Vesti

26. 10. 2022.

Autor: Aleksandar Savanović Izvor: Agencija Anadolija

Darko Dozet promenio profesiju: Planinarenje kao odmor od fotoreporterskog posla

Kada je Dozet napustio fotoreporterski posao vratio se u planinu. Uradio je to u velikom stilu samostalnom izložbom i fotomonografijom za 20 godina profesionalnog rada i 25 godina bavljenja fotografijom

Njegove fotografije krasile su naslovnice mnogih novina i časopisa u Srbiji i inostranstvu. Iza sebe ima nisku domaćih i međunarodnih nagrada, više samostalnih izložbi, jednu fotomonografiju i fotoreporterski staž dug dve decenije. A, onda je fotoaparat “okačio o klin“ i zaputio se na planinu, pa je novinarski teren zamenio planinarskim. Novosadski fotograf i fotoreporter Darko Dozet sada je planinski vodič, član udruženja “Srbija u pedalj“, koje ima za cilj da što više ljudi uključi u ovaj sport koji povezuje čoveka s planinom i prirodom.

“Baba i deda i s očeve i s majčine strane su mi iz Like i ja sam, moglo bi se reći, prohodao na planinama i kamenju. To je nešto što se nosi u genima“, priča Dozet.

Zbog toga je i razgovor za Agenciju Anadolija (Anadolu Agency AA) zakazao na “radnom mestu“, odnosno u prirodi, na Fruškoj gori.

“Gledam da iskoristim Frušku goru maksimalno, jer se nalazi 10 do 15 kilometara od mog stana. Kada je već tu, zašto je ne iskoristiti? Pitoma je, lepa je, pruža niz mogućnosti i za ljude koji su početnici, ali i za veterane, jer, ma koliko ona delovala slabašno, kada dođu ozbiljni planinari i gledaju je s nipodaštavanjem, brzo se umore. Jer su oni navikli da se popnu na neki planinski vrh i siđu, a ovde stalno idete uzbrdo-nizbrdo, stalno su promene ritma, pa umore i one najbolje. I kada završe dan, ako im je to prvi dolazak, ostanu šokirani time šta im je Fruška gora uradila“, priča kroz osmeh Dozet.

- Napustio fotoreporterski posao i vratio se u planinu

Moglo bi se reći da je Dozetova fotoreporterska karijera, zapravo, intermeco u planinarenju. Jer je pre četvrt veka postao član Planinarskog društva “Naftaš“ ali je brzo odustao od organizovanog planinarenja zbog fotoreporterskog posla. Kada je napustio fotoreporterski posao vratio se u planinu. Uradio je to u velikom stilu samostalnom izložbom i fotomonografijom za 20 godina profesionalnog rada i 25 godina bavljenja fotografijom. Tada je već bio naumio da se otisne van dnevnog novinarstva, s namerom da svoja znanja iskoristi za ozbiljne projekte u kojima se vidi.

“Dešavalo mi se da kada završim godinu pogledam folder u hard disku i vidim da tu ništa nije vredno čuvanja. I obrišem hard disk. I onda shvatim da je to za mene bila izgubljena godina, jer sam fotografisao godinu dana bezvredne događaje koji nisu vredni istorije i čuvanja. I shvatio sam da želim da radim stvari koje će ostati iza mene, da se vidi“, pojašnjava Dozet.

I tako se s komšijama i prijateljima koji su strastveni planinari ponovo otisnuo na planinu. Tamo je upoznao još mnogo ljudi s kojima se sprijateljio, pa mu je planinarenje postala lekovita potreba

“Nekad idete u prirodu zdravlja radi, nekad da pobegnete od stresa, a nekad da se vidite s prijateljima, da se našalite i lepo provedete. I to vas ponese. Počeo sam da se loše osećam ako barem jednom nedeljno ne odem na planinarenje“, navodi Dozet.

Kako kaže, na obuku za planinarskog vodiča odlučio se prvenstveno zbog sopstvene bezbednosti i bezbednosti prijatelja s kojima planinari. Nije bio komercijalni razlog, već namera da stekne dodatno znanje i sposobnosti kako da se snalazi na planini na kojoj je provodio sve više vremena.

- Položio potrebne ispite i prošao obuku 

Na Fakultetu za sport položio je potrebne ispite, prošao je obuku u Nacionalnom centru za obuku planinskih vodiča na Sopotnici gde je znanje sticao od instruktora koji su osvajali sve značajnije vrhove sveta, stekao sertifikat i započeo da vodi grupe po planini. Torbu sa fotografskom opremom zamenio je nešto težim rancem sa planinarskom opremom, koja po vrednosti ne zaostaje mnogo za profesionalnom opremom fotografa. U tom rancu nalazi se sve ono što planinar i vodič treba da ima: od kompleta prve pomoći, čeone lampe, noža, radio stanice, navigacionog uređaja, karte, eksternog punjača, vodičkog užeta s raznim kukama različite nosivosti, kabanice…

“Planinarski ranac može da ima kapacitet od 20 litara za neke obične izlete, ali vodički ima 40 i više. Kada sumnjam da će toga dana biti kiše, neretko ponesem više kabanica u rancu, da se nađe za druge. Ali, velike torbe služe i za razvijanje kondicije. Jer kada natrpate svašta u njih, to vam bude dobar trening sa opterećenjem“, priča Dozet.

Planinarenje je našem sagovorniku donelo mnogo koristi.

“Osećam se mnogo spremniji nego što sam bio. Priroda vam omogućava da provedete vreme sami sa sobom i presaberete se. To vreme koje provodim u planini mi je doprinelo da dobro promislim o mnogim stvarima o kojima ranije nisam imao vremena da razmišljam, i donesem kvalitetnije odluke. Benefiti su i nebrojeno prijatelja koje sam upoznao. I koje ću upoznati. Gotovo da nema grada gde nemate nekog svog, koga možete pozvati i na koga se možete osloniti“, naglašava Dozet.

- Planine su hramovi u koje ljudi dolaze da se smire i mole 

U proteklim godinama obišao je veliki broj planina i planinskih vrhova u Srbiji i regionu. Kako ističe, planinarenje je vrsta sporta i postoji nekoliko sportskih disciplina vezanih za planinarenje, a u Srbiji ima 20.000 registrovanih planinara. Ali je sama suština ovog sporta potpuno drugačija od većine sportova.

“Planinarenje je pokret, a ne nešto takmičarsko. Neko mudar je rekao da planine nisu stadioni na koje ljudi dolaze da se dokazuju, nego da su to hramovi u koje oni dolaze da se smire i mole. I ja planinarstvo doživljavam kao jedan pokret gde ćemo biti bliži prirodi i gde ćemo doći da napunimo baterije i odmorimo se. To je najbolji mogući način da se provede slobodno vreme. To je aktivan odmor koji ima nebrojenih korisnih stvari koje donosi priroda. Ne postoji lepši osećaj kada se na planini napijete vode iz potoka, s nekog izvora dok vam trnu zubi od njene hladnoće. I nema žurbe, jer smo od žurbe i otišli u planinu. Zato, kad sam gore, volim da je sve lepo i opušteno“, prenosi utiske sagovornik AA.

Član je organizacija “Srbija u pedalj“, čija je misija da posete sve planine u Srbiji i da popularišu planinarstvo.

“Ima nas šest vodiča iz više mesta u Srbiji, koje je sabrala ideja popularizacije planinarenja u Srbiji pričom koja izlazi iz okvira svakodnevnih planinarskih društava koje se fokusiraju da šetaju samo svoje članstvo. Nama je cilj da privolimo što više ljudi da postanu planinari i uopšte nam nije važno da li će da šetaju s nama ili sa bilo kojim drugim planinarskim društvom na Balkanu. Ljudi ne smeju da se boje planine, ali ne smeju da je potcenjuju i da eksperimentišu i samostalno odlaze na planinu bez iskusnih planinara. Dokle god ne steknu ozbiljan staž, to bi isključivo trebalo da rade s planinarskim udruženjima u kojima su iskusni planinari i vodiči. A, kada steknu iskustvo, treba da se drže označenih staza, ne da eksperimentišu, jer na prvom mestu nam je bezbednost, tek onda uživanje“, navodi Dozet.

Planinari su i poštovaoci i čuvari prirode, ali u tom sportu postoji i svojevrsni bonton. Sve to se može naučiti tokom planinarskih šetnji. Ali, naš sagovornik ističe da je teško motivisati ljude iz urbanih sredina da se upute u prirodu koju nudi planina.

“Mnogo je lakše odvesti osam ljudi na neki svetski poznat planinski vrh, nego ubediti jednog čoveka da ode iz betona na Frušku goru ili Avalu u prirodu. Priroda pokreće. Ljudi su se ulenjili i imaju raznih izgovora da se ne mrdaju iz betona. A verujem da bi svakome ko se otisne u prirodu, na planinu to donelo dosta koristi. Bili bi vredniji, možda bi bili uspešniji u svojim karijerama. Upoznali bi se sa prirodom na poseban način, razvili kondiciju. Svaki početak je, istina, težak, ali posle će vam telo tražiti da sami idete u prirodu. A tu ima i hrane, i čistog vazduha, i ljudi. Nekada kad odete daleko od civilizacije i sretnete ljude koji žive u katunima i udaljenim selima, to su često mnogo korisni razgovori s tim neiskvarenim, običnim ljudima, nakon kojih odete prilično ispunjeni i osvešćeni kako ljudi koji možda nemaju završene škole i nisu informisani, mogu da nas posavetuju, jer smo izgubljeni u haosu u kome živimo“, kaže Darko.

Fotografijom nije prestao da se bavi, ali na planini je isključivo planinski vodič.

“Fotoaparat nisam 'okačio o klin', ali ga u prirodu ne nosim. Planinarstvo