Вести
22. 02. 2014.
Правда без спонзора
Oд 1991. до 2001. године на простору бивше Југославије погинуло je 39 новинара који су радили за медије из Србије. Ниједан од тих случајева није до краја расветљен, иако је Србија једина од земаља насталих на рушевинама бивше Југославије, која уз редовне органе кривичног гоњења има и специјализовану установу – Тужилаштво за ратне злочине. Вара се читалац ако помисли да се то тужилаштво бавило убиствима новинара.
Тамо уз дугогодишњег главног тужиоца Владимира Вукчевића седи још осам заменика, али ниједан није имао времена да се појави на прекјучерашњем скупу Удружења новинара Србије „Убиства новинара 1991–2001: ратни злочин или професионални хазард”. Дошла је портпаролка од које смо сазнали да се два случаја нестанка новинара узгред спомињу у оквиру других процеса којим се ово тужилаштво бави.
За нестанке, убиства и отмице српских новинара нико никада није ни кривично гоњен, ни судски кажњен. Они дођу нешто као колатерална штета.
Можда и није чудо што неки наследници ОВК сваке јесени у Метохији разбију спомен-плочу коју УНС сваког лета постави на месту на ком су 1998. отети новинари Радио Приштине Ђуро Славуј и Ранко Перинић. Али зар је могуће да српски преговарачи у Бриселу од Тачија не затраже да им нађе траг, да им обележимо гроб? Како је могуће да београдско тужилаштво њихову отмицу не води као ратни злочин?
Портпаролка тужилаштва се правдала „недостатком капацитета”. Али је зато њено тужилаштво све капацитете којим је располагало и хрпу ОЕБС-ових пара, уложило у истрагу улоге српских новинара у „организовању и подстицању геноцида и ратних злочина” почетком деведесетих.
Да, добро сте прочитали: већ непуних пет година Тужилаштво за ратне злочине у Београду покушава из петних жила да нађе неког новинара из неке српске редакције ком би могло да прикачи кривично дело из члана 145. Кривичног закона СРЈ, то јест „организовање и подстицање геноцида и ратних злочина”. У мору огавне ратне пропаганде из тог времена истраживачи су могли да нађу бројне примере професионалног посрнућа, срамне текстове и тв прилоге, али ипак нису никоме успели да прикаче тај геноцид о врат. А имали су амбицију да „очисте жито од кукоља” у новинарској професији, како је пре пет година славодобитно најавила портпаролка овог тужилаштва на РТС-у.
И тада сам говорила да ми та наводна истрага новинарског геноцида, са двадесет година закашњења, мирише на политику. У међувремену се нико у Србији, осим УНС-а, није сетио ни да састави списак убијених и несталих новинара.
Тужилаштво је правило списак новинара које је сумњичило за геноцидне намере. А могло је само да ради свој посао. Да од неког тела у региону, тужилаштва или полиције, барем затражи извештај или информације о томе како је дошло до убиства, киднаповања и нестанка новинара. Чак и ако за то не добије донацију.
Коментари (1)
Остави коментар24.02.
2014.
Važno je da su digli pare od OEBS
Kad bi se objavilo ko je sve i koliko para dobio za istraživanje uloge srpskih novinara u "genocidu", mnoge stvari bi bile jasnije... Sramno je da je, naprimer krivična prijava na osnovu koje je "istraživano" podneta i protiv čoveka koji je u tom trenutku pet godina bio mrtav, i onda su vajni "istraživači" tužilaštva istraživali njegov poziv na "genocid". Pa protiv Hitlera, najvećeg zločinca, niko nije podneo prijavu jer je bio mrtav. U Srbiji i srpskom pravosuđu 2009. je i to bilo moguće!
Одговори