Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
30. 05. 2011.
Duboko grlo, plitka poruga
Povodom teksta Radivoja Cvetićanina „Duboko grlo“ (Danas, 13. maj 2011)
U podrugljivom osvrtu na činjenicu da je Udruženje novinara Srbije Džulijanu Asanžu dodelilo nagradu povodom svetskog dana slobode štampe, Radivoje Cvetićanin („Duboko grlo“, 13. maj) izneo je čitav niz netačnih i proizvoljnih tvrdnji vezanih za Vikiliks i njegovog tvorca.
Zahvaljujem se Danasu na prilici koju mi pruža da ispravim neke od njih.„Američki klasici prakse dubokog grla, među kojima je najjasniji bio Danijel Elsberg, odbili su već ranije imati veze sa Asanžom“, piše Cvetićanin u Danasu.
Ništa ne bi moglo biti dalje od istine. Danijel Elsberg, čovek koji je Njujork tajmsu predao interne „pentagonske spise“ (Pentagon Papers) čije je objavljivanje zauvek promenilo američko viđenje rata u Vijetnamu, od prvog dana Vikiliksa vatreni je pristalica Džulijana Asanža. Štaviše, Elsberg je među prvima upozorio da su nastojanja američke administracije da ocrni Asanža identična kampanji laži i kleveta kojim je on izvrgnut kada se 1971. odvažio da ustane protiv jednog pogrešnog i nepravednog rata.
Elsberg je još 8. decembra prošle godine izdao saopštenje u kom je rekao da je Vikiliks „pustio duh transparentnosti iz jedne veoma tamne boce“ i da moćne sile u Americi, kojim je tajnost neophodna, „očajnički nastoje da ga strpaju nazad“. Poručio je Baraku Obami i Eriku Holderu, američkom javnom tužiocu, da bi trebalo da se „stide“ svoje kampanje protiv Asanža.
Cvetićanin tvrdi da je Srbija počela slaviti Asanža „kada su se u svetu pojavile značajne rezerve prema njegovom liku“. Netačno. Kampanja protiv Asanža počela je čim je Hilari Klinton u Vašingtonu izjavila da je Vikiliks udarac na „čitavu međunarodnu zajednicu“. A Udruženje novinara Srbije u istom je času pozdravilo pojavu Vikiliksa i pohvalilo napore antikorupcijskih grupa poput Pištaljke (www.pistaljka.rs) na konferenciji u decembru pod sloganom „Treba li nam srpski Vikiliks“.
Još tada smo jasno izneli uverenje da je „Asanž i srpski junak“. I odgovorni urednik Njujork tajmsa Bil Keler davno je izneo vlastite rezerve u odnosu na ličnost Džulijana Asanža (Dealing with Assange and the Wikileaks Secrets, 26. januar 2011, www.nytimes.com), ali je u istom članku žestoko branio svoju odluku da objavi Vikiliksove tajne depeše i snažno se usprotivio planu američke administracije da krivično goni Asanža.
Napadi na Vikiliks ne posustaju. Ovih su dana Reporteri bez granica upozorili da je grupa novinara u Panami koji su preneli kompromitujuće Vikiliksove podatke o predsedniku ove zemlje, izložena javnoj kampanji mržnje i blaćenja. Ova grupa, koja se bavi zaštitom novinara u svetu, kaže da je to primer jasne „odmazde“ protiv novinara koji kritikuju vlast.
Razumem zašto američka administracija ne želi da tajne njene diplomatije izlaze na videlo. Manje mi je shvatljivo zašto se list Danas sada uključuje u kampanju protiv Asanža, kao i zašto se danas baca blatom na one koji odaju priznanje Vikiliksu.
Najugledniji svetski listovi, kao i oni manje ugledni, svakodnevno na naslovnim stranicama prenose saznanja do kojih su došli čitanjem Vikiliksovih depeša. Uvid u te depeše omogućava nam da bolje razumemo svet u kome živimo. To je toliko jasno da se svagde u svetu, pogotovo posle događaja na Bliskom istoku, uzima zdravo za gotovo.
Neću da polemišem sa Cvetićaninovim ocenama mojih skromnih uredničkih iskustava, ali moram da upozorim čitaoca da Danasov autor pogrešno citira UNS-ovo obrazloženje nagrade Asanžu. Pozvali smo se na njegov doprinos pravu građana širom sveta da znaju. Cvetićanin to naziva floskulom o „pravu građana da znaju sve“ koju, eto, nisu „smislili ni Vikiliks ni UNS nego Tijanić“. Po Cvetićaninu, floskula zbog dnevnog recitovanja na RTS zvuči šuplje i kompromitovano. Za informaciju čitaocu, „pravo građana da znaju“ je princip koji nije smislio Aleksandar Tijanić već ga je, četrdesetih godina prošlog veka, formulisao legendarni Kent Kuper, tadašnji direktor Asošijeted presa koji se rukovodio time da vlade ne smeju da ometaju obelodanjivanje informacija koje su od koristi za javnost. Taj princip nije iskompromitovan, šta god Cvetićanin o tome mislio.
Kad je reč o Cvetićaninovoj kritici činjenice da mediji u Srbiji nisu „uradili svoje“ (u kontekstu prakse za koju kaže da se kod nas stidljivo i mukotrpno uspostavlja, odnosno uspeha grupe Pištaljka, koja jeste „uradila svoje“), iskoristiću priliku da i sama postavim jedno pitanje. Zaista, zašto mediji u Srbiji nisu učinili svoje, ako Asanž i Pištaljka jesu? I da li to pitanje treba postavljati smenjenoj urednici Politike (čiji su ključni saradnici redom dobili otkaze posle njene smene, pa se jedan deo njih okupio u odličnoj Pištaljci, u kojoj otkrivaju korupcionaške afere), ili medijskim vlasnicima, gazdama i urednicima, u kakve spada i Cvetićanin?
Evo primera. Kada bi štampa u Srbiji čitaocima davala više uvida u do sada objavljene američke depeše, ovdašnja javnost se ne bi iznenadila kada srpska vlast koketira sa idejom o podeli Kosova. To sve lepo piše u depeši od 5. februara 2010. godine, pod naslovom „Prvi susret ambasadorke s predsednikovim spoljnopolitičkim savetnikom“ Jovanom Ratkovićem. Sastanak je održan 3. februara, a ambasadorka Meri Vorlik obaveštava Vašington da je Ratković verni tumač Tadićevih stavova i da je britanskog ambasadora u Beogradu obavestio da se na Andrićevom vencu razmatraju tri opcije u vezi s budućnošću Kosova, od kojih je jedna podela (prva i najverovatnija opcija je srpsko „prihvatanje“ nezavisnosti Kosova, ali bez formalnog priznanja).
A kada jednom počne koketiranje sa članstvom u NATO, čitaoci će biti manje iznenađeni ukoliko već sada saznaju da Ratković još u februaru prošle godine američkoj ambasadorki prenosi Tadićevo uverenje da Srbija ne može „zauvek“ ostati izvan NATO, ali da predsednik to „ne govori često zbog političke osetljivosti teme“.
Ljiljana Smajlović
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.