Вести
19. 11. 2013.
Воља за истину
Током 14 година од убиства новинара и издавача Славка Ћурувије много пута је сугерисано да не постоји довољно јака политичка воља која би се ухватила у коштац са процесуирањем овог злочина. Воља која би „издржала“ то што би у том случају евентуално било објављено.
О Ћурувији се и дан-данас највише говори, иако пензионисани полицајци још увек држе на столу пластифицирану страницу са тридесетак портрета људи из подземља и власти убијених од 1990-2001. Као што званичници МУП попут Вање Вукића кажу да већина тих случајева није „затворена“, односно да се у извесном смислу на њима и даље ради.
Међутим, једино је Ћурувијино убиство постало чиста симболика - неоткривање ко је, по чијем налогу, и са којим тачном мотивом, испалио у њега 17 метака, на Ускрс, усред бела дана у центру Београда - и даље говори много о Србији.
И даље се, упркос свим сазнањима пласираним у јавности - да је случај полицијски решен, да истражни органи све знају, али да немају валидан доказ за суд - случајем Ћурувија мери (дис)континуитет са претходним режимом.
Како год тај режим био схваћен у простору и времену, његова суштина јесте да су против политичких или економских противника била дозвољена сва средства, укључујући и егзекуцију.
Није зато случајно непосредно пре избора 2012. Јелко Кацин поручио да ће пре или касније у односима Србије и ЕУ на ред доћи на ред „стари случајеви“ којима би се тестирала „владавина права“. Из те визуре Ћурувија би могао за Србију да буде оно што је случај Перковић за Хрватску - затезање у самом предворју ЕУ, али то само у случају да још увек има живих сведока и актера.
А да их има, проистиче из рада полудржавне Комисије за истину, која се већ готово годину дана бави расветљавањем убиства новинара, као досад најјача манифестација политичке воље да се она разреше. И то воље коју испољава вицепремијер и координатор служби безбедности Александар Вучић, а која према макијавелистичком тумачењу, извире из чињенице да је у време Ћурувијиног убиства он био министар информисања.
Разрешење овог злочина би ту прошлост растеретило, чак и уколико се до њега дође откривањем тајни које наводно чува ратни шеф РДБ Радомир Марковић, осуђен практично на доживотни затвор за тежа дела. А то растерећење је и те како јачи политички интерес, од оних приписиваних ранијим властодршцима - да се не обелодани садржај њихових наводних сарадничких досијеа које је Марковић наводно неовлашћено задржао.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.