Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
02. 02. 2013.
Strah koji izjednačuje Gruhonjića i Zarkovića
„Pečat“ je na udaru već duže vreme (problem je, naravno, sadržaj, tiraž i uticaj lista) , a kulminira ovih dana, povodom tekstova kolege Zarkovića o „Radio - Televiziji Vojvodine“
Pre osamdeset i pet godina, poznavajući Srbe bolje od njih samih, Arčibald Rajs napisao je jedinstvenu svesku pod naslovom „Čujte Srbi“.
Evropa ne pamti bolju, tačniju kraću analizu jednog naroda od ove Rajsove. Čovek je to napisao motivisan velikim poštovanjem, ljubavlju i brigom za Srbe. Verovao je da će bar nekoga naterati da se zamisli. Nije vredelo. Kakvi smo bili onda, takvi smo i danas. I gori.
Reči, istina, čast i moral odavno u Srbiji ništa ne znače, ne proizvode nikakvo dejstvo. Ljudi odbacuju istinu, beže od nje kao od kuge, guraju je u stranu, jer društvene okolnosti govore, praksa kaže, da je laž isplativija. Na čast se pozivaju još samo oni kojima je to tek retorička figura, da sa njom kod sagovornika izazovu željenu reakciju. O moralu najčešće govore najnemoralniji ljudi u srpskom društvu.
Za njih su ovi što žive od rentiranja sopstvenog tela moralne gromade. Da ne bude zabune, govorim pre svega o srpskim političarima, intelektualcima, samozvanim piscima, novinarima, takozvanim borcima za ljudska, manjinska i druga prava. Nije valjda da su svi takvi? Nisu. Znam ih pet koji nisu.
Greh i kazna
U Srbiji se svakog dana pada na ispitu ljudskosti. Evo vam slučaj lista koji držite u rukama; „Pečat“ je na udaru već duže vreme (problem je, naravno, sadržaj, tiraž i uticaj lista) , a kulminira ovih dana, povodom tekstova kolege Zarkovića o „Radio - Televiziji Vojvodine“.
Digla se na „Pečat“ kuka i motika, protuve od zla oca i još gore majke, moralne i ljudske nakaze, monstrumi koji se godinama duhovno i bukvalno hrane na nesreći srpskog naroda.
Takvi ovde dobro žive.
Nema države u Evropi koja kao Srbija (ako je ovo država) trpi toliko antidržavne rabote u svom dvorištu. Jedino su u Srbiji među najuticajnijima i kod vlasti najcenjenijim pojedincima oni koji se otvoreno zalažu za rasparčavanje te države. Srbija je jedina država na svetu koja u svoju diplomatsku mrežu šalje ljude koji se otvoreno nude da potpišu razbijanje te države.
Da, reč je o Milanu St. Protiću, ambasadoru Srbije u Švajcarskoj. Taj se pre odlaska u Bern javno, putem TV ekrana, nudio da on, kad već niko od Srba neće, potpiše nezavisnost Kosova. Cenim da ga je baš zbog toga Boris Tadić poslao u Švajcarsku, evropsku zemlju sa najvećom šiptarskom dijasporom. Da im se nađe. Protić je u Švajcarsku otišao iz drugosrbijanskog gnezda, istog ovog iz kojeg sikću na „Pečat“.
Kome i zašto smeta „Pečat“? Otkuda tolika halabuka, potezanje najtežih optužbi, šta je to „Pečat“ uradio, gde zgrešio? Prebrojava krvna zrnca, kažu. Pročitao sam pažljivo, dva puta, tekst kolege Zarkovića. Da li je mogao drugačije da ukaže na moguću vezu između uređivačke politike „Radio - Televizije Vojvodina“ i činjenice da je većina kadrova koji tu politiku kreiraju hrvatske nacionalnosti.
Mogao je, ali nije hteo. Hteo je da bude jasan, kao što je jasno decenijsko kidisanje na svaki srpski trag istih ovih koji napadaju Zarkovića, telale o prebrojavanju krvnih zrnaca, povratku devedesetih.
Šta je ako nije prebrojavanje krvnih zrnaca (srpskih) kad drugosrbijanci, politički i medijski, prozivaju neke Srbe, pisce, novinare, profesore (po Beogradu i Novom Sadu) zbog njihovog navodnog srbovanja, nacionalizma, borbe za srpstvo.
Ima li gnusnijeg prebrojavanja krvnih zrnaca od toga?
Ima li gnusnijeg prebrojavanja krvnih zrnaca od toga?
Muka predsednice UNS-a
Kako to da je neko demokrata, liberal, nezavisan… kad pljuje po „Pečatu“ – zbog njegove „srpsko - nacionalističke uređivačke politike“ – a nije ni demokrata, ni liberal onaj ko kaže da ga uređivačka politika „Radio - Televizije Vojvodine“ podseća na „Hrvatsku televiziju“?
Ko je, kada, i zbog čega u Srbiji utvrdio da je prebrojavanje srpskih krvnih zrnaca dobro, humano, poželjno, a ukazivanje na nečije drugo poreklo – uzmimo hrvatsko – šovinizam, fašizam, nacizam… ili šta već. Pitanje je retoričko, ne tragam za odgovorom, znam ga, ali pošto me ne interesuje i ne obavezuje, umesto njega iznosim naglašeno gađenje nad takvom postavkom, jednom od mnogih istog predznaka, unutar srpsko - hrvatskih odnosa. Razumljivo, gade mi se i ljudi koji ovakav pristup pronose i afirmišu.
