Vesti
18. 05. 2016.
Budućnost i slobodni mediji u njoj
Mediji bi voleli da stvaraju javno mnjenje, ali oni to ne čine
Kada zamišljamo budućnost i slobodne medije u njoj, moramo da uzmemo u obzir više kretanja u društvu koja se dešavaju istovremeno i kako to sve utiče na medije, a najviše kako utiče prelazak na digitalne tehnologije. Sve je ubrzano digitalnom revolucijom. To je pretilo preživljavanju mnogih novina, naročito onih koje nisu plaćane od raznih bankara, investitora…
Postojanje interneta inicira momentalnu reakciju, ne ostavlja vremena za proveru, i tu postoje velike šanse da se provuče greška. Sa takvim tempom često se dogodi da budu objavljene stvari koje nisu adekvatno proverene.
Citiraću američkog predsednika Baraka Obamu koji je pre mesec dana rekao: „Videli smo da se mnogi magazini zatvaraju, da se ciklus zatvara. U ubrzanom vremenu, novinari moraju da ispunjavaju prazan prostor kako znaju i umeju i da hrane životinje, ako ničim drugim onda makar pričom o poznatim ličnostima. Ali, znajte, neko ko za pedeset godina bude hteo da sazna i da razume šta se u naše vreme dešavalo, sigurno neće gledati tvitove ili postove koji su imali najviše retvitova ili lajkova, niti će tražiti postove sa najviše klikova.”
Obama je tu mislio na kampanju republikanca Donalda Trampa, ali u toj izjavi nešto važi i za nas.
Svi ćemo postati žrtve slobodne trgovine. Potrebno je da se zaštiti informacija kao što se danas štiti radno mesto, životna sredina ili nešto treće. Treba da imamo mogućnost da stanemo, razmislimo, izaberemo šta želimo otvorenih očiju.
Nikada nam nije bilo lakše da obezbedimo prisustvo naših članaka širom sveta. Međutim, kultura momentalnog čini da ne možemo da vidimo ono što je specifično već da reagujemo momentalno, a iza toga stoji lažna informacija. Primera radi, u Francuskoj su danas građani razočarani onim što su im mediji pokazali o Kosovu, o pozitivnim stvarima koje su mediji plasirali o OVK.
Svi imaju potrebu da izađu iz „sobe” u kojoj je previše misli i govora, svi su prezasićeni prevelikom količinom informacija. Svaki onlajn medij napravljen je u funkciji afiniteta potrošača. A propaganda medija može se okrenuti protiv njih samih.
Narcisoidnost je gajena u potrošačkom društvu od samog početka, a sada je pojačavaju nove tehnologije.
Doći će, neizbežno, do zamora. Svi pričaju: manje je vremena – da se sretnemo, da čitamo; nemamo vremena da se bavimo politikom, sindikalnim radom. Prenosimo informacije, a da često nismo ni sami stigli da ih pročitamo. Istraživačko novinarstvo zamenjuje se sitnim polemikama, odlasci na teren nekim istraživanjima. Ali to je nešto čemu možemo da se odupremo. Čitanje zahtevnih novina kao što je „Mond diplomatik” oduzima vreme. Ali to za nas može da postane adut.
Šta je potrebno za dobro novinarstvo? Jednostavno – kompetentnost. Kolika je cena imati kičmu, tj. kolika je cena biti kredibilan medij ili novinar?
Istorija medija u svim zemljama takva je da je išla napred–nazad, a u ovom trenutku uglavnom idemo više nazad nego unapred.
Kad pogledate Francusku, od deset najbogatijih ljudi, šest ima vlasništvo nad jednom medijskom imperijom. Kada uporedite listu najbogatijih ljudi u Francuskoj i listu vlasnika časopisa, vidite da se poklapaju ta imena. Zašto? Zato što je došlo do deregulacije te oblasti i na neki način smo se vratili ponovo u onu situaciju koja je postojala pre nego što je Pokret otpora svojevremeno doneo zakone u Francuskoj. Ali znamo da može da se opet donese novi zakon koji će popraviti situaciju.
U mnogim zemljama prisutni su monopoli nad medijima. Suvereni narod mora da se bavi time i da se demokratski principi nametnu i da pluralizam postane realna situacija. Ne vredi da se samo žalimo i da pričamo da to svuda postoji. Zašto to svuda postoji? Zato što svuda postoje politički mehanizmi koji su poslednjih 30 ili 40 godina primenjivani – od Francuske, Amerike, Italije ili gde hoćete...
U Italiji ste imali premijera koji je bio najprisutniji u medijima. Isto to imate u Brazilu, Meksiku... U tim zemljama najbogatiji ljudi poseduju medije pa su zato i najuticajniji na političkom planu, što im daje mogućnost da zarade još više para i da postanu još moćniji.
I tu se vraćamo na pitanje „kičme” i autocenzure.
Novinari nemaju vlast niti uticaj u kom pravcu će njihove novine ići. Novinari imaju onoliko moći nad usmerenjem, koliko kasirka nad cenom proizvoda. Suviše se približavamo toj situaciji i sad je još smelije, neustrašivije dovesti u pitanje one koji poseduju novine. U takvim uslovima nema reči o autocenzuri, reč je o ekonomskim prinudama. Vi nećete raditi suprotno od onoga što traži vlasnik vaših novina. Ako želite da zadržite posao, vi morate raditi onako kako vlasnik hoće.
Kao zaključak se navodi činjenica da treba gajiti nadu ali – gde je pronaći?
Mediji bi voleli da stvaraju javno mnjenje, ali oni to ne čine. Ljudi se informišu i na druge načine. Ne može propaganda da ih ubedi u nešto.
I zato postoje revolucije. I nemoguće se nekada ostvari.
direktor i glavni urednik „Mond diplomatika“
Iz predavanja na konferenciji časopisa „Mond diplomatika” i „Nedeljnika” održanoj u Mikser hausu 13. maja
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.