Novinarsko ćoše
20. 09. 2012.
Ko će da vrati šrafove u pružne pragove
Sa piscem kroz grad
Slobodan Stojićević živi u Velikom Borku, selu od istorijskog značaja. Tu je zasedala Narodna skupština, izabrana prva vlada i osnovana prva pošta u Srbiji.
Nešto smo mislili da bi logično bilo da se ovoj rubrici promeni ime kada se ide u pohode piscu koji živi u selu. Međutim, po povratku iz Velikog Borka, sela u gradskoj opštini Barajevo, čini nam se i da ne mora.
Pisac svoje mesto toliko oneobiči, nadogradi metaforama i simbolima, da je ono za njega kao gradska košnica. Evo, na primer, odgovora Slobodana Stojićevića na prosto pitanje:
„Da li je za vas prednost što ste iz grada prešli da živite na selo?” „Život u prirodi je život po meri čoveka. U prirodi osećam da sam deo celine. Celine sa mravom, gugutkom, brezom i mušmulom, kamenom i busenom, tišinom, zujom vaseljene… U prirodi gledam kako sunce izlazi (zalazi), ogreva me, kupa u svetlosti, dok ga u gradu ne primećujem. Dok izgreva mesec, zapahnjuje me miris noćne frajle, nevena, majčine dušice, dok zričci taru nožice. Bosonog tabanam delićem planete dok se kroz mene pretače energija zemlje i neba, sve u krug, kao životni sokovi kroz telo hrasta lužnjaka…
Sklonjen od svega nakaradnog što je čovek, u umišljenosti da je pametniji od Tvorca, sklepao, naružio i upropastio, poželim kadgod nešto iskreno da kažem. Na hartiji ili računaru, svejedno. I u kavezu od betona, lima, zagušljive napetosti, takođe se može štošta reći, ali te reči su reči iz kaveza. Zavezane, sklupčane, zagađene, blede i mrtve.”
Ima li boljih rečenica iz sveta(svesti) pisca, da bi se videlo kako se selo pretvara u ličnu legendu grada. A u Veliki Borak, Slobodan Stojićević nije došao slučajno. U mestu je svojih predaka Čarapića, dođoša sa Prokletija. Od petorice braće najpoznatiji je Vaso, koji se nešto kasnije odselio pod obližnju Avalu, i postao junak ustanički. „Ja sada živim na mestu gde su živeli moji preci s kraja 18. veka. Jedem grožđe s loze koju je zasadio moj čukundeda Dragoslav. Hodam bos po zemlji po kojoj su hodali moj navrdeda, navrbaba, kurđel i askurđel, možda i sukurdol. Gledam u daljini Kosmaj koji su i oni gledali. Pijem vodu sa Crkvenca, Točka i Ribakovca sa kojih su i oni pili. U cik zore gledam sunce koje su i oni gledali. To je, možda, nešto.”
Obilazimo tri hrasta lužnjaka, koji su raširili i spustili grane do zemlje, praveći krinolinu, nekih četrdeset metara široku. Kada se uđe ispod niske krošnje lužnjaka, kao da se nađemo u zagrljaju predaka. U centru sela zapuštena spomenobeležja Narodnoj skupštini ustaničke Srbije, Praviteljstvujušćem sovjetu srpskom – Vladi i prvoj pošti Srbije. Skupština je održana pored kuće kneza Sime Markovića, na Veliku Gospojinu 1805. godine, pod rukovođenjem vožda Karađorđa. Za predsednika Sovjeta je izabran prota Mateja A. Nenadović, a za sovjetnika Nahije beogradske Pavle Popović iz Vranića.
Stojimo na istorijskom mestu. Ovde je kolevka moderne srpske države. Zapušteno je. Trava divlja, zaključane spomenzgrade musavih prozora. Pitamo se kakvi su još značajni događaji morali da se dogode u ovom selu, da bi ga neko uredio. Šta je bre, to u našem narodu što mu zabranjuje da kosi travu i pere prozore na mestima od istorijskog značaja za nas same. Spomenik od bronze knezu Simi Markoviću nisu odneli sakupljači sekundarnih sirovina. Hvala im. Barem nešto je ostalo. Mada, pisac priča kako voz od Velikog Borka do Beograda putuje sporo, jer neko vadi šrafove iz pružnih pragova, pa kompozicija ne sme da ubrza da ne bi iskočila. Eto, U Srbiji metafora vazda na svakome ćošku.
