Vesti
30. 10. 2013.
Zašto mrzim Tijanića
Tijanića sam upoznao jedne ledene noći na Vidikovcu, ne sećam se je li bila ‘93. ili ‘94, znam samo da su bile sankcije. Zadnji noćni mi je ispred nosa nestao u magli, mraz je štipao za bubrege, a bubrezi - puni piva.
I kad sam već izgubio nadu, na semaforu je prikočila crna limuzina, a ja se džukački nalaktih na haubu i kroz zatvoren prozor upitah drajvera u mračnoj kabini:
- Majstore, može do Padine?
- Pa sad moram, kad si me opkolio. Ajd, upadaj! - promrmljala je velika ćelava glava iza volana. Tek na drugoj krivini skontah da je za volanom zapravo ON.
Odvezao me je do zgrade iako mu nije bilo baš usput, a umesto pozdrava, kad je čuo šta studiram, jednom rečenicom strovalio je na obe plećke moj brucoški entuzijazam:
- Batali to, sine, nema vajde od novinarstva!
Ni sam ne znam da li sam pogrešio što ga tada nisam poslušao, jer, brat bratu, od novinarstva u Srbiji i nema vajde. Osim ako se ne zovete Aleksandar Tijanić.
E, taj je znao za šta se rodio.
I kad je ono na Jutelu, u praskozorje rata, prizivao metak do zuba naoružanih bitangi sa sve tri strane, i kad je prihvatio Mirinu ponudu da uđe u vladu Mirka Marjanovića, i kad je o Đinđiću govorio bez ljigavog pijeteta ono što drugi nisu smeli... Tijanić je uvek podsećao na krstaša koji je upravo krenuo u pohod na Sveti gral, do balčaka ubeđen u svoju istinu, čak i onda kad je bilo toliko očigledno da nije u pravu. „On a mission from God“, rekli bi „Bluz bradersi“.
Juče mi je nekoliko kolega skrenulo pažnju da i nije baš prikladno da naslovnu stranu novina, dan posle njegove smrti, nagrdim citatom „Dajte mi papir i olovku i jebaću vam mater!“ Njegovim citatom. Zašto, pitam? Pa znaš, ipak je to psovka, ne valja se... Eto, mogao si barem da staviš zvezdice umesto onoga „ebaću“...
„Aman, ljudi, ne kapirate, nisam mogao. I nije to psovka - to je životna filozofija“, džaba sam izgovorima krečio svoju „nepodopštinu“, dok su kolege samo slegale ramenima. Da je to uradio Tijanić, bilo bi ok. Ovako, ne paše.
Nisi ti taj da radiš takve stvari, brale!
I zato ga mrzim, tamo njega, Tijanića.
Mrzim ga zato što nas je ostavio u predvidljivoj zemlji, gde su uloge odavno podeljene, i gde se zna ko, šta i kad može i sme. A nema nikog da grakne i razbije monotoniju.
Mrzim ga zato što posle njega deca u Srbiji više neće imati zbog koga da požele da budu novinari. Ili da od novinarstva pobegnu glavom bez obzira.
Mrzim ga zato što je pokupio previše pameti sa malo završene škole, i tako dao loš primer gomili nadobudnih dijabola koje su utripovale da mogu to isto samo zato što imaju veliku glavu.
Mrzim ga zato što nikad neće napisati kolumnu za Naše, a obećao je da hoće, čim se na proleće ratosilja mandata na RTS-u.
Mrzim ga zato što je iza njega ostala velika rupa, iz koje već vuče ladna promaja.
Mrzim ga zato što će tu rupu ubrzo popuniti, ali će iz nje i dalje duvati promaja.
P. S. Znam da ga oni koji ga zaista mrze ne mrze iz ovih mojih razloga, ali eto, da im olakšam muke, da se ne osećaju usamljeni u mržnji.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.