Вести

25. 07. 2024.

Извор: ЦЕПРОМ

Изазови рада у локалним медијима: Неизвесност пројектног суфинансирања, аутоцензура и притисци

Изазови рада у локалним медијима огледају се у бројним притисцима које новинари и новинарке на локалу проживљавају. Услед неизвесности пројектног суфинансирања, стално су под егзистенцијалним страхом. Из нестабилног финансијског стања и лаке препознатљивости у малој средини проистичу и аутоцензура и притисци који се не заустављају на новинару/ки, већ стижу и до породице.

Чак 85 одсто локалних медија-чланица Асоцијације локалних и независних медија „Локал прес“ потврдило је постојање кршења слободе и права медија, односно новинара, показује најновије Истраживање о притисцима на локалне медије (2022 – 2024), које је спровео Локал прес. 

„Поједини уредници и новинари локалних медија изложени су континуираним психолошким притисцима, који не морају да буду директни, већ су последица укупне политичке и друштвене атмосфере. Дугогорочно, то оставља озбиљне последице на њих, због чега су организовали или тражили психолошку подршку“, наводи се у истраживању Локал преса 2022-2024.

Неизвесност пројектног суфинансирања – корен многих проблема

Пројектно суфинансирање је модел од кога зависе многи медији. То да ли ће им пројекат „проћи“ на конкурсу одређује много тога.

По Закону о јавном информисању и медијима, сви градови и општине дужни су да конкурс за суфинансирање медијских пројеката распишу до првог марта. Показало се да се законска одредба која би требало да локалним медијима створи сигурност да ће имати прилику да покушају да добију средства из градских буџета већински не поштује.

Да се неизвесност коју са собом носи пројектно суфинансирање директно одражава на финансијску одрживост медија, поготово локалних који су кадровски и финансијски слаби, сматра генерална секретарка Локал преса Снежана Милошевић.

„Свако ’замерање’ локалним властима условљава и смањење или чак укидање средстава из локалних буџета за информисање грађана за тај медиј“, наводи саговорница.

Чланице Локал преса бележе пад учешћа у својим приходима од пројектног суфинансирања, али не зато што им та средства више нису потребна.

„Средства за информисање грађана чине висок проценат у приходима локалних медија. Из године у годину, укупно гледајући, та средства расту. Тако је за модел пројектног суфинансирања 2015. године издвојено преко девет и по милиона евра, а само седам година касније преко 15 милиона евра. У исто време, чланице Локал преса као независни медији бележе пад учешћа у својим приходима од пројектног суфинансирања од 34 до чак 84 одсто, што је случај у Шапцу. Овај пад  учешћа није проузрокован вишим приходима и бољим условима пословања, већ политичким притисцима. У исто време, провладини медији за посматраних седам година бележе раст својих прихода од овог модела. Рекордни раст буџетских прихода намењених информисању грађана остварила је Радио телевизија Врање. Она је своје приходе из буџета 2022. године повећала за чак 120 одсто у односу на 2015. годину. Тако је медијска делатност, уколико сте блиски власти, постала уносан посао“, објашњава генерална секретарка Локал преса Снежана Милошевић.

Сличан став заступа и истраживачица Тијана Благојев, једна од троје аутора поменутог Локал пресовог истраживања.

,,Пројектно суфинансирање годинама пролази кроз различите врсте критика. Уместо да финансира и подржава садржај у јавном интересу, овај модел то више не испуњава. То се види и према последњем конкурсу, где се дешавају ствари које се раније нису дешавале. Пројектно суфинансирање више прети опстанку локалних медија него што им помаже, јер на тим конкурсима, у већем броју случајева, новац добијају они медији који су некритички настројени према локалној власти. Појављују се и медији који заправо нису медији и та средства одлазе ко зна где. Очигледно да не постоји политичка воља да се тај проблем реши. Удружења и асоцијације покушавају да скрену пажњу на ове проблеме, али и грађанство треба више да се укључи у овај процес. Грађанска скупшина би могла да буде решење. Тада би могло да се поразговара са грађанима о начинима на које могу да се укључе у подршку локалним медијима у које имају поверења. То би, рецимо, могло да буде слање захтева институцијама”, сматра Благојев.

Саговорница додаје да је питање опстанка локалних медија проблематично и у иностранству. 

