Вести

21. 02. 2014.

Аутор: Тамара Скроза Извор: Време

Зашто смо изгубили петљу

"Дошли смо у ситуацију у којој се прибојавам једноумља, или власти која неће имати праву контролу. Опозиција је у потпуном колапсу и мислим да ће њихова контрола бити минимална. Ако медији не буду у стању да врше ту контролу, а видим да нису, јер сви мање-више показују жељу за неком врстом удвориштва, стварно можемо да се питамо шта ће бити 17. марта"

Пре седам година, Лила Радоњић добила је награду "Освајање слободе" која се у знак сећања на Мају Тасић Маршићевић додељује женама које су својим радом унапредиле наше друштво. Иако је осим тог добила и низ других важних новинарских признања, биографија Лиле Радоњић сасвим је у складу и с називом и са духом баш те награде.

Као дугогодишња новинарка и уредница Студија Б, била је једна од оних који су 1997. принуђени да оду из те куће, па је са групом својих колега наставила да ради у оквиру продукцијске групе "Мрежа", која осим "Утиска недеље" стоји и иза емисије "ТВ Мрежа" и "Евронет", као и низа документарних филмова који из различитих углова осветљавају живот у Србији данас. Својеврсно освајање професионалне слободе свакако је и њен ангажман на Факултету политичких наука, где предаје ТВ новинарство.

У разговору за "Време", Лила Радоњић пореди изборе некад и сад, упозорава на опасност од једноумља и описује како данас изгледа телевизијско новинарство, а како јавна сцена на којој нема ничега изузев политике.

"ВРЕМЕ": Како су по вашем мишљењу домаће телевизије ушле у ову предизборну кампању – у инфраструктурном, персоналном и професионалном смислу?

ЛИЛА РАДОЊИЋ: Телевизије су наставиле тамо где су биле и пре кампање. Овде је од избора пре две године, практично стално кампања – било да је реч о кампањи владајућих, или о кампањи опозиционих партија. Гомила прљавштине која се овуда мотала у протекле две године, и даље је присутна. Оно што мене страшно изненађује јесте количина интервјуа које људи дају. Естрада је мање присутна од политичара на нашим телевизијским екранима. Чак и естрадни уметници, како себе називају, чекају да им изађе нова плоча пре него што се појаве. Ови немају ни нову плочу ни нову мелодију, али су стално присутни. Као да свако мора да овери сваку телевизију или сваке новине, и да кроз то оверавање види какав је однос према њему. Ту, пре свега, мислим да владајуће политичаре, који су апсолутно присвојили медије у сваком тренутку и у сваком погледу: од јутра до вечери, од забавних до информативних емисија.

Када је реч о телевизијама, ту је још једна разлика у односу на некадашње изборе. Некада је новинар ишао на догађаје, на митинг, на терен. Било је могуће да у извештају чујеш или видиш звиждук или паролу неког другог значења. Данас политички штабови или агенције које су за то ангажоване, за вести припреме клипове у "најопранијем" виду. У вестима нема ауторског прилога. То су изабране реченице или изабрани ставови које агенције припремају и достављају телевизијским станицама, а оне то без икакве интервенције емитују, рачунајући да су испуниле балансиран третман према свим политичким актерима.

Зашто то телевизије раде? На уредничким позицијама ипак су новинари који памте и нека другачија времена.

Нису више битни уредници. Сада су власници битни.

Ко су заправо ти фамозни власници медија? Да ли су то људи наведени у Агенцији за привредне регистре, маркетиншке агенције или политичке странке?

Многи се питају како функционише систем утицаја на медије. Некада је функционисао или тако што је главни уредник позиван, или тако што је одлазио по мишљење у комитет, партијски штаб. Данас се догађа да политичар зове власника медија – био он Грк, Немац, Енглез, Француз, било ко. Власника уопште није брига каква је медијска слика у Србији и какво је овде медијско стање. Њега интересује профит. Ако му политичар каже да је нешто претерано, да нешто није у складу са договорима који су постигли да би профит био што већи, он ће у свом медију свакако предузети све што може да би том политичару удовољио. Преко власника се врши цензура.

