Vesti
08. 06. 2013.
Manjak i višak
Od viška glava ne boli, ali izgleda ni od manjka. Bio sam slušalac nevoljni razgovora dvoje mladih građana, tja, lingvisti bi baš mogli kročiti korak napred, proučavaju dijalekte, sleng, ali su još slepi i gluvi za jezik kome bih dao radni naslov „kaokao“: „Nazvao me, sve nešto u fazonu kao da će možda, kao, nije siguran, ona se kao ne javlja, kao, tipa da kao nije on, kao, nešto, više onako, kao...“
Čoveče, ako postoji pain centar, mesto na kome se proučava i smanjuje bol, zašto ne bih osnovao školu za sve koji pate od kaokao sindroma?!
Ili: slavni novinar konstruisao jezički holter, spravu koja se nosi oko vrata i koja broji koliko je puta upotrebljena kritična reč. Vlasnik patenta - koji je, naravno, monopolista u Srbiji - prethodno testira pacijenta, ustanovi da su u govoru bolesno učestale: kao, tipa, u fazonu, ekstra, kul, pustiti poruku (atavizam iz vremena kad su golubovi pismonoše to činili?), te reči upiše u holter i aparat broji u kom se procentu i koliko puta u dvadeset četiri sata one ponavljaju; u teškim slučajevima bi kompletan nečiji rečnik o dvadeset reči ušao u holter, e sad, bile bi dve vrste terapije: jeftiniji holter dao bi puki rezultat koji bi samo vlasnik patenta mogao stručno da protumači i da klijentu prepiše terapiju u vidu obavezne lektire, domaćih zadataka, diktata etc. Druga vrsta holtera bi jezičko siromaštvo i oslanjanje na uvek iste reči suzbijala na licu mesta tako što bi pacijent bio pecnut slabom strujom (dve baterije po devet volti) kad god bi izgovorio reč koju je njegov jezički nadzornik žigosao kao pogubnu...
Ili da otvorim školu u NUNSu ili UNSu, gde bi barem budućim novinarima bila ukazana prva pomoć u njihovoj teškoj jezičkoj pothranjenosti, ako bi se prve školske godine upisalo dvadesetoto polaznika, puta sto pedeset evra po semestru...
Avaj! Usred mojih maštarija mladić će: „Lik je... ono, znaš, kapiram sve što pričaš...“, pade moj patent u vodu, propade moja akademija za tešku leksičku i sintaktičku sirotinju, pa mladosagovornici se super i ekstra kapiraju, kače sve, ono kao, bolje nego ja što bih se sporazumeo sa svojim pokolenjem da slučajno odem na proslavu četrdeset dve godine mature.
Od manjka glava ne boli, ali mi se sviđa i jezički višak: profesor T. je pre mnogih pojmova, ali i pre pominjanja ličnih imena (ne znam za toponime, ne mogu da se setim) ubacivao reč „takozvani“; čak i kad bi govorio o kolegi, dosledno bi ubacio svoje „takozvani“ i čovek bi, ako mu je ime, uzmimo, Vladeta - ispao „takozvani Vladeta“. Iako je to zvučalo više komično nego potcenjivački, našao bi se neko da profesora T. opomene kako je u pitanju pravi, originalni Vladeta, a ne nekakav samozvanac ili takozvanac, T. bi se nasmešio kao neko ko o označavanju i o svemu označenom ima svoje mišljenje: to se doista tako zove, ali ne znači obavezno da je to to, sve oznake, sva imena, svi činovi, sve titule, sva prezimena – mahom su neobrazložena, proizvoljna, neutemeljena i možda samo prividna.
Kontrola trošenja para
Predsednik Državne revizorske institucije Radoslav Sretenović najavio je da će početi reviziju svrsishodnosti poslovanja, kojom će biti analiziran broj službenih vozila direktnih korisnika budžeta, način njihovog korišćenja, troškovi i da li se ona koriste u prave svrhe. Sretenović je rekao da se Savet DRI u skladu sa programom revizije za ovu godinu opredelio za takvu reviziju jer nijedan državni organ nema evidenciju o ukupnom broju službenih vozila.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.