Vesti

15. 02. 2013.

Autor: Milorad Vučelić Izvor: Pečat

Odgovor pobednici

Povodom teksta Ljiljane Smajlović „Demoni umesto diskursa“, objavljenog 7. februara u listu „Vreme“

Činjenice su neprikosnovene, komentar je slobodan“ glasi jedno od osnovnihnačela novinarstva kojeg se „Pečat“  čvrsto i dosledno drži. Većina medija u Srbiji, svojski podržana od rukovodstava novinarskih udruženja, više poverenja ima u načelo po kojem su činjenice neobavezujuće, propagandno laganje i falsifikovanje poželjno i podrazumevajuće, a mišljenje neslobodno.

Samo primenom takvog načela moguće je grubo javno podvaljivati i povući znak jednakosti između „Pečata“ i portala „Autonomija“ i njihovih autora, što učestano, na sve strane, i u višekratnom povraćaju čini Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a, a poslednji putu tekstu u „Vremenu“ od 7. februara ove godine kada su je, po svemu sudeći, pohodili i oprhvali demoni, a nedostajao diskurs. (Na to upućuje i siptomatičan i samoodajući naslov njenog članka:
„Demoni umesto diskursa“).

Njeni poslednji tekstovi su oživljavanje poznatog i starog metoda nasilnih simetrija koje nam ona danas pokušava da proda i poturi kao neki novozadati evropski standard i vrhovni princip mišljenja. Da starije podsetimo, a mlađe upoznamo, reč je o proverenom metodu (i stereotipu) iz vremena ideološkog i titoističkog jugoslovenstva, kada se redovno povlačio znak jednakosti između ustaške fašističke države i četničkog pokreta, a kao nacionalističke pojave izjednačavane su parole „Srbe na vrbe“ i ustaške koračnice sa srpskim narodnim pesmama „Oj Moravo“ i „Ja sam ja Jeremija“.

Zvanična Deklaracija o hrvatskom jeziku usvojena od najviših naučnih i kulturnih institucija u Zagrebu bila je nasilno trpana u isti koš sa Predlogom za razmišljanje male grupe, doduše najuglednijih, književnika u Beogradu. Nekada su Srbi bili optuživani da su pravili atomsku bombu radi dominacije nad Hrvatima i drugim narodima, i pošto za tako šta nije bilo i nema uporedivog zločina danas je dopušteno i naknadno prihvatljivo optužiti ih da su „tupih pogleda“ , „kratkonogi“ i gotovo genetski predodređeni za zločince.

Služenje istom cilju

Pod firmom borbe protiv nacionalizma i „čišćenja pred sopstvenom kućom“ slavljeni su oni koji su na Brionima sastavljali Ustav iz 74, a zbog kritike tog Ustava na naučnoj tribini na Pravnom fakultetu u Beogradu, hapšen je i utamničen srpski filozof i profesor Mihajlo Đurić. Tobože je ugrožavao Broza i čelnike Brionske Jugoslavije.Čemu je služilo ovo nasilno poistovećivanje dobro je poznato, neposredno proživljeno i istorijski provereno. I u ovo vreme to služi ostvarenju istog cilja. Nezavisna dežela i neovisna i etnički čista Hrvatska su već tekovine, sada ih smenjuje bitka za od Srbije nezavisnu Vojvodinu, nezavisno Kosovo i centralizovanu BiH. To su one bitke, kako voli da kaže Smajlovićeva, koje su izgubljene upravo devedesetih, a koje se sada moraju dobiti.

Povampirenje ovog oveštalog stereotipa seje nove smutnje koje na dobro ne slute. Uostalom pomenuti tekst profesora Đurića koji smo 1971. godine objavili u „Studentu“ imao je naslov „Smišljene smutnje“. A njegovo reagovanje onom ko ga je napao bio je naslovljen sa „Odgovor lažnom svedoku“. Analogije izvlačite
sami.

I tada je bilo i sada ima onih koji su očigledno upregnuti u kola otvorenog antisrpskog šovinizma čija je kruna tvrdnja da je Republika Srpska genocidna tvorevina čije se ime čita kao SMRT, baš kao i onih koji su tu da to smutnjom prikriju. Nekada se, a i sada se, smutnjama prikrivao separatizam i to tobožnjom brigom za očuvanje autonomije. Ljudska i građanska prava u Brozovom režimu se nisu ni pominjala, to je tek kasnije postala ideologija Zapada.

Nekada su sejači smutnje to radili u ime titoizma, a sada to čine u ime Evrope. Danas to retoričko evropejstvo nastupa sa novim nasilnim izjednačavanjem Evrope i Evropske unije. Ili, još preciznije, stavlja se znak jednakosti između Evrope i svega što ona podrazumeva i Briselske administracije. I onda se iz visina takve žablje perspektive novinari „Pečata“ svrstavaju u „protivnike Evrope“. A sve to služi da bi se opsenila prostota i istovremeno to iskoristilo kao zaštita od kritike i radi očuvanja današnjih položaja ili sticanja preporuka za nove funkcije i sinekure. Nema bolje preporuke za imenovanje na neku visoku funkciju od napada na „Pečat“. Kako pre pet godina, tako i danas.

