Vesti
15. 03. 2013.
Pomen na ekranu
Bivalo je i bivaće. Smrt značajnih i izuzetnih, pre ili kasnije, dobija novi smisao – odmah, ako se proglasi da ličnost „odlazi u legendu” ili potom, ako stvarno stekne odlike mita.
Kad su u pitanju javni delatnici, narodu je ta vrsta uzvisivanja neka vrsta duhovne i moralne potrebe za opštenacionalnom veličinom i zajedničkom vrednošću kojom se jača i sopstveno samopoštovanje.
Mnogo su pragmatičnije pobude pojedinaca, pogotovo onih koji bi da se predstave kao isključivi ili glavni baštinici političkog ili državnog vođe, te da deo njegove slave kao kapital ugrade u sopstvenu karijeru.
Ima i profesija, službi, institucija koji bi naknadnim pohvalama i uzdizanjem onog prema kome su bili nepravedni hteli da zataškaju grehe i umire sopstvenu savest. U svim tim slučajevima potiskuje se kritičnost, zanemaruju mane, a naglašavaju sposobnosti i zasluge, uvećavaju se i lik i delo – ne samo zbog uobičajene konvencije da se o mrtvima govori samo najlepše.
Taj sindrom zapretio je i povodom obeležavanja desetogodišnjice od smrti Zorana Đinđića. Tako se bar ispostavlja po onom što se moglo videti na TV ekranu – kao prenos prigodnih javnih zbivanja ili kao program po sopstvenoj inicijativi i produkciji.
Logično je bilo da se mediji – koji su za Đinđićevu nasilnu smrt manje ili više neposredno vezivani kroz deo odgovornosti za „hajku na premijera” – posebno posvete ovom povodu. Potpun uvid u to kako su temi pristupile domaće televizije nije bio jednostavan, jer su se emisije po različitim kanalima protezale i danima i satima, jer su se vremenski preklapale, jer nisu sve reprizirane ili prebačene na internet.
Najagilniji je bio tim televizije B 92, koji je iskoristio sve svoje resurse i vodeće novinarske snage. Načeto već u „Utisku nedelje” pitanje o tome šta nam je ostalo kao Đinđićevo nasleđe i šta nam se desilo za proteklih deset godina provlačilo se kao suštinsko kroz sve potonje redovne emisije ove kuće – „Kažiprst”, „Između dve vatre”, specijalnu emisiju „Deset godina od ubistva premijera”.
Izbor odlomaka iz „Insajdera” o aktuelnim političkim prilikama kao pozadini ubistva dodatno je popunjavao sliku koja je ispala stilski vrlo ujednačena u svim slojevima. Onaj o Đinđiću bio je, sasvim prirodno, u toplim i jarkim bojama – jer su govorili samo njegovi prijatelji, saradnici, branioci, poštovaoci. A deo o okolnostima u kojima je delovao, o silama koje su ga ometale, o mestima sa kojih su ga napadali rečju, a potom i metkom, bio je, takođe razumljivo, obojen suro, u svim nijansama od sive do crne.
I RTS se odlučio za sličan (mada samo celovečernji, 12. marta) pristup. Prvo je vođen razgovor u studiju, takođe sa kolegama, profesorima, stranačkim drugovima Đinđićevim, a potom su reprizirane dve dobre dokumentarno-istraživačke emisije o njegovoj političkoj biografiji i o poslednjim danima života. Studio B je ovom prigodnom televizijskom danu dodao jednu dragocenu dimenziju – izveštavanje uživo o beogradskoj „Šetnji za Zorana”, u kojoj se mogao videti ali i čuti glas običnog sveta. U tom smislu vredi pomenuti i koncept emisije „U centru”, koja je okupila sveža lica iz političkog podmlatka, a među njima i članove iz Đinđiću nekad oponentskih partija.
Iz ovog TV maratona po sadržaju i sveobuhvatnosti izdvojila su se dva nova, sistematično pripremljena i efektno oblikovana dokumentarna filma, dve opsežne TV hronike. Prva je više okrenuta pojedinačnom i ličnom karakteru, osobinama, privatnosti svog junaka – druga njegovu sudbinu smešta u javnu sferu, društveni kontekst i pomera težište na političku klimu, odnose i praksu.
„Neispričane priče” (B 92) Peđa Obradović i Jasmina Vrbavac sklopili su kao životopis Đinđićev od rođenja pa do smrti, oslonjen na faktografiju ali prožet emocijama,+ neskrivenom osećajnošću i intimnom atmosferom koja nastaje kroz sećanja kazivača iskrenih, prisnih, lišeni ličnih interesa u interpretaciji prošlosti.
Na čvrstoj faktografiji i na iskazima neposrednih svedoka zasnovao je i Slaviša Lekić emisiju „Zoran Đinđić: hipoteka”, ređajući hronološki ključne i prelomne trenutke Đinđićeve političke delatnosti, ali navodeći u svom autorskom komentatorskom tekstu, otvoreno i direktno, mnoga imena, tvrdnje, pa i optužbe pri tumačenju toka događaja, uzroka i posledica.
Čini se da su u ukupnom TV sadržaju posvećenom datumu od nesumnjive istorijske važnosti bolje mogle biti istaknute dve stvari koje se tiču svih nas: sramota što je ovde i u 21. veku atentat bio sredstvo političkih obračuna; šteta što je u lokalnoj politici reformi i napretka toliko mnogo zavisilo od samo jednog
čoveka. No, pošto su ipak u sadržaju svih pomenutih televizijskih (re)interpretacija najupečatljiviji, pa i najpotresniji, bili arhivski snimci Zorana Đinđića, njegove britke reči, jezgrovite opaske, živopisne formulacije, bilo bi zanimljivo znati kako bi on sam ocenio ovaj pomen koji mu je dala televizija.
Možda bi mu prva napomena/opomena glasila da je za opštu dobrobit neophodno manje pričati pred kamerama, a više svrsishodno raditi.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.