Vesti
05. 10. 2025.
Entoni Belanžer za IFJ blog: Gaza, groblje novinarstva
Istorija će biti blaga samo prema svedocima. U Gazi će pamtiti ime Anasa al-Šarifa, mladog reportera Al Džazire ubijenog 10. avgusta 2025. Pamtiće i još 222 novinara ubijena u protekle dve godine od strane izraelske vojske. Ali oni koji su odlučili da eliminišu ove medijske radnike ostaće zauvek osuđeni.
Već puna 24 meseca Gaza je najopasnije mesto na svetu za obavljanje naše profesije. Izrael zabranjuje ulazak stranim novinarima, pa se istina oslanja isključivo na palestinske reportere — gotovo svi su članovi Sindikata palestinskih novinara, udruženog u IFJ. Suviše često rade bez zaštite i bez utočišta za svoje porodice. I prečesto su direktna meta.
Nikada ranije profesija novinarstva nije videla ovakav pokolj u svojim redovima. Međunarodna federacija novinara (IFJ), osnovana 1926. i koja u maju 2026. u Parizu obeležava stogodišnjicu, nije zabeležila uporediv broj poginulih od svog nastanka — ni tokom Drugog svetskog rata, ni u Vijetnamu, Koreji, Siriji, Avganistanu ili Iraku. Gaza je postala najgore groblje novinara u savremenoj istoriji.
Ali ovo nije niz slučajnih tragedija. To je jasna strategija: ubiti svedoke, zatvoriti Gazu, zaključati narativ. Sprečavanje ulaska međunarodnoj štampi znači utišavanje nezavisnih stranih posmatrača ovog sukoba. A u trenutku kada izraelski premijer Benjamin Netanjahu obećava „ponovnu kolonizaciju“ Gaze, kontrola narativa jednako je presudna kao i kontrola samog teritorija. Kolonizovati takođe znači izbrisati ruševine, mrtve, preživele i one koji pričaju njihove priče.
Od severne granice do grada Gaze, stotine hiljada stanovnika primorane su da beže na jug. Ali ni tamo jug nije utočište: ne pruža ni sigurnost ni izlaz. Porodice su zbijene, zarobljene između bombi i mora, bez mogućnosti da pobegnu od strahota ovog rata. Ta stvarnost potpunog opsadnog stanja i stvarnost je novinara, osuđenih da rade zatvoreni u enklavi u kojoj opstanak svakog dana postaje sve neizvesniji.
U tom kontekstu, priznanje države Palestine od strane sve većeg broja zemalja u UN je simbolično. Ali dolazi prekasno. Ne štiti žive niti donosi pravdu mrtvima. Diplomatija sustiže istoriju, ali tek nakon što je učinjeno nenadoknadivo.
Ko, dakle, štiti te svedoke? Niti paralizovane UN, niti velike sile, saučesnice isporukama oružja i svojim ćutanjem. Palestinski novinari svoju misiju nastavljaju sami, do iscrpljenosti. Do smrti.
IFJ, sa svoje strane, deluje na terenu. Direktno podržava reportere i njihove porodice putem Međunarodnog fonda za bezbednost. Beleži svakodnevni život svojih kolega, Samija, Garde i drugih, kako njihova surova stvarnost ne bi bila svedena na puke statistike. I već nekoliko godina poziva na međunarodnu konvenciju UN koja bi obavezala države da štite novinare i kažnjavaju njihove ubice. Dok takva konvencija ne postoji, nekažnjivost će preovlađivati i štititi izraelske lidere odgovorne za ove zločine.
Suštinski podsetnik koji IFJ godinama ponavlja novinarima i medijskim radnicima sa međunarodnim novinarskim legitimacijama glasi: „Nijedna priča nije vredna ljudskog života.“ To nije slogan: to je pravilo preživljavanja. Misija novinara nije da umiru kao mučenici, već da izveštavaju u bezbednim uslovima. Njihova zaštita je kolektivna odgovornost. Svaka kaciga, svaki pancir, svaka obuka iz bezbednosti i rada u neprijateljskom okruženju je od presudne važnosti.
U Gazi se mnoge naše kolege pitaju: „Koji je smisao nastaviti?“ Dokazi se gomilaju, svedočanstva se nižu, a ipak se ništa ne menja. Ali odustajanje bi bilo gore, jer je tišina pobeda dželata. Omogućava im da kažu da se ništa nije desilo.
Sto godina nakon svog osnivanja, IFJ se suočava sa najtežom kušnjom u svojoj istoriji. Gaza je postala groblje novinarstva. Ako prihvatimo da reporteri tamo umiru u ravnodušnosti, onda trasiramo put drugim režimima da smatraju da je ubistvo novinara normalan instrument rata.
Anas al-Šarif nije želeo da umre. Želeo je da informiše svet, u bezbednosti. Njegova smrt, i smrt naše 222 kolege, obavezuje nas na delovanje.
Izrael ubija novinare. Ubiti novinare znači ubiti istinu. A svet bez istine je svet u kojem dželati vladaju neprikosnoveno.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.