom mogu biti vrlo efikasne i uspešne u mnogim poslovima.

Osobe sa invaliditetom imaju pravo na grešku. Kao i svi ljudi, i osobe sa invaliditetom mogu da pogreše i to ni na koji način nije posledica njihove invalidnosti, već odraz naše „nesavršene“ ljudske prirode.
Ne hvalimo preterano osobu sa invaliditetom zbog obavljanja normalnih životnih radnji ili određenih poslova. Ako osoba ima neku vrstu invaliditeta, to nikako ne znači da su sve njene fukcije i sposobnosti time pogođene. Osoba koja je, na primer, u kolicima ili je slepa može sa lakoćom naučiti lekciju ili napisati dobar tekst, jer njene intelektualne sposobnosti nisu narušene vrstom invalidnosti koju ima.

Kada čekamo u redu treba da ustupimo svoje mesto ili da se potrudimo da teško pokretna osoba odmah dođe na red. Nekim osobama sa invaliditetom može biti fizički naporno čekanje u dugim redovima, a osobe sa autizmom mogu biti uznemirene.

Prilikom vožnje u javnim prevoznim sredstvima ustupimo svoje mesto osobama sa invaliditetom. Pomozimo im uvek i pri ulasku i izlasku iz autobusa, voza,tramvaja, aviona. Poštujmo vozače sa invaliditetom. Kada u saobraćaju susretnemo vozilo označeno “invalidskim znakom”, povećajmo razmak, smanjimo brzinu vožnje inpovećajmo oprez. Uvažimo njihovu sporost u obavljanju radnji.  

Ne parkirajmo se na parking mesta koja su označena “invalidskim znakom”.

Od nas se ne očekuje da pokazujemo sažaljenje prema osobama sa invaliditetom.
Prema njima se ponašajmo kao prema jednakima, jer one to i jesu.

A. Perić