Онај ко има две телевизије, онај ко је купио телевизијски канал или има намеру да га покрене, не зависи само од тржишта. То су приче за малу децу. Он свакако зависи и од политичке воље оних који одлучују у овој земљи и сигурно је да ће пре слушати ту политичку вољу него глас јавности који тражи слободне, независне, компетентне и професионалне медије.

Видите ли разлику у врсти политичког притиска некад и сад? Или разлику у реакцији новинара на притиске?

Имала сам срећу да сам увек радила у медијима који су одолевали политичким притисцима, или пак срећу да сам била на страни која се бунила. Ви данас немате новинарску побуну. Немате ни уредничку побуну. Немате нигде отпор који је некада постојао.

Шта то значи?

То значи да су највиђенији новинари некада напуштали редакције, зато што нису пристајали на политичке притиске, на притиске који угрожавају достојанство професије и интегритет личности: од велике побуне новинара РТС-а до побуне на Студију Б, када су екипе и екипе новинара одлазиле или отпуштане. Новинари су добијали отказе због својих професионалних, а не политичких уверења. Лако је данас бити европејац, заговорник мировне или мирољубиве политике, заговорник регионалне сарадње или геј права. Требало је то бити некада, када је тако нешто било опасно у сваком погледу. Данас је то општеприхватљив став и нема никаквог разлога да се око тога бију битке, али некада су се заиста биле. Људи су губили посао зато што су били на страни која је заговарала цивилизацијске тековине, за разлику од оних које су тада биле владајуће.

Присећам се првих вишестраначких избора, када је партија Слободана Милошевића била малтене и једина. То је довело до таквог страха у јавности, у цркви, међу интелигенцијом, да су и мене звали са идејом да покушају да убеде људе да мало гласају и за опозицију, како не бисмо имали једностраначки парламент и како Србија не би доживела осуду да је једина која није искорачила из комунизма.

Прибојавам се да ће и сада бити спремности на једнопартијски систем, под знаком навода наравно, али свакако систем који ће омогућити да једна партија доминантно одлучује о свему. То није циљ вишепартизма и то није добро, без обзира на то ко претендује на такву позицију. Сви смо ми мање-више суочени с неком врстом страха да ће се тако нешто догодити. Јер, шта ће бити 17. марта, када се све преузме и кад они који нису објаснили ни зашто су расписали изборе, добију резултат који им даје сву моћ?

Ако имамо у виду такве околности, како то да не постоји новинарска побуна? Шта се десило с новинарима?

Не знам да ли је у питању страх од егзистенцијалне ситуације или страх од реперкусија, али нека врста аутоцензуре је јако изражена. Видим да људи себе цензуришу у СМС порукама, на Твитеру, у телефонским разговорима. То је потпуно несхватљиво. Јер, како је било бити свој за време рата, када су униформисана лица шетала по Београду? Тада сте имали петљу да кажете "НЕ". Данас тога нема.

Изгледа да се као нека врста филозофије уврежило правило да је све могуће и све дозвољено, да су профанисани политичари и медији једна логична ствар. Постало је доминантно мишљење да медији лажу, а политичари краду – или обрнуто, потпуно свеједно.

Погледајте поруку коју политичари шаљу младим људима, да је заиста све дозвољено. Једино ваљда још није испробана комбинација Чеда и Коштуница. Гази се по свим могућим принципима, политичким правилима, правилима игре, да би се било у власти. То је свакодневна слика која се емитује.

Ту је такође нека врста преосетљивости. Мијач је у једној емисији "ТВ Мреже" рекао нешто апропо "Београд на води, јаје на око", што је изазвало серију реакција. Та врста подсмевања или оспоравања одређених идеја добија на значају као да је реч о не знам каквом ставу. Људи су зато једноставно схватили да се није шалити.

Како је и када дошло до те аутоцензуре? Да ли се она после Петог октобра постепено развијала или је била изазвана неким конкретним догађајем?

Десило се то да су медији неко време штедели победнике Петог октобра, јер је постојало уверење да ће се нешто заиста променити. Како је то уверење опадало, наравно да се у медијима појављивала и та критичка нота. Мислим да су сви одговорни, али највећа одговорност ипак је на новинарима.