Smrde sa ekrana televizija na kojima gostuju i stranica listova u kojima objavljuju svoje gnjecave fašističke sklepotine.
Posle saopštenja Udruženja novinara Srbije, u kojem se to udruženje stavlja na stranu suprotnu od „Pečata“, oglasila se, iznela stav o ovom slučaju, i predsednica Udruženja Ljiljana Smajlović. Bolje da nije. Njoj su, kaže, Miodrag Zarković i Dinko Gruhonjić isti, tačnije, veoma malo se razlikuju.
Nije sigurna bave li se ova dvojica novinarstvom radi novinarstva ili novinarstvom radi politike. U tom smislu Ljiljana poručuje, ovim rečima: „Muka mi je od tog političkog ratovanja preko naših (novinarskih op. A.) leđa.“
Tako nas Ljilja tera da ponovo svedočimo o neprincipijelnosti, preskakanju ljudi, događaja, vremenskih termina u srpskom društvu. Ovoga puta u Udruženju novinara Srbije. Ćutalo je to udruženje, na čelu sa Ljiljom, pred svim verbalnim antisrpskim orgijanjima Dinka Gruhonjića, a to bogami traje godinama.
Nije im smetalo Gruhonjićevo viđenje Banje Luke kao legla fašizma, rasističko tumačenje izgleda Banjalučanki, prozivanje Srpske pravoslavne crkve, u kojem vladiku Amfilohija otvoreno naziva Sotonom, sa velikim S.
Ćutao je UNS i kada je Gruhonjić objavio tekst „Zver je opet gladna“, jasno dajući do znanja da se odrednica zver odnosi na Beograd gde „…akademsko - crkveno - tajkunsko - politički luđaci seruckaju još malo po susedstvu, održavajući tradicionalno loše odnose sa komšijama, kojima su do juče palili kuće, klali sve živo…“
Šta je ovo; novinarstvo, politika, književnost, sloboda govora… Ništa od toga.
Ovo je, gospodo i kolege, najcrnji govor mržnje kakav nije registrovan ni u „opakim i strašnim devedesetim“, ovo je fašizam pred kojim ste ćutali pet godina. Toliko je prošlo od objavljivanja teksta „Zver je opet gladna“.
U međuvremenu je Dinko Gruhonjić, pred vašim očima, avanzovao do neslućenih društvenih visina; predsednik je Nezavisnog društva novinara Vojvodine, dopisnik Radija „Dojče vele“, šef dopisništva „Bete“, stručni saradnik u Odsjeku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Eno ga po uticaju rame uz rame sa Bojanom Pajtićem.
Skupština Vojvodine dala mu je 2010. Godišnju nagradu za toleranciju. Čoveku koji je napisao tekst „Zver je opet gladna“. Čoveku koji je neki dan objavio onaj koncentrat mržnje naslovljen sa „Srbija je Mordor“, usmeren ka srpskoj deci koja se igraju petardama na novosadskom Limanu.
Takav vam nije smetao sve dok mučeni Zarković nije napisao što je napisao.
Ni sada, Ljiljo, niste prozvali Gruhonjića za ono za šta se prozvati mora, već ga stavljate u ravan sa Zarkovićem. Niže, od ovoga, nije moglo.
Plaši me mogućnost…
Objašnjenje, naravno, postoji; Gruhonjić zapišava Srbe i Srbiju, a to je dozvoljeno i poželjno u svim oblicima, posebno u državi Srbiji.
Zarković je spomenuo Hrvate, u kontekstu deset svetlosnih godina udaljenom od onog u kojem Gruhonjić spominje Srbe, tačnije, samo je aludirao na Hrvate ocenjujući jednu uređivačku politiku, a UNS smatra da je to za osudu, u najmanju ruku za stavljanje u istu ravan sa Gruhonjićem koga – ponoviću ovo sa neskrivenim zadovoljstvom – sve ove godine niste ni spomenuli, ni opomenuli.
Koga i čega se plašite? Ili mislite kao Gruhonjić? Odbijam, ne želim da verujem u ovo drugo. Ostaje nam prvo. Ko je u pitanju? Radio „Dojče vele“? Zajednički američki prijatelji? Hrvatski lobi u Beogradu? Odgovor je tu negde. Nijedna njegova varijanta ne služi vam na čast.
Pre dve godine „Pečat“ je objavio da u Beogradu deluje snažan prohrvatski lobi. U međuvremenu je ojačao, čine ga pojedinci iz sfere kulture; nekoliko samozvanih pisaca, dramaturga, režisera; desetak novinara; nekoliko univerzitetskih profesora; tri sajta, dva dnevna i dva nedeljna lista, jedno esnafsko udruženje; jedna parlamentarna politička partija… Malo li je?
Oni su, sa delovima bivšeg, a bogami i sadašnjeg režima, u Beogradu stvorili atmosferu u kojoj je poželjno, dobro i profitabilno do krvavih nokata grepsti po svemu što je srpsko, pljuvati na srpsku istoriju, srpske velikane, nacionalne vrednosti i za to debelo profitirati, ali nije dobro, zabranjeno je, opasno, spomenuti Hrvate i Hrvatsku i u najblažem negativnom kontekstu, ma koliko to bilo opravdano i nužno.
Znam kuda ovo vodi. Najviše me plaši mogućnosti da to znaju, a pred svim ovim ćute, oni koji, za razliku od mene, imaju mogućnost da zaštite Srbe i Srbiju.
Bar ovde, u Srbiji.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.