Vesti

31. 10. 2013.

Izvor: Novi magazin

Budite bolji

Generalni direktor Radio-televizije Srbije Aleksandar Tijanić preminuo je u Beogradu u 64. godini. Najpoznatiji srpski i jugoslovenski novinar za mnoge je predstavljao sinonim profesije, kako su to upravo kolege zaključile – jedini novinar koji je imao više poštovalaca nego sledbenika i oponenata zajedno.

 

Aleksandar Tijanić svojim britkim napisima i istupima nije ostavljao mogućnost da se prema njemu bude ravnodušan. U zavisnosti od toga da li su ga voleli ili osporavali, nazivali su ga briljantnim ili neumerenim. Umeće novinarstva, pisanje jedinstvenim stilom, brzinu i preciznost misli i govora niko mu nije sporio.

Odnos prema Tijaniću, njegovim stavovima i mestu koje je podjednako prigrabio i zaslužio verovatno je najtačnije opisala hrvatska književnica i kolumnistkinja Vedrana Rudan: „Vukao je mnoge poteze s kojima se nisam slagala, ali… Imam problem. Ponosna sam što sam godinama poznavala najveće pero na prostorima umlaćene Jugoslavije“. Pod njegovim vođstvom RTS je sedam godina zaredom najgledanija televizija. Opstanak Javnog servisa nazivao je borbom za normalnu i pristojnu Srbiju. Aleksandar Tijanić rođen je u Đakovici.

Još kao studenta žurnalistike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu profesor Sergej Lukač ga je kao najtalentovanijeg uputio u redakciju NIN-a. Bio je glavni i odgovorni urednik Intervjua i Sportskog žurnala. Objavljivao je političke kolumne u splitskoj Slobodnoj Dalmaciji, zagrebačkom Startu, ljubljanskoj Mladini i sarajevskom Oslobođenju. Sa Draganom Babićem i Mirjanom Bobić- Mojsilović vodio je emisiju „Umijeće življenja“, koja se emitovala na Jutelu.

Tijanić je bio direktor Televizije Politika i tvorac BK televizije. Generalni direktor RTS-a bio je od 2004. godine. Od 1994. do 1996. godine bio je ministar informisanja u Vladi Srbije, a savetnik za informisanje predsednika SRJ Vojislava Koštunice od 2001. do 2004. Bio je oženjen, za njim su ostali ćerka, sin i dvoje unučadi.

Jedan od Tijanićevih nastupa koji je izazvao najviše reakcija bilo je predavanje studentima novinarstva FPN u novembru 2012. Optuživali su ga da je vređao studente, ali je mirno odgovorio: „Nisam vređao... Želeo sam da ljudi koji tek počinju da se bave novinarstvom lišim iluzija o uzvišenoj profesiji, ukazujući na kulturne obrasce koji se naturaju novim generacijama i koji treba pod hitno da se menjaju“.

Tekst obraćanja Aleksandra Tijanića studentima FPN objavljen je u novembru 2012. u nedeljniku Vreme. Prenosimo ga uz neznatna skraćenja:

Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Koje su knjige vaše? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja..? Zašto su vaši dugovi kad ih niste napravili? Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? Hoćete li da generacijski budete prokleti, beznačajni, kusur istorije? Da ličite na nas? Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont?

Vaši hiperpalčevi razvijeni esemesom, vaš Veliki brat, Pahomije i Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli sa istim brojem pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim sa monotone Ikea police; zar je to sve što generacijski možete? Što smete?

Ovi posleratni, pre vas, videli su Bitlse, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, Šezdesetosmu, Vudstok, decu cveća, crnu braću, Branda, Selindžera, našu Zlatnu palmu, nobelovca Andrića, sletanje na Mesec, Olimpijadu na Jahorini, Bila Gejtsa, Merilin Monro, računare komodor, Dilana, kraj SSSR-a, Zorana Radmilovića, more, Maratonce, Šona Konerija, Zvezdu kao prvaka sveta, smrt Tita, kraj aparthejda, našu zlatnu u košarci, Džajića, Konkord, Pikasa, prvi deo Kuma, CD, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića, otvaranje Kineskog zida, Bugarsku u EU, pokriveni Hram Svetog Save, građanski rat i raspad Jugoslavije. Vidite li razliku? Zašto na nju pristajete? Zašto ste, neopisivo mlitavo, pristali da posle prethodne, silicijumske generacije, budete mutavi silikonski naraštaj?

Niste krivci što ste takvi. Ničija genetika nije toliko loša. Vas su preparirali. Najpre komunizam i dugotrajna tranzicija unište generacijski i pojedinačni integritet. Bez integriteta nema ličnosti. Bez ličnosti nema građanske hrabrosti i odgovornosti. Bez građanske hrabrosti i odgovornosti nema demokratije. Finalno, manjak integriteta i manjak pismenosti daju ovakvo srpsko novinarstvo. Srpsko novinarstvo se onda entuzijastično uključuje u dresuru srpskog javnog mnjenja, doprinoseći atmosferi u kojoj je sve moguće. Ljudi, usled radikalnog gubitka svesti, čak i o ličnom interesu, većinski pristaju i da Srbija, povremeno, zaključava kapije iznutra. Pristaju da svoju decu daju drugima da ih troše kao da im nisu rođaci. Pristaju da se od Srbije otima kao da je već mrtva...

Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa deset sati dnevnog omamljivanja televizijskim programom. Kakav god da je, da Srbiji nema RTS-a sve ćerke bile bi kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Nije slučajnost. To je nečiji politički projekat da se sve u Srbiji svede na večne neproduktivne sukobe i iskonski rat našeg Šojića i njihovog sultana Sulejmana. Kismet, valjda.

Možete se spasiti samo pojedinačno. Talentom ili rmbačenjem, svejedno. Budite bolji od drugih. Bolji od nas. Iskoristite ovaj haos. Proniknite u suštinu društvenog dirigovanja, opsenarstva, ukidanja svake spontanosti ili slučajnosti. O tome vam glasno ćute. Paradoksalno, nikad lakše nije bilo napraviti karijeru u medijima. Odvojte sebe od mase pismenošću i integritetom.

Sve pod uslovom da niste mrzovoljni. I da ste pismeni. I da ne dirate suštinu sistema. Nije lako. Izabrali ste poslednju robovlasničku profesiju na svetu. Uvek zavisite od nekog urednika koji na vama leči sve komplekse svog, takođe jadnog života. Naravno, ima i drugačijih u ovom poslu. Neki su mrtvi. Ubijeni, jer su bili drugačiji. Drugi se tvrdoglavo drže svoje sujete; zbog sebičnosti, bolesne želje da se izdvoje, da budu uočeni, pamtljivi, uticajni – nemilice ugrožavaju mir, fizičku sigurnost i finansijsku stabilnost svojih porodica.

Da biste razumeli kako funkcionišu stvari o kojima ćete pisati, poželjno je bar da ih jasno vidite. Na Balkanu svako bogatstvo je uglavnom plod snalaženja, nevaljalstva, korupcije, Alchajmerove bolesti („ne sećam se odakle mi pare“) ili državne milosti. U središtu obrnute društvene piramide, koju na glavi drže gubitnici tranzicije i pokojna srednja klasa funkcioniše novac. Veliki. Desno od novca su stranke i država. U tom delu gotovo svaka grupacija tokom mandata uradi za sebe više nego za Srbiju. Levo od novca su škola, crkva i mediji.

Desni održavaju postojeći poredak i strah. Levi proizvode inerciju, društveni konsenzus, te iluziju kretanja ka boljem. Koje tek što nije. Korupcija, ispod koje viri mafija, povezuje – poput otrovnog bršljana – sve spratove piramide.

Ova šema važi za sva vremena, sva društva i sve sisteme... Eto, sad znate zašto svima ide tačno kako nam jeste. Sad znate da vam roditelji nisu krivci. U najgorem slučaju samo su saučesnici. Ili bar svedoci. Ili, slutim, žrtve.

Nemojte snobovski odbacivati važnost printanih tabloida ili teletabloida za mentalno zdravlje Srbije. Oni skupljaju đubre po Srbiji i stavljaju ga na ekran ili ga uvijaju u papir. Za razliku od mnogih, voleo bih da svaki bogataš ima sopstveni tabloid. Naime, urednici tabloida su pošteni ljudi. Oni napadaju samo osobe koje su „uplaćene“, „tipovane“ i naručene od gazda. Tek tada, u sveopštem medijskom ratu moćnih, gde svako svog protivnika cinkari javnosti i policiji, saznaćemo sve o svima. Dajte nam još tabloida ako mislite dobro Srbiji. U njima je, dakle, istina. Delić po delić, pa sami slažite lego-kocke otkrovenja...

Neka digne ruku svako od prisutnih koji je čuo – ne čitao, čuo – za Veselka Tenžeru. Niko? Dobro. Bio je najbolji novinar svog vremena, sedamdesetih, u velikoj Jugoslaviji. Da vas pitam ko je čitao Tirketa, javiće se vas desetak.

Ima li smisla da vas pitam za Vinavera? Nema? Ne usuđujem se da kažem – ima li ikoga, da je prisutan, a da je pročitao neki moj tekstić? Siguran sam da nema, jer bismo se prepoznali po obostranom neadekvatnom izgledu, ponašanju i dizajnu. Zato sam, tokom tri decenije, svođen na izložbeni uzorak jako lošeg primera. Zato sam danas ovde. Da vi ne budete ovakvi...

Kolege, možda sam vam ovim razgovorom ubrzao sazrevanje. Možda sam vas zaplašio. Ali, nisam vas lagao. Nisam povlađivao. Iskreno, voleo bih da me generacijski demantujete u svakoj tvrdnji. Neki među vama znam da hoće. Talenat je nesavladiva prirodna sila. Uprkos urednicima, bršljanu, obrnutoj piramidi i tranziciji. Ili ćete uspeti, ili vas neće biti. Nemojte da budete upadljiva generacija, jer stojite na planini nepročitanih knjiga. Hvala što ste me pozvali da govorim u školi čiji sam student i danas.