,,Они се такмиче са медијима који су на националном и међународном нивоу, али и са друштвеним мрежама, растом вештачке интелигенције… Они у таквим условима треба да се утркују, а немају ни ресурсе ни финансијске могућности да им буду пандани”, објашњава Тијана Благојев.

Оглашавање још један терен за притиске на локалне медије

Чак и када је оглашавање у питању, које је такође потенцијални извор зараде, локални медији се суочавају са притисцима у виду отказивања комерцијалних уговора, наводи се у Истраживању Локал преса.

„Локални медији се поред пројектног суфинансирања финансирају од продаје, када је штампа у питању, оглашавања, у малом броју од претплате и страних донација. Уколико имамо у виду да су локална медијска тржишта мала, финансијски слаба и неразвијена, онда је јасно зашто су локални медији на граници опстанка“, наводи Снежана Милошевић.

Поставља се питање како неизвесност пројектног суфинансирања утиче на избор тема којима се конкурише на конкурсима за добијање средстава, барем када је реч о медијима који уопште имају шансе да им пројекат буде одобрен.

Аутоцензура локалних медија свакодневна појава

Према речима Снежане Милошевић, „временом се показало  да  је неизвесност пројектног суфинансирања значајан фактор који утиче на аутоцензуру локалних медија“.

Аутоцензура дешава се већ приликом конкурисања за средства из буџета. Имајући у виду све факторе, медијски радници и раднице свесни су да им теме које указују на неки проблем или откривају чињенице које власти нису по вољи, једноставно „неће проћи“.

„Теме којима се конкурише за средства за информисање грађана су опште, бенигне, незамерајуће и врло ретко се баве истинским проблемима у заједници: корупцијом, клијентелизмом или темама које могу узроковати проблеме владајућој партији. Тако, преко самоцензуре, долазимо до  тога да пројектно суфинансрање посредно утуче и на квалитет информисања и одабир тема локалних медија“, образлаже Снежана Милошевић.

Поред свести новинара и новинарки о ономе шта је „допуштено“, а шта не, цензуру и аутоцензуру изазива још фактора. Према речима саговорнице, „аутоцензура последње две деценије бележи тренд раста услед различитих модела притисака који се примењују на медије“.

„Некада главни притисци су биле претње и судски случајеви, а данас имамо развијен широк спектар притисака почев од немогућности да се дође до информација, преко дискриминације медија  путем непозивања на догађаје, необавештавања, одуговлачења са одговорима до претња на друштвеним мрежама. Све  то појачава како аутоцензуру, тако и цензуру у медијима. Цензура у медијима је знатно ојачала након приватизације локалних медија и одраз је ставова власника медија. Уколико имамо у виду да је значајан број традиционалних локалних медија у рукама бизнисмена који припадају владајућој партији, све чешће можемо говорити о цензури садржаја“, наводи Милошевић.

Цензура и аутоцензура су нарочито занимљива питања током изборног циклуса. С обзиром на то да су се недавно одржали локални избори широм Србије, други пут за шест месеци, истраживачица Тијана Благојев скреће пажњу на забрињавајућ феномен.

,,Иако је 85 одсто испитаних локалних новинара и новинарки навело да није доживљавало притиске током предизборне кампање, у даљим корацима истраживања изјаснили су се да нису ни извештавали о предизборној кампањи. На тај начин су избегли притиске. То је забрињавајуће, јер показује да локални медији свесно улазе у неку врсту аутоцензуре”, објашњава Благојев.

Додаје да притисци на новинаре и новинарке на локалу постају све софистициранији. Како каже, они су праћени и поздрављани из аутомобила, док иду у продавницу. Да ли онда уопште можемо да их кривимо за неизвештавање о предизборној кампањи?

Док се већина локалних медија приклања аутоцензури како би опстала, неки се ипак одлучују да то не раде, заузврат очекујући последице.

Све чешћи притисци на породице новинара на локалу

Србија се налази међу земљама у којима су новинари 2022. године највише пута били затрашивани, наводи се у извештају „Рат у Европи и борба за право на пријаву”, Платформе за промовисање заштите новинарства и безбедности новинара Савета Европе, наводи у свом извештају Удружење новинара Србије.

На локалу је нарочито специфична ситуација. Мала средина носи велике притиске, који постају још већи када локални медиј не пристаје на игру „по правилима“. Принцип „сви све знамо“, карактеристичан за мање градове, за новинаре и новинарке на локалу може да значи свакодневну стрепњу.

