Vesti
31. 10. 2013.
Svi jedva čekaju da odem. Iskreni su i zlokobni
„Ovaj intervju prevazilazi i tebe i mene“, rekao mi je Aleksandar Tijanić dok smo komentarisali sadržaj intervjua koji je dao Nedeljniku. Bio je to njegov poslednji intervju. Pokazaće se i neka vrsta testamenta najvećeg novinara u Srbiji i generalnog direktora RTS. Na intervju je došao u crnoj majici, želeo je da demantuje da je bolestan.
„Kad već tvrde da sam teško bolestan, neka vide da sam na samrti zdraviji nego za života“, rekao je u svom stilu.
Nije bio zadovoljan stanjem u srpskim medijima. Govoreći o svojoj tridesetogodišnjoj novinarskoj karijeri, ocenio je da je pišući mnogima vadio kutnjake, ali da je uvek bio svestan da ti ljudi mogu njemu da uzvrate istom merom. Na pitanje čega se plaši, rekao je - „samo svojih dela“.
„Nisam lud, svestan sam da sam u opasnosti kad brzo vozim automobil ili kad pišem. Sto puta sam probao da napišem blaži tekst. Potrošim po četiri sata, probam ujutru, probam umoran, probam zgrožen nad sobom. Ali ne ide. Onda pocepam sve što sam napisao i za 40 minuta napravim tekst koji izađe iz stomaka, spreman da podnesem sve konsekvence. U čitavoj karijeri sam se više bojao lažnog teksta na pravu temu nego pravog teksta na pravu temu. Više sam se bojao sramote da ispadnem kukavica nego sramote od lošeg teksta“, rekao je iskreno Tijanić.
O tome kako će izgledati RTS posle njega rekao je:
„Bez dobrog javnog servisa Srbija je umobolna država. Sve što sam do sada video u predlozima novog zakona predstavlja čistu eutanaziju za RTS. Postojaće RTS i posle mene. Moguće da će biti bolji. Ipak sam ja neka vrsta omatorelog kauboja u vreme kad su već pronađeni automobili. Uvek sam imao više sreće nego škole i znanja; i kad sam pravio televiziju Politika, i BK, i Treći program televizija Crna Gora i sad RTS. I kad sam pisao sve što sam napisao. Pre nekoliko dana ručao sam s vlasnikom male, privatne televizije s nacionalnom frekvencijom. Rekao mi je otvoreno: ‘Slušaj, probali smo da te smenimo bar pet puta. Nismo uspeli i sad jedva čekamo da odeš.’ Zvučalo je iskreno i zlokobno.“
Pričao je i o Kosovu:
„Uvek postavljam isto pitanje. Ako ga vole, zašto neće da žive na njemu Milošević je za 13 godina svoje vladavine uspeo da vrati jedva 1.100 srpskih porodica na prostor između Prokletija i Podujeva. Bili smo okovani zlokobnim lancem svetog Antuna: nije nam bio dobar Vlasi, dobili smo Rugovu, nije nam bio dobar Rugova, dobili smo Tačija. Uz njega i hiljadu NATO aviona. Vučić i Dačić, uz sve kosovske traume, prvi su Srbi koji su shvatili da status kvo deset puta više košta Srbe nego Albance. Ima trenutaka u politici kad naciju morate lečiti protiv njene volje, jer ima nacija koje više vole svoje bolesti nego svoje lekare.“
Za predsednika Nikolića, s kojim je bio u dugogodišnjem sukobu:
„Vrlina je predsednika što poštuje zakon i mandat, te što povremena varničenja između nas zadržava u granicama platonskog animoziteta. Na nedavnom prijemu, pred više ljudi, predsednik ciljano glasno kaže: ‘Slušaj Tijaniću, lakše sam smenio Borisa Tadića, nego tebe.’ Ja ciljano u pola glasa, kažem: ‘Tadića nisu zaštitili birači a mene do kraja mandata štiti zakon. Nećete valjda kao predsednik da kršite ili rastežete zakon.’ Nasmešio se. Dvosmisleno.“
Pričao je i o Vučiću, neuvijeno:
„Nije Vučić na mah doživeo prosvetljenje u Dečanima, nije mu se ukazala Gospa ili Gospodin, pa su mu odozgo sugerisali ‘put kojim se ređe ide’. On je shvatio da novca više nema za državu, stranke, tajkune i građane. Neko mora da ostane ‘kratak’. Njegova politika i aranžman njegove politike, rezultat su analize koja je pokazala da su stari oblici sprske politike, stari obrasci samoobmanjivanja i decenijsko sadističko prepariranje građana duboko pogrešni, nedelotvorni, iscrpljeni i da, na dužu stazu, ne daju nikakav rezultat. Ta analiza, ukrštena s njegovom fanatičnom ambicijom - da ništa ni u čemu ispod maksimuma za njega nije prihvatljivo, daju jednostavnu jednačinu - ili će on slomiti inerciju, kao osnovnu silu večito kružnog kretanja Srbije, ili će inercija slomiti njega. Voleo bih da moje želje i moj novac za opkladu - ko će pobediti: inercija ili Vučić, stavim u istu korpu. Još razmišljam. Naime, svi partneri i saradnici Vučića politiku vide samo kao posao. Takvi će lako primiti i neuspeh ili poraz. Vučić politku prima kao sudbinsko, životno pitanje u kojem je poraz veći od smrti. U takvom stavu je usamljen. Potpuno.“
Aleksandar Tijanić je u Nedeljniku najavio i pisanje ekskluzivne knjige „Ja, i niko moj“ koja uskoro izlazi u izdanju Lagune, a o svom pisanju je samo rekao:
„Nastojim da budem apostol skepse a ne cinizma. Nekad ne uspem. Pravilo dobrog pisanja je - uvek analiziraj ljude kad su na vrhu, nikad kad padnu. Pišući, uvek imam dva jednako intenzivna straha. Jedan, od posledica mojeg pisanja po mene. Drugi, još veći, strah da neću dobaciti do teme, da ću napisati loše, nezanimljivo štivo. Eto, između ta dva straha prođe trideset godina. Jednom pitam velikog Branu Crnčevića šta su navalili ovi ‘njegovi’ na mene? ‘Vidi, burazeru, ti hoćeš da pišeš lepo i tačno, kaže Brana. Mnogo je to. Izaberi jedno od ta dva i drži se toga."
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.