Otvorene poruke

Kada čujete da neko koristi stereotip o nekakvom povratku u „devedesete“ zna se da mu nedostaju (bilo kakvi) argumenti, da mu je ponestalo novca ili da hoće da se domogne neke vlasti, ili zadrži postojeću poziciju. Traži se priznanje za evropejsku budnost. I šalje se otvorena poruku da je vreme da se strane sile do kraja uključe u politički i javni prostor, i pomognu svojim borcima koji su jako ugroženi, i to baš onda kada obavljaju važne poslove, a na trošak postojeće države. Nema u Srbiji probitačnijeg posla od bitke protiv „devedesetih“. Toliko su bili protiv „devedesetih“ da su na samom početku dvehiljaditih rasturili svu do tada sačuvanu državnu i društvenu imovinu, i većinom je stavili u ruke strancima ili svojoj političkoj i poslovnoj „eliti“. No, to je stereotip kojim ćemo se posebno baviti.

Na samom kraju svog teksta Smajlovićeva ima jedan mali frankenštajnovski dodatak. Ona onako iz prikrajka, tako reći iz budžaka, uvodi temudenacifikacije u Srbiji, da bi sugerisala asocijaciju o mogućim analogijama Srbije „devedesetih“ i Hitlerove Nemačke. Čak i kada se ne slaže sa nečim takvim, princip nasilne simetrije kao demon je ne napušta.

Smajlovićeva ne preza ni od najgorih kleveta, niskosti i uvreda, poričući integritet urednika, novinara i saradnika „Pečata“, što je i osnovni razlog ovog mog reagovanja. Ona kaže da „Pečat“ „bije bitke koje je njegov gazda još devedesetih izgubio“.

Podsećamo je tim povodom da je „Pečat“ list sa impresivnim brojem vrhunskih, naših i stranih intelektualaca i novinara, dokazanih autoriteta, list u kojem sarađuje i tekstove objavljuje i veliki broj mladih darovitih ljudi. Neće biti da toliki broj istaknutih i autonomnih ličnosti neko može tek tako uvlačiti u neke tuđe davno izgubljene bitke.To nasilno svođenje je bedno, sramotno i nedostojno, i mora se zbog integritetasvih saradnika i autora „Pečata“ poreći i opovrgnuti, i nazvati pravim imenom.

To može da uradi samo neko kome je veći autoritet neki strani analitik, poslanik Evropskog parlamenta, briselski činovnik i agent ili domaći funkcioner nego autori čije tekstove, recimo, i primera radi, objavljujemo u ovom broju „Pečata“. Uzgred budi rečeno, među njima ima novinara koji su pojedinačno napisali, i u najuglednijim listovima objavili više članaka nego sva rukovodstva UNS-a i NUNS-a zajedno.

Poraz i zadovoljstvo

Ali što se tiče mog poraza iz 1995. godine, Smajlovićeva je u pravu. Poražen sam ali, istine radi, ne od nje i njenih, neka ne laskaju sebi, nego od Slobodana Miloševića i pritiska stranih centara moći uoči Dejtona. Neposredno uz taj moj poraz, mirovnim sporazumom nastala je Republika Srpska. Iskreno bih želeo da mi se dogodi još neki takav poraz.

Slobodan Milošević je posle pobede Smajlovićkinih ilegalno izručen u Ševeningen, gde je kao pobednik nad Haškim tribunalom i likvidiran.Ja sam tako, sredinom devedesetih od Miloševića poražen, tu gde jesam. Politički prilično usamljen, jer su svi drugi u politici pobedili. Ne krijem da mi to veoma prija. Ponekad mi se pridruži neki novoporaženi ili ja njemu. I to mi prija. I posmatram sve pobednike.

I primećujem kako je Smajlovićevoj i njenim, kao pobednicima, lepo i udobno u saradnji sa onima koje su porazili devedesetih. Ulaguju se jedni drugima i dodvoravaju. Ništa im ne smeta što su danas na državnom pobedničkom položaju poraženi potpredsednik vlade iz devedesetih, ministar za informisanje iz devedesetih, portparol SPS-a iz devedesetih…

I prirodno je da je i Smajlovićeva avanzovala, i da će tek avanzovati, i to baš kod onih koje je već nekoliko puta pobedila, i da će i dalje, baš kao i današnja vlast, meru prave profesionalnosti pronalaziti u izveštavanju i uređivanju programa B92 i RTV „Vojvodine“.

Stara izreka kaže „Teško pobeđenima!“ ali nije lako ni ovolikim pobednicima da se razvrstaju, a posebno onima nezasitim kod kojih se ne zna šta im je slabije: uverenja ili karakter. Zanimljivo je posmatrati ko se tu među tolikim pobednicima popravio, ko pokvario, a ko samo bitno promenio. A možda su sva ta zapažanja i nevažna jer je, po svemu sudeći, pobednik bio isti i devedesetih, i sada.

Pobednika i pobeda je kod nas toliko da su Srbiji preostali samo porazi.