Ја не могу да схватим да један млад новинар дозвољава да му се допише текст, или да се стави потпис испод нечега што није његово дело, а са чим се он уопште не слаже. А то се дешава.

Такође, тешко је веровати да новинарство данас брани професионалне боје не питајући политичаре она питања која јавност поставља. Не знам да ли интервјуи који су толико учестали имају икакав ефекат, зато што је то стално иста прича.

Мало је новинара који су у стању да продубе та питања.

Која то питања данас недостају?

На пример, зашто избори? Ми нисмо добили прави одговор на питање зашто се расписују избори. Да ли се бира Први или се бира Други, зашто избори у тренутку када комплетна кампања носи предзнак убрзане реформе? Зар избори не успоравају реформу?

Осим тога, зашто сад партија, Тадићу? Имао си два мандата, није јасно шта би сад овај трећи побољшао, чак и да се оствари.

Затим нешто у вези с тим мегаломанским пројектом "Београд на води". Зашто нема дебате о том пројекту, али дебате у којој не учествују политичке странке, већ компетентни људи, људи који знају нешто о архитектури, урбанизму, економији?

Нема те врсте дебате. Из медијског простора и јавног живота прогнани су сви други изузев политичара. Они су заузели заиста све. На телевизијама нема озбиљне дебате о најзначајнијим питањима. Све је политичко питање, у којем не учествује ни писац, ни економиста, ни архитекта.

Такође, није било ни интервјуа са Кетрин Ештон. Да ли смо ми, осим изјаве и пољубаца са два преговарача, икада имали прилике да чујемо аутентичну верзију онога што је потписано? Због опште прихватљивости Бриселског споразума, занемарене су све остале теме. Због њега се није оспоравало ништа друго, па смо тако и дошли у ситуацију у којој се прибојавам једноумља, или власти која неће имати праву контролу.

Опозиција је у потпуном колапсу и мислим да ће њихова контрола бити минимална.

Ако медији не буду у стању да врше ту контролу, а видим да нису, јер сви мање-више показују жељу за неком врстом удвориштва, стварно можемо да се питамо шта ће бити 17. марта.

Да ли је у медијима у овом тренутку јачи утицај тајкуна и њиховог капитала или политичких странака?

Не разумем баш најбоље тај бес на тајкуне. Ниједан није у затвору, ниједан није осуђен, оптужнице су нејасне. Проглашено је да је борба против криминала и корупције почела, имала је свој средишњи ток и сад је као завршена. Тешко ми је да ухватим директне и видљиве утицаје. Неки тајкуни су и власници медија, и не видим да се ту било шта оспорава.

Мени више смета чињеница да толико причамо о Емиратима и парама које ће они да уложе у Србију, а све на бази личног пријатељства. Зашто немамо интервју са шеиком? Зашто нема озбиљне редакције која ће да плати пут и да тако питамо шеика шта он то хоће да гради по Београду и под којим условима? Зашто су ти уговори државна тајна? Водите битку против тајкуна, а у сефове сте спаковали уговоре са Фијатом, са Емиратима, Етихадом и ко зна с ким још.

Каква је у тој ситуацији будућност продукцијских група каква је Мрежа? Ако једна странка контролише све, а медији су преплашени, да ли је лагоднија позиција куће која може да функционише у герилским условима, или велике медијске корпорације?

Мислим да су продукцијске групе и иначе права ствар за телевизије, посебно за јавни сервис. С друге стране, нестале су све продукцијске групе изузев "Мреже".

Нема више оних група које су направљене управо захваљујући побуни новинара, чињеници да су људи остајали без посла и покушавали да наставе да раде у неком другом формату. Дакле, тржиште за то не постоји.

Срећом, ми смо имали уговор са РТС-ом где емитујемо "ТВ Мрежу" и "Евронет", и са Б92 где имамо "Утисак недеље", али будућност је крајње упитна. Јер, погледајте РТС. Претплата није укинута, али су грађани позвани да је не плаћају, а опроштено је онима који нису платили. Буџет РТС-а је јако лош, и иако сада постоји привремена линија финансирања из буџета, питање је шта РТС може да купи на данашњем медијском тржишту. Насупрот томе, имате огромне продукције које праве ријалити програме, Гранд и остале параде, а које имају високу гледаност и покривају велики део медијског простора. И како сад ту да се такмичите?