Да притисци на породице локалних новинара и новинарки нису нимало ретки и наивни доказује, између осталих, пример породице главне и одговорне уреднице „Југпресс“-а из Лесковца, Љиљане Стојановић. Не само да њен муж, према њеним речима, трпи притиске на послу, већ њен позив утиче и на избор радног окружења њихове деце.

Због бројних притисака на локалне медије и њихове раднике и раднице и стављање некад непремостивих препрека за објективно извештавање, поставља се питање шта локалне новинаре и новинарке одржава у овом позиву, поготово у њиховим локалним заједницама. 

„Локални медији, као и две деценије раније, опстају на рачун људи  који у њима раде, њихових ниских плата и великог ентузијазма“, сматра генерална секретарка Локал преса Снежана Милошевић.

Тамо где нема великог ентузијазма, грађани и грађанке остају ускраћени за информисање о дешавањима у локалној заједници. Такви предели називају се медијске пустиње.

Медијске пустиње треба истражити и у Србији и региону

,,Медијске пустиње су области где је тешко или немогуће доћи до релевантних, разноликих и поузданих информација од независних локалних, регионалних и медија заједнице, односно цивилног друштва. Не мора да значи да у одређеној области не постоји медиј који извештава. Ту могу постојати медији, али уколико је њихово извештавање једнообразно, уколико не постоји плурализам информација, уколико се само једна страна приче приказује, то подручје може да се идентификује као медијска пустиња”, објашњава истраживачица Тијана Благојев, једна од ауторки и уредница првог свеобухватног упоредног истраживања о стању локалних медија у свих 27 држава чланица Европске уније.

Истраживање „Откривање медијских пустиња у Европи: Ризици и прилике за локалне медије и медије усмерене ка заједници у ЕУ” показало је да су медијске пустиње много израженије у земљама Централне и Југоисточне Европе него у земљама Северне Европе. Постоји неколико фактора који повезују стање локалних медија у Србији са стањем истражених предела у Европској унији.

,,Независност уређивачке политике, притисци, финансијски проблеми, препознати су као изазови који постоје и код нас. Забрињавајуће је што тамо неке институције и функционишу и постоји бар у неком смислу независно судство и извршна власт. У нашој земљи то не постоји. Зато су медијске пустиње овде много већи проблем”,  сматра Благојев.

На питање да ли у Србији може да препозна пределе који могу да се окарактеришу као медијске пустиње, саговорница издваја Крушевац и Шабац.

,,Мислим да медијске пустиње дефинитивно постоје. Неке области су томе више изложене, а неке мање. Из разговора које смо водили на догађајима и фокус групама о безбедности локалних новинара и новинарки, Крушевац и Шабац показују степене забрињавајућег тренда угрожавања безбедности. Безбедност је један од пет индикатора помоћу којих се утврђује да ли је нека област медијска пустиња или није. Зато могу да кажем да одређени градови и подручја у Србији имају индикације медијских пустиња”, објашњава Тијана Благојев. 

Због одређених сличности, Тијана Благојев наглашава да препоруке из истраживања о медијским пустињама у ЕУ могу да се примене и у нашој држави. 

,,Мора да се промени чињеница да недостају подаци о гледаности и читаности на локалу, што отежава увид у анализу публике. Треба организовати округле столове где би се утврђивало шта је за одређену локалну заједницу јавни интерес, па би се на основу тога организовали конкурси за пројектно суфинансирање. Држава треба да буде свесна да проблеми нису исти у свакој локалној заједници и да критеријуми за доделу средстава треба да буду јасни и транспарентни”, наводи Благојев.

Налази других земаља и закључци на основу других истраживања нису довољни, јер су медијске пустиње комплексна појава која захтева посвећеност. Зато истраживачица Тијана Благојев сматра да је неопходно урадити истраживање о медијским пустињама у Србији и земљама у региону и упоредити податке са истраживањем о медијским пустињама у Европској унији. Додаје да су солидарност и заједништво медијске заједнице веома важан фактор за побољшање свих проблема у свету медија.

Инфорграфике можете погледати у оргиналном тексту, на овом линку.

Ауторка: Милица Михајловић, студенткиња друге године новинарства на Факултету политичких наука – Универзитет у Београду

* Мултимедијална прича настала је у оквиру предмета “Онлајн новинарство” на другој години основних студија новинарства на Факултета политичких наука – Универзитет у Београду. Ментор и предметни наставник: доц. др Марко Недељковић.