Vesti
05. 04. 2016.
Sezona žalbi na „Politiku“
Iako osnovan da bi rešio žalbe građana, Savet za štampu se pretvara u prostor gde jedna profesionalna frakcija vodi borbu protiv mišljenja i komentara koji joj se ne dopadaju. Novinari tuže druge novinare zbog razlika u stavovima. Primer ovog trenda su žalbe na „Politiku“ poput onih koje je Slaviša Lekić podneo na tekstove autora Bojana Bilbije i Muharema Bazdulja.
Nekadašnji urednik magazina „Status” u žalbi na Bilbijin tekst je napisao :
– U tekstu „Portret bez rama: Micin taja”, pisanom u maniru najgoreg tabloida, autor Bojan Bilbija je između ostalog konstatovao: „Lekić tvrdi da već skoro dve decenije ima 37 godina, jer je vreme za njega stalo 1996, kad je bio muž poznate novinarke i kasnije urednice RTS-a Bojane Lekić.”
Kako nikad i nigde nisam izrekao budalaštinu da već skoro dve decenije imam 37 godina „jer je vreme za mene stalo 1996, kad sam bio muž poznate novinarke i kasnije urednice RTS-a Bojane Lekić” smatram da su autor i „Politika” prekršili tačku 1 Odeljka I (Istinitost izveštavanja) Kodeksa novinara Srbije o obavezi novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije i tačku 5 istog Odeljka koja glasi: „Sa novinarstvom su nespojivi objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina, kao i izmišljenih pisama ili pisama čiji autor nije poznat ili njegov identitet nije proverljiv – zaključuje Lekić.
Međutim, Komisija za žalbe Saveta za štampu utvrdila je da je Lekić tu „budalaštinu” ipak izrekao u jednom intervjuu, pa je sedam članova glasalo da se Bilbija nije ogrešio o novinarski kodeks, jedan član je bio suprotnog stava, a dvoje je bilo uzdržano.
Na sledećoj sednici Savet će razmatrati Lekićevu žalbu i na tekst „Zli dusi” koji je napisao „Politikin” komentator Muharem Bazdulj. Lekić tvrdi da su u tom tekstu prekršeni isti delovi kodeksa kao u slučaju „Micin taja”.
V. M. A.
-----------------------------------------------------
Žalba Slaviše Lekića
– U štivu „Zli dusi”, večitog romantika i poete Muharema Bazdulja, tiskanog u „Politici” (20.12.2015.) koju uređuje neoromantična i sporadično poetična Ljiljana Smajlović, između ostalog piše: „Ima, hoću reći, nečeg posebno licemernog i retko gadnog u činjenici da se na čelo kolone u osuđivanju ministrovog seksizma spram jedne novinarke stavi novinar koji je u magazinu čiji je vlasnik i glavni urednik o svojoj koleginici pisao kao ’histeričarki s dva blaga ispupčenja oko sternuma’, koja ga je ’uplašila izgledom’ i koja je ’kučka nedoj...’. Ima nečeg bolesnog u atmosferi u kojoj se Olji Bećković sugeriše da bi Slaviši Lekiću trebalo da oprosti što ju je tukao jer su oboje danas, eto, ’protiv Vučića’. Ima nečeg neizrecivo odvratnog u cvrkutanju takvog jata.”
Evo ističe treći mesec, poštovani članovi Komisije, a ja nikako da dokučim otkud poetesi Bazdulj informacija, sem iz bujne mašte, da sam se (ili da me je bilo ko) stavio „na čelu kolone u osuđivanju ministrovog seksizma!”
Nadalje, nije mi poznato, niti bilo kom iz mog i ne samo mog okruženja, da je Olji Bećković ikad „sugerisano da bi Slaviši Lekiću trebalo da oprosti što ju je tukao” jer smo oboje danas, je li, protiv Vučića ali pretpostavljam da je reč o pesničkoj slobodi: nikad, naime, nisam tukao Olju Bećković!
Hoću kategorično da ponovim: tvrdnja da sam tukao Olju Bećković, koja se, tvrdnja, bez navodnika poteže i u podnaslovu ovog nesuvislog štiva, nešto je više od izleta u laž!
