Вести

25. 06. 2024.

Аутор: Драгослав Симић Извор: Нови Магазин

Историја из фиоке

Звук и мастило

Како претворити радио у књигу, показао је Ђорђе Малавразић 2004. године када је Издаваштво РТС објавило његов избор текстова под називом „Књижевност и радио“ поводом 80 година Радио Београда. Ово капитално дело ће као допуњено издање поново бити објављено током наредних месеци код истог издавача, али сада поводом 100 година Радио Београда

Документарна сведочења више од осамдесет домаћих писаца о раду у Литерарној редакцији радија нису само присећање на радио него стварносно излагање личних живота онако како су га проживели пре Другог светског рата и по његовом окончању у Југославији 1945.

Док је прикупљао материјал за своју књигу Ђорђе Малавразић записује ове аутобиографске реченице: „... Угледаћемо радио човека како стрмим степеништем силази у Документацију (Радио Београда), бира један међу хиљадама тесно посложених досијеа, и пребира новинске исечке, од којих су најстарији већ пожутели од дугог стајања. Из њих се склапају коцкице једног живота или једне теме, биографије славних и неславних“.

И додаје: „Ако радио још успева да нечим зачуди своју публику, навиклу на сваковрсна постмодерна узбуђења, то је способност са којом он може, оживљавајући у сећањима људи давно прошла времена, жар минулих полемика и личности које је покрио прах заборава, а које су нам некад свима одређивале живот. Новинар који у обичном контакту вероватно не исијава свезнањем, израста преко таласа радија у велика, веродостојна уста радија. Довољно је да не буде сасвим површан и опуштен да би пред микрофоном увек био бољи од самога себе“.

Присећања познатих

Јован Ћирилов: Синоним слободе био је за време рата ББЦ, који смо тајно слушали код пријатеља. Нажалост, наставио је да буде извор нецензурисаних вести и првих година социјализма. Срце је лупало што од страха што од лоших вести када се зачује онај тада познати такт: дум-дум-дум-дум, ББЦ, алузија на Хероику. Наравно да смо све те вести, које су убрзо постале историја, слушали преко Радио Београда. Као што је „Политика“ била синоним новина, тако је Радио Београд био синоним радија. Када је у кућу моје мајке и очуха, цењеног кикиндског и падејског лекара, великом протекцијом крајем 1940-их набављен радио „Космај“, први апарат произведен у Југославији, мојој радости није било краја. Цела Југославија волела је „Веселе вечери“, дашак сатиричног усмерен ка малим бирократима био је зрачак слободе. Ја сам се, међутим, заљубио у радио драме. Имале су литерарни ниво, а снимали су их познати глумци и редитељи.

Није случајно да сам тада, већ са неким малим именом као млади Позоришник, позних 50-их година прво почео да сарађујем са Радио Београдом.

Брат министра Милентија Поповића: Др Голуб Добрашиновић историчар књижевности писао је о свом пријатељу и колеги касније професору Филолошког факултета, Миодрагу Поповићу иначе брату министра у Влади ФНРЈ Милентија Поповића. Може се са сигурношћу рећи да је Добрашиновић ту описао и део своје личне биографије. Обојица су касније после чамовања на Голом отоку проучавали живот и рад Вука Караџића и записали своја имена у историју наше културе.

„Једна сцена у зиму те, 1949. године, пише Добрашиновић, у којој су ведре дане и у Литерарном одељењу Радио Београда замениле брижне ноћи, у којима се са мразом у душе увлачио и ледени страх, тешко је погодила Миодрага Поповића. На захтев органа Државне безбедности, који су бринули и о листу „Младост“, у којем је Миодраг сарађивао, уредник Душан Костић морао је да сазове комисију која ће испитати Миодрагов случај. Поред Костића и Рода Андрића, тадашњег директора „Авала филма“, чланови комисије били су Вицко Распор, члан Агитпропа ЦК, и књижевник Михаило Ражнатовић, наместо уредника „Младости“ Риста Тошовића, који је избегао да учествује у раду комисије. На састанку Костић је покушавао да брани Поповића, Распор се држао службено и коректно, непартијац који се нашао у небраном грожђу ћутао је, а паљбу је осуо Родо Андрић. И ту су се чуле речи „окупаторски слуга“, „издајник народа“, „непријатељ Партије“ кога је због свега тога „требало на време устрелити“. Састанак се на томе завршио, Андрић је отишао љут као рис, Распор се пристојно поздравио, а Костић, не знајући шта да чини. гледао беспомоћно како се Ражнатовић повлачи као да гази на прстима.