Slobodan Stojićević nam kaže da je završio scenario za igrani film, koji će se sledećeg leta snimati u Velikom Borku. Glumiće i neki meštani, naturščici. Posle novinarske karijere, i romana, Slobodan se dao na pisanje scenarija. Do sledećeg leta bi trebalo da bude završeno snimanje filma „Božić u Los Anđelesu”, za koji je napisao scenario. „Pisac sam i reditelj pozorišnog hepeninga ’Branko Vinter’, za koji slutim da će biti uvršćen u program Bitefa.”
Ručamo organik paradajz, piletinu, krompir pržen na masti od mangulice, crni hleb od vodeničnog brašna. Sa suprugom Milenom, pisac gaji Žozefinu i Garibaldija, mangulice, rodonačelnike stada, i – „okončava ostvarenje ideje o proizvodnji ceđi kao pandanu svakoj hemiji za pranje sudova i ostalog”.
Komentari (2)
ostavi komentar28.12.
2015.
vreme sudi
Poštovana redakcijo,
OdgovoriVeliki Borak je selo moga dede i lepo je pročitati o bogatoj istoriji koju g. Stojićević pominje. U vremenu posrnulih vrednosti u kojem moramo da živimo, istorija i nasleđe su na žalost veoma često zloupotrebljeni od strane raznih "čuvara" i "promotera", ljudi koji prošlost jednog mesta "otkrivaju na nov način" i koriste za samopromociju. Ovde mislim na g.Stojićevića i želim da skrenem pažnju redakciji a i vašim čitaocima (u koliko objavite komentar) na to da mešanje fikcije i činjenica u jednom tekstu može da dovede čitaoca u sumnju u istorijska fakta koja, ako se slažete, treba brižljivo čuvati i ne mešati sa ambicijama pojedinca. Kažem ambicijama jer to što vaš član navodi kao svoje stvaralaštvo nastalo u Velikom Borku nije ništa do tlapnja. Ako pogledate činjenice sada, nakon tri godine, saznaćete da nikakav igrani film u V.B. nije snimljen po scenariju dotičnog, ne znamo ni da li scenario uopšte postoji. Drugo, snimanje filma "Božić u L.A" u vreme intervjua nije ni počelo (izvor UFUS) a kamoli da je narednog leta bilo završeno (ne postoji podatak o takvom projektu ni do danas). Treće, iako doduše sa blagom rezervom i nadom, g.Stojićević sebe svrstava u program Bitefa, još jednog kulturnog spomenika istorije, a prema podacima Udruženja Dramskih Umetnika Srbije pozorišni događaj (hepening, kako to autor naziva) koji g.Stojićević navodno režira - ne postoji. Ove činjenice možete lako proveriti, informacije su dostupne putem navedenih izvora.
Vi ste, poštovana redakcijo, glasilo UNS-a a vaš sud časti čuva etiku novinarstva. Vama se veruje, zato sačuvajte se (a i vaše čitaoce) od navođenja ne proverenih informacija.
To što je g.Stojićević član suda časti novinara, to me manje brine. Nije moja čast, ja sam samo učitelj.
06.10.
2012.
KO CE DA VRATI SRAFOVE U PRUZNE PRAGOVE
Bravo za tekst.Povratak korenima.Povratak i obnavljanje sela. Povratak istinskim vrednostima. Povratak srpskoj duhovnosti i kulturi. To je jedno od resenja za izlazak iz krize.Svi kukaju kako im je tesko i navaljuju na gradove.Vise vole da rade bilo sta u gradu za plate koje uglavnom ne primaju, nego da budu gazde na svojim seoskim imanjima. Sto vise ovakvih tekstova.
Odgovori