Вести
23. 07. 2024.
Од новинара до затвореника: Помоћ за Андреја Гњота
Андреј Гњот је приведен на београдском аеродрому у октобру 2023. и на захтев Белорусије упућен Интерполу. Белоруско тужилаштво оптужује Андреја да је у периоду од 2012. до 2018. године није платио порез у износу од 900 хиљада белоруских рубаља.
Према Андрејевим речима, случај је измишљен како би га насилно вратио у Белорусију и осудио на основу политичких чланака. Белоруске власти су почеле да користе такву шему још 2021. године, пошто Интерпол не прихвата захтеве за политичке чланке.
Линк на који можете донирати
Андреј Гњот је дипломирао на Факултету за журналистику Белоруског Универзитета БСУ и одувек је био политички активан. Од 1999. године настоји да промени ситуацију у Белорусији на боље. После дугогодишњег рада у белоруским медијима, савладао је и професију филмског ствараоца.
Године 2020. Андреј је постао један од оснивача и инспирисао стварање Удружења слободних спортиста СОС.БИ, чији су чланови учествовали у мирним протестима и кампањама солидарности.
Чланови овог Удружења били су и међу ауторима отвореног писма спортиста и спортских посленика са захтевом да се прекине насиље у Белорусији и да се одрже нови фер избори. Ово писмо је потписало 2000 потписника.
Андреј Гњот је био један од учесника састављача жалбе Међународном олимпијском комитету о кршењу чланова Олимпијске повеље од стране белоруских власти. Као резултат тога, МОК је престао да финансира Национални олимпијски комитет Белорусије и приморао је А. Лукашенка да поднесе оставку на место председника НОК-а. Захваљујући спортској заједници, отказано је и Светско првенство у хокеју у Белорусији. Ово је био снажан ударац режиму, јер је спорт, а посебно хокеј, Лукашенкова омиљена „играчка” и пропагандно средство.
Од августа 2020, Андреј је члан групе за размену видео записа професионалних новинара. Андреј је послао много видео снимака, који су емитовани на ТВ каналу „Реал Тиме“ и другим независним белоруским медијима. А Инстаграм страница СОС.БИ постала је медијски ресурс са 20 хиљада пратилаца.
Од октобра 2020. године почела је репресија над спортистима који су били чланови Удружења. Били су заточени, премлаћивани, суђени и затварани, где су настављали да их понижавају и премлаћују. Многи од њих морали су да побегну у иностранство.
У јуну 2021. Андреј је добио позив у Главно одељење Истражног комитета Минска. Истражитељ, који је потписао документ, познат је по вођењу најпознатијих репресивних политичких процеса, попут случаја Романа Протасевича и Едуарда Палчиса. Након тога, Андреј је одлучио да напусти земљу. Прво у Русију, а потом на Тајланд, где је радио и живео до притвора.
У октобру 2022. КГБ је означио СОС.БИ као екстремистичку формацију. То значи да је учешће, помоћ и сваки контакт са Удружењем кривично дело.
У децембру 2022. године покренут је кривични поступак против Андреја Гњота. Виши суд Републике Србије, где се тада налазио Андреј, 7. децембра 2023. донео је одлуку да га изручи. На одлуку је уложена жалба тек 19. фебруара 2024. и враћена на друго рочиште 26. марта и 1. априла. Све ово време Андреј је био у Централном затвору у Београду, међу правим убицама, силоватељима и вођама нарко-картела. Међутим, и после поновљеног суђења, Андреј је у затвору остао до 5. јуна, када је Апелациони суд меру забране заменио кућним притвором.
У затвору, Андрејево здравље се значајно погоршало — лева нога му је делимично парализована. Медицинска нега у затвору је била практично недоступна, чак није добијао ни обичне лекове против болова.
Андреј тренутно нема пословне или друге пасивне приходе. Већ 8 месеци мора да плаћа скупе адвокатске хонораре, а од 25. априла мора да плаћа кирију за стан у кућном притвору, који кошта вишеструко од тржишне цене. Нико не жели да изнајми стан особи у кућном притвору, а они који пристану, траже високе накнаде. Закупнина стана за 3 месеца износила је 5000 евра — и то је била авансна уплата само за потписивање уговора. Али је потребно још новца за адвокате, храну и лекове.
Данас је пажња целог света усмерена на Андреја, али то не доноси средства. Нико се не обавезује да плати адвокате, изнајми стан, нико не доноси храну Андреју бесплатно. Подршка је морална, политичка и јавна, али није материјална. Без адвоката је немогуће бранити се на суду, а последње рочиште још увек није заказано. Апелациони суд Србије нема временских ограничења — суђење се може одржати за 2 недеље или 3 месеца. Српска бирократија је једна од најспоријих у Европи. Андрејев случај је политички, а Србија није део Европске уније, изузетно је тешко утицати на ову државу.
Како се мора осећати човек у страној земљи, у страном затвору, без контакта са пријатељима и рођацима, без новца, без медицинске неге и са свакодневном опасношћу од изручења на мучење и смрт? Кућни притвор је живот учинио једноставним — постоји веза, а стан није затворска ћелија. Али екстрадиција није укинута. Потврђена је, а да бисте је укинули, морате се очајнички борити. А за то су потребни ресурси: физички, морални и материјални. Кажу да се живот не може купити, али се у Андрејевој ситуацији може купити. Можете променити затвор за кућни притвор — новцем. Адвокати морају да раде — то изискује новац. Здравље се мора одржавати – то изискује новац. Морате јести и пити сваки дан — то изискује новац.
Колико је потребно?
10.000 €
Ово је минимални износ који Андреју треба за почетак.
„Да не бисте поново завршили у затвору, потребно је платити кирију за стан за сопствени притвор. Цене таквих станова су много веће од тржишних, јер нико не жели да изнајмљује станове људима у кућном притвору. По правилима сам дао аванс за 3 месеца — 5000 евра. 25. јул је следећи рок за плаћање унапред.
Рачун за рочиште адвоката у Вишем суду правде 26. марта и 1. априла износио је 7.000 евра. То укључује припрему свих докумената, жалбе и рад са доказима. Такав посао могу да раде само домаћи српски адвокати и нико други.
Месечна храна и лекови коштају најмање 500 евра, према најконзервативнијим проценама.
Док смо били у затвору, морали смо да купујемо храну (углавном конзервисану) из затворске продавнице. Иначе се не би имало шта јести: бубе и црви плутали су у затворској супи, која се доносила само у време ручка. Цене у овој продавници су више него у обичној продавници. За храну је требало да се троши најмање 300 евра месечно. За 7 месеци затвора, сума је била импресивна — 2100 евра.
Не трошим новац на одећу: имам једну патике, 4 мајице, 1 пар панталона. Све док је лето и топло, то ми је довољно. Иако се то не може назвати одећом.
Немам никакво здравствено осигурање, јер за то нема пара. То је велики ризик: у случају било какве болести или повреде, или ако вам се нога погорша, мораћете да платите доста новца за лекове — овде се лекови плаћају, а за странце су још скупљи“.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.