Миодрага су ухапсили 16. августа 1949. године. Ноћ је била кад су га аутомобилом довезли у Главњачу, исту ону у којој је био затворен пре десетак година, само у другој ћелији. У канцеларији је било неколико официра и један цивил, виши функционер Управе државне безбедности. Интересовали су се само за оно што се збивало у Литерарном одељењу радија. Како је Миодраг затезао са одговором, официр је дохватио са стола неки спис и уз љутито „Прочитај, да се ту ноћас не натежемо ваздан с тобом“, пружио му записник са саслушања једног новинара Радио Београда. После вишедневног мучења у самици – тог новинара су тукли, будили чим би заспао, мучили жеђу и плашили пацовима – док није проговорио и рекао све што је знао о приликама у Радио станици. Мислећи да ће према Миодрагу као брату министра Милентија Поповића бити блажи, свалио је на њега и многе нетачне оптужбе.

Тако је било на саслушању, али не и у ћелији. Августовске врућине, у соби температура тридесет и више степени, а ухапшеници, пресовани као сардине, леже један крај другог. Информбировци, агенти страних обавештајних служби, црноберзијанци, бегунци преко границе, један Немац ратни злочинац и један усташа. Нису их пуштали у шетњу нити дозвољавали да им од куће шаљу пакете с храном, само веш једанпут недељно. Из собе излазе само кад износе киблу. Преко дежурног милиционера, који сваких петнаестак минута провири кроз шпијунку, и убачених потказивача будно прате што се збива у ћелији. Не смеју гласно да говоре. Ноћу често изненада отварају врата и одводе појединце на саслушање, одакле се неки враћају претучени и унезверени, често потиштени због оног што су на мукама одали.

„Потајни информбировац“: Теже од Миодрага, прошла је Лола, наставља Добрашиновић, (супруга Миодрага Поповића) као члан Партије, у то време народни одборник Четвртог рејона, органи УДБ-е оборили су се на њу. Нашли су људе који су потписали лажну доставу у којој оптужују Миодрага да је за време рата био на страни окупатора и да је и она, као и он, потајни информбировац. На затвореном партијском састанку пред стотину комуниста, од којих су многи знали какво је било Миодрагово држање за време окупације, тражили су од ње да се одрекне мужа информбировца. Само је рекла да су оптужбе лажне, и изашла.

Од издајника Партије постала је издајник народа. Натерали су и Миодрагову мајку да гласа против своје снахе, а заову Ратку позвали на саслушање у Комитет зато што је дала чоколаду њиховом четворогодишњем сину. Онда је дошло најгоре: избацили су је из службе, одузели јој карте за снабдевање и наредили строги бојкот, неку врсту кућног притвора. Нико, сем најуже породице, није смео да је посећује. Живела је тако са двоје мале деце, без икаквих прихода, не знајући шта се збива са Миодрагом, напуштена од другова, који, и да су могли, нису смели да је посете.

„Кавез за муве“: Малавразић о радију наставља: „Не би требало потцењивати ни разговоре и беседе пред микрофоном. У својим најбољим примерима, то су нови жанрови усмене литературе. Звучна справа није само оживела мртва слова на папиру него и изнедрила спонтане расправе и дух новог есејизма, чији је носилац у потпуности глас, лишен геста и било какве друге визуелне подршке. То је глас у акту тренутног артикулисања мисли, јер, као што је писао Кокто: „Тешко нам је да замислимо живи радио, ако се он пуни читаним текстовима. Читање даје радију својство досадне прошлости, чак и ако је читач вешт. То је, пар еxцелленце, медиј импровизације.

Радио је постао и књижевни мотив, и то не само у текстовима футуриста и конструктивиста, које је, већ у поетичком погледу, обележавала егзалтација техничком цивилизацијом. Романи Марија Варгаса Љосе и Светозара Влајковића, приповетке Хајнриха Бела и Станислава Винавера, песме Чарлса Буковског и Миодрага Павловића, аутобиографије Чеслава Милоша и Павла Угринова – били би добри почетни улози за једну опсежну антологију књижевних дела инспирисаних радијем.

