Vesti
04. 11. 2013.
Saša Tijanić i generali
Moje poznanstvo sa Sašom Tijanićem otpočelo je negde početkom osamdesetih godina prošlog veka. Ja sam bio u redakciji zagrebačkog „Danasa”, on u beogradskom „Intervjuu”. Napisao sam jedan tekst o sovjetskom tenku T-72, ali i o budućem tenku T-90.
Saša je odmah reagovao u „Intervjuu” i krenula je naša mala polemika. Onda me je pozvao da dođem u Beograd, otišli smo na ručak u Klub književnika. Kao Srbin s Kosova, teško se mirio s tim da neko drugi nešto zna o oružju, ali je ipak priznavao činjenice. Postali smo prijatelji, on je počeo da piše u „Danasu”, u „Slobodnoj Dalmaciji”, u „Startu”. Bio je senzacija za medije u tadašnjoj Hrvatskoj, intervju s Brankom Horvatom i danas se smatra najboljim intervjuom u zlatnoj eri zagrebačkog „Starta”.
Dolazio je često u Zagreb, obično je odsedao u „Palasu”, obilazili smo kafiće, od „Zvečke” do „Papagaja” i „Palainovke”. Urednici zagrebačkih novina zurili su u njega kao u čudo. A on se samo zezao.
Onda su došli veliki vojni manevri JNA u Makedoniji, „Jedinstvo 83”. Saša je tada bio u NIN-u, nazvao me je u Zagreb i pitao idem li ja da to pratim. Rekao sam mu da bi te vežbe mogle da budu zanimljive i da ću ići.
– OK, stižem i ja dole, mora i NIN da ima svog izveštača.
Našli smo se u Štipu, odmah su nas obukli u uniforme JNA. Bio je problem da se za njega pronađe odgovarajući broj čizama, ali JNA je i to rešila. Drugog dana manevara, na konferenciji za novinare, Saša je postavio pitanje ko je na ovoj vežbi „plavi”, a ko „crveni”, odnosno šta se proigrava, odbrana ili napad? S koje strane bi mogao da dođe napad na ovaj deo teritorije Jugoslavije?
Da li iz Bugarske, ili iz Grčke, ili iz Albanije? Jer, o tome niko nije govorio, kao da se, zapravo, na vežbi simulirao rat protiv vanzemaljaca. A „Jedinstvo 83” bili su najveći manevri održani u SFRJ još od smrti maršala Tita.
Oficiri iz štaba vežbe bili su zgranuti, šta to ovaj novinar iz NIN-a hoće? Je li to neka novinarska provokacija, može li to ugroziti naše dobre odnose s Grcima i Bugarima? Ubeđivao sam Sašu da ne postavlja dodatna pitanja, da ne zaoštrava svoj odnos sa štabom vežbe.
Sledećeg dana u krugu kasarne u Štipu naletesmo na general-pukovnika Spasoja Todorovića, tada komandanta Teritorijalne odbrane Srbije. I Saša i ja bili smo raskopčanih košulja, onako ležerni jer mi smo samo vojni izveštači s vežbi.
General je prosto poludeo kada nas je takve video. Naravno, odmah sam zakopčao košulju do grla i oštro salutirao generalu JNA, sve po propisu, jer ja poštujem autoritet uniforme. Saša je sve to izbegao i samo se cinično smeškao s visine generalu Todoroviću. Saša, visok skoro dva metra, general Todorović visok oko 1,60 m. General je bio crven u licu kao bulka, počeo je da viče, a Saša ga je mirno upozorio da na novinare ne sme da se izdire.– Obojicu ću ja vas u Bubanj potok na dodatnu obuku, šta ovde glumite narodne heroje – zapretio je Todorović.
– Neće moći, generale, s tim Bubanj potokom, ja radim u NIN-u, a Laza radi u Zagrebu – i dalje se cinično smeškao Saša. Ja sam disciplinovano ćutao.
Posle sam ga upitao koji mu je đavo, zašto barem nije vojnički salutirao generalu.
– Ma, hajde bre Lazo, u Srbiji salutiraju i poštarima.
Sledećeg dana, zbog tog incidenta, rukovodstvo vežbe „Jedinstvo 83” otkazalo je akreditaciju novinaru NIN-a Aleksandru Tijaniću. General Spasoje Todorović se osvetio.
Ispratio sam Sašu na autobusku stanicu. Pili smo pivo, imao sam utisak da ga je sukob s generalom samo zabavljao.– Znaš, tebe te vežbe interesuju, mene ne nešto posebno, uostalom šta ću ja tu punih pet dana. Nego, ako ti ovi tvoji iz „Danasa” dozvole napisaćeš nešto o tome i za nas u NIN-u.
Dve godine kasnije radili smo zajedno specijalan dodatak NIN-a povodom velike vojne parade „Dan pobede 85” u Beogradu. Sa uživanjem je pregledao i uredio sve materijale.
Nije trpeo ničiji autoritet, pa ni vojni, ali je voleo vojsku i oružje. Kao svaki Srbin s Kosova.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.