Вести
21. 02. 2014.
Изборна грозница и тешке последице - данас је тајкун онај ко једе три пута дневно
Победнику у изборном надлагивању често се ослади да остане на својој страни рова и да с позиције власти учвршћује тај бедем све верујући да ће га оно што га је довело на власт на власти и очувати
Плате и рате: Мишковић се не јавља
Немам добре вести за редакцију. Мирослав Мишковић се не јавља; ништа од оних милиона за кампању против Вучића. А проверавали смо рачун сваки дан. Оде, изгледа, сав новац Ђорђу Вукадиновићу. Нисмо направили троброј и отишли на Хаваје, мада су неки лаковерни, после мог прошлонедељног текста, вадили бермуде из ормана да виде могу ли још да их обуку.
Морали смо, опет, да позајмимо милион динара да би смо некако намакли недостајућа средства за плате, мада се, као и обично, испоставило да нам треба нешто више.
Успут смо констатовали да смо ми једини испали глупи у друштву и да не само да смо вратили "Универзал банци" кредит од два милиона динара, него смо грешком уплатили и рату више и тако помогли напор државе да смањи штету још једне српске банкарске пропасти. Да је наш менаџмент завршио "Мегатренд", никад нам се то не би догодило.
Ето, то је, у најкраћем, слика од прошлог до овог уторка у двадесет и кусур година дугој финансијској и досадној историји "Времена" сведеној на просту формулу да нам је стабилно лоше. С нагласком на – стабилно. Дакле, ништа Мишковић, ништа Хаваји, ништа један пристојан троброј па да, као озбиљни људи, прескочимо изборну кампању, него се, ето, и даље морамо бавити "трицама и кучинама" слабо, готово ничим изазване изборне грознице која тресе политичку елиту, али се народ рекао бих слабо тим замајава.
Спопала сиротиња, немаштина и беда па се то види и у анкетама. У једној интерној, колико чујем, Драгана Ђиласа, као градоначелника Београда, анкетирани високом оценом хвале због моста, али очајно је прошао због "Бус плуса". Јер, то се плаћа. Да се којим случајем неко досетио да се плаћа мостарина, не би Ђиласа ни Сава опрала.
На тај сан о бесплатном видим да се ослонио и Марко Јанковић, кандидат "Двери" за велеградског градоначелника, па би он, кад победи, одмах укинуо плаћање паркинга. То је као оно кад нам је Томислав Николић нудио хлеб по цени од три динара за стандардну векну, а ми га на тим изборима одбили, па га после бирали за председника. Дакле и Јанковић има шансе ако буде стрпљив.
Медијске поделе: Информисани курири
Изборна кампања, иначе, изузетна је прилика да због много говорења чујете и много, народски речено – лупетања. Опасна су, дугорочно, она изборна арлаукања која копају ровове између група људи и која поларизују заједницу.
Прети опасност да после изборне кампање ти ровови не буду затрпани и да се успостави нека врста трајног антагонизма. Чик после покрени неку општу акцију, макар то било – мењање свести, што је иначе непотребна и немогућа мисија.
Победнику у изборном надлагивању често се ослади да остане на својој страни рова и да с позиције власти учвршћује тај бедем све верујући да ће га оно што га је довело на власт на власти и очувати.
Барем, два рова видљива су голим оком.
Један је у медијској сфери. Ко год се не слаже са ставовима Српске напредне странке (читај Александра Вучића) одмах је плаћеник. За разлику од прошлих времена, сада то нису "страни плаћеници" већ плаћеници тајкуна и криминалаца.
Тешко је обичном конзументу медијских садржаја објаснити оно што професионалци виде голим оком. Плаћени су, синекурама, поверљивим информацијама, огласима, па и парама, баш они који су блиски власти, док се ови други, као и остатак Србије, гуше у беспарици и лошим условима за фер пословање. У овом броју о томе, у интервјуу за "Време", говори и Лила Радоњић и то је једно од бољих сведочења о актуелној медијској ситуацији у Србији.
Напредњачко и напредно: Личи, али не мора бити исто
Други ров, дугорочно опаснији, је ров који се ископава између препоштених напредњака и непоштених тајкуна. У тој работи занесени трбухозборци изборног фаворита, међу којима предњачи Зорана Михајловић, отимају се контроли и почели су да деле народ на оне који су за Вучића и оне који су за тајкуне.
Игра је јефтина, али није безопасна. Србији нема опстанка, а камоли развоја, без охрабривања предузетничке класе, били они крупни, средњи или ситни, и у свим облицима пословања.
Предузетничка класа је сада сатанизована и уплашена од сваког инвестирања. А у јавном говору помињу се само стране инвестиције, као да су домаће – губаве.
Јоргованка Табаковић, гувернерка Народне банке Србије, у недељу дана дала је две важне изјаве. Рекла је да долази до осеке инвестиционог капитала, што видимо и сами, али је то била потврда са надлежног места. А пар дана после, гле чуда, изразила је задовољство због успешног пословања "Делта холдинга", а добро обавештени извори блиски Влади Србије кажу да ју је око те изјаве охрабрио Александар Вучић.
Можда је и он схватио да смо у одсуству јасне дефиниције тајкуна у држави сиромашној као што је Србија на путу да у народној, већинској перцепцији, као тајкун буде препознат свако ко породици може да приушти три оброка дневно.
Охрабрује донекле и то што је Вучић на партијском скупу у Мерошини поменуо приватно предузетништво, и да ће "се уштедама државе омогућити средства како би се њима помогло и приватно предузетништво развијало".
Само богата Србија, с богатим појединцима, може бити напредњачка. Пардон, напредна.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.