Парадоксално, ванредан интензитет релације књижевност-радио исказивао се понекад и у негативним реакцијама на појаву првог електронског медија, с тим што су таква оспоравања била противречна и луксузно растрошна.

Кокто је, на пример, називао радио „кавезом за муве“, и тврдио да је он „веома лош ако тече у свим кућама као млака вода“. Овом списку увреда додао је израз „Минотаур радија“. Али, одмах после тога, следи констатација: „Радио је веома важан када доноси културу људима који о њој нису имали појма“.

Тама и пепео сагорелих идеала: Добрашиновић о Поповићу наставља: „Наредних дана и са Миодрагом се збивало исто што и са другим голооточанима. Преко дана носио је на трагачу камење. Али га је снага постепено издавала, нарочито ноге, те ће се наредних дана онемоћало вући за радном бригадом. Увече, у баракама настављало се ислеђивање. Свако је морао пред скупом логораша да излаже свој став. Ако би рекао да га није ревидирао, тукли би га као издајника Партије. Ако би рекао супротно, онда су га тукли што лаже. Оба пута пролазило се кроз строј логораша, од којих је већина урлала и од стида пљувала преда се. Али било је и озверелих, који су душмански тукли. Од хероја постајали су сенке од некадашњих људи. Истеривали су из њих ђавола, као језуити за време инквизиције. У ствари, мало ко од преживелих вратио се кући здрав. Тамо где је некад светлела Комунистичка партија и бодрила их да издрже толике ратне невоље, биле су сада, уместо звезде светиље, само тама и пепео сагорелих идеала.

Бежећи из овог пакла, обично пред сумрак, у мислима би се враћао Лоли и деци, некад и у Литерарно одељење Радио Београда, где је последњих година написао низ песама. Тамо, на Голом, у њему су задавили песника.

По доласку у Београд морао је да оде код брата Милентија Поповића министра у Влади ФНРЈ на помирење. Како је текао разговор међу браћом, види се по томе што се Миодраг десетак дана после тога нашао на Психијатријској клиници.

Звук и мастило: На питање шта је радио, најбољу кратку дефиницију коју сам прочитао у фигуративном смислу речи, „Звук и мастило“, дао је Ђорђе Малавразић.

О историји Радио Београда рекао је да је наша станица од почетка, у свакодневљу, била чинилац регуларног књижевног живота. Зато није необично што је програмски директор Радио Београда уочи Другог светског рата био Вељко Петровић, а члан Управног одбора Стеван Јаковљевић, аутор „Српске триологије“. Чак и кад је Радио Београд, почетком јула 1940. године, дефинитивно прешао у државне руке, опет је за кормилара Куће изабран један књижевник – Станислав Краков, док се у Привременом надзорном одбору нашао Владимир Велмар Јанковић. Професионално порекло и квалификације руководилаца нагло се мењају у поратном периоду, када за директоре Радио Београда долазе Јован Мариновић, Првослав Васиљевић. Вјекослав Прпић, Драгослав-Дража Марковић, Мирко Тепавац...

Литерарна редакција радија: Али, шта људи радија могу да нађу у том складишту досијеа о самима себи? Готово ништа – ако истовремено нису и књижевници, културни критичари, композитори, сликари, глумци, есејисти, естрадне и политичке звезде... Узмимо за пример Наду Маринковић, чији је неговани глас дуго година бојио културне емисије Радио Београда, а која се у једном тренутку одважила да отвори и књижевну каријеру. Од педесетак новинских исечака у документацији Куће, о њеном радиофонском раду не говори ниједан. Сви су, без изузетка, посвећени њеној литератури, којом је стекла велику популарност.

У раздобљу после Другог светског рата, формирала се бројна и по именима непревазиђена Литерарна редакција Радио Београда. Међутим, треба признати да је већина књижевника увек видела у радију инструмент за преношење своје поезије и прозе. Али, и кад су књижевници само пресипали исто вино у нове бачве, културни ефекат није био незанемарљив, јер готово нема значајнијег човека од пера чији глас (за почетак узимамо ране педесете, када су магнетофони ушли у широку употребу) није остао снимљен у чину читања, разговора, експликације дела или тумачења поетичких начела, на којима се оно уздигло.

Из светског радија најупадљивији изузетак свакако је Семјуел Бекет, који је одлучно одбијао могућност конзервирања свога гласа и говора.