Ono što, definitivno, nije izlet, već eklatantna laž i manipulacija ovog kandidata za književnog Emira Kusturicu, jeste Bazduljev navod da sam o svojoj koleginici pisao kao „kučki nedoj...”.
Kako pretpostavljam da se iza ove reči/rebusa sa šest „nepoznatih” krije pridev „nedoj...”, ističem da nikad i nigde, posebno ne u tekstu koji Muharem smatra spornim, Bećkovićevu nisam nazvao „nedoj...”!
Doduše, pred kraj teksta (iz dalekog maja 2007. godine, čiji foto vam prilažem) u kom se bavim Oljinim likom i delom, u pretposlednjoj rečenici, stoji i sledeće:
„Ali bolje i ovo nego da sam usred emisije ustao i promucao: Daj, bre, kučko nedoj…, nosi se sama sa svojim frustracijama!”
Razlika između onog što piše u tekstu u STATUS-u i u paškvili u „Politici” je očita.
Nadam se da ćete reagovati adekvatnom merom i time osuditi sve učestalije, sve neobuzdanije i sve prljavije „bazduljanje” u srbijanskim medijima!
-----------------------------------------------------
Odgovor Muharema Bazdulja
– U žalbi Slaviše Lekića povodom mog teksta „Zli dusi” objavljenog u „Politici” od 20. 12. 2016, u pauzama između brojnih, za ovog autora karakterističnih, uvreda, uspeo sam da pronađem 3 (tri) njegove zamerke na moj navedeni tekst.
1) Lekić tvrdi da se on nije stavio „na čelo kolone u osuđivanju ministrovog seksizma“, kao što sam ja napisao,
2) Lekić tvrdi da on nikad nije „tukao Olju Bećković“, kao što sam ja napisao,
3) Lekić tvrdi da nikad Olju Bećković nije nazvao „nedoj…“.
Na sve tri zamerke je vrlo jednostavno odgovoriti:
1) Lekić je osim u svojim brojnim tvitovima, seksizam ministra Gašića, osuđivao, recimo, u ovom tekstu http://www.newsweek.rs/srbija/65499--najteze-je-gasicu-on-se-izvinuo.html
Isti je tekst najavljen na naslovnoj stranici „Njuzvika” broj 45 od 14. 12. 2015. što će reći da je istaknut među brojnim tekstovima na istu temu u srpskim medijima i otud figura o „čelu kolone”.
2) Fraza „Đura će ti oprostiti što te je tukao“ iz komada „Balkanski špijun” Dušana Kovačevića za svakog prosečno obrazovanog govornika srpskog jezika predstavlja aluziju na književni tekst odnosno na apsurdnu situaciju u kojoj nasilnik od žrtve traži oprost. U tom smislu, ja sam aludirao na apsurdnost činjenice da notorni seksista Slaviša Lekić pravednički likuje zbog tuđeg seksizma.
3) U svojoj žalbi Lekić priznaje kako je u svom tekstu o Olji Bećković napisao kako se suzdržao da u TV emisiji ne kaže Olji Bećković da je „kučka nedoj…”. Ono što se nije usudio u TV programu uživo, učinio je naknadno u pomenutom tekstu uz tu jeftinu ogradu da, eto, to nije naglas rekao. To je otprilike isto kao kad bih ja rekao da se u ovom odgovoru na žalbu trudim da se ponašam kao da je Lekić osoba dostojna poštovanja, a suzdržavam se da javno notiram kako je on tek „sumanuti alkoholičar sa srednjom stručnom spremom i višedecenijskom iluzijom da je novinar” kako je s njim apsurdno bilo kako komunicirati osim davanjem dobronamernog saveta: „Slaviša, popij lekić!”
Uostalom, isti taj Lekić u službenoj „žalbi” misli da me vređa time što me zove „poetesom” nakon što je ranije tekstu za „Njuzvik” fantazirao nešto o mom „devojačkom prezimenu”. Taj nivo „ti si žensko” (a sve od ponosnog „antiseksiste”) prerastaju i klinci u višim razredima osnovne škole. I vi ćete, pretpostavljam, razmatrati njegovu žalbu?!
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.