Јавни сервис је веома важан и заиста је неодговорно позвати људе да не плаћају претплату, а да ниси смислио други начин финансирања. Стварно не знам колико је то објашњиво било којим разлогом осим демагошким и популистичким.

"Утисак недеље" траје двадесет година и једина је емисија тог типа која је опстала кроз све режиме. Постоји ли разлика у реализацији "Утиска" некад и сад?

Постоји. Осетљивост је данас много већа него некад. О томе највише може да сведочи Оља Бећковић, која зна колико проблема има и са спајањем гостију и са организацијом целе емисије. У суштини, она опстаје зато што је јача од свих њих – јача по свом утицају, по свом формату, који је и заштићен, и по јаком ауторском печату. Управо тај снажан ауторски печат и брани ту емисију од насртаја који свакако постоје.

Покушавају ли друге емисије и телевизије да одоле таквим насртајима? Има ли уопште сврхе да покушају?

Погледајте рецимо ТВ Пинк. Они ударну интервју емисију имају једном у девет увече, једном у један, како коме одговара. Ако се процени да ће интервју бити гледанији или "покрити" емисију која није баш пожељна, а емитује се на некој другој телевизији, шема се мења. Да не причам о томе да има телевизија које отварају свој простор чим неко пожели да дâ интервју. Однос према медијима постао је тако бахат да је то тешко замисливо.

Да ли ту Републичка радиодифузна агенција може нешто да уради?

Ништа. Они могу само да објасне зашто ни после више одлагања нису донели коначан суд да ли ће фреквенцију добити ТВ Коперникус или Нова. То је питање које је очигледно предизборно, само што се сада сви правимо луди и некако се одлаже одговор. Чини ми се да је реч о политичком волунтаризму, утицају политике на једно важно независно тело као што је РРА.

То све звучи прилично безнадежно.

Овде има много људи који знају свој посао, који имају свој лични интегритет, који су у стању да се одупру и у овим околностима – иначе много повољнијим од оних које смо већ преживели. Колико год то звучало као фраза, право јавности да зна спада у ред озбиљних и важних права, а оно је овде угрожено. Рецимо, овде у кампањи не постоји прошлост ниједног политичара. У озбиљним демократијама, ви из прошлости извлачите да је неки политичар пушио траву у младости, или да је одбио да иде у војску. Не видим зашто то не би био један од адута који може да се користи и у новинарском, наравно провереном, чињеничном приказу.

Код нас не можете да поменете ништа из приватног живота. Зашто јавност не би имала право да зна да ли неко живи у срећном и складном браку, с толико и толико деце? То није задирање у приватност. То је информација која описује комплетну личност која ће сутра да преузме најодговорнију функцију у земљи.

У "Утиску недеље" један гост поменуо је женидбу Александра Вучића...

И бура је била јако велика. А зашто то не би био део информација које су битне за јавност?

Појединачне кампање се у овом тренутку воде преко таблоида. Мислите ли да ће се то у неком тренутку прелити и на телевизије?

Почело је да се прелива. У јавном говору већ имамо криминализацију опозиције, криминализацију медија, а на медије је баш јак удар. Следећи корак је универзитет. То смо већ видели. Страшно је важно да имамо у виду да одређени корак подразумева одређену последицу, јер смо већ доживели ситуације врло сличне овима.

Из контролисаног говора и става, који је владајућа партија приказивала покушавајући да себе представи у новом светлу, лако се дошло до једног ипак шешељевског манира који понекад "излети" у јавном говору челника те странке.

Кад се све сабере и одузме, шта вас као ТВ новинарку највише иритира у досадашњем току кампање?

Количина њихове присутности. Потпуно је невероватно да у вестима имате по четири синхрона исте личности, само у различитим улогама – у партијској или државној. То је нека врста пресије која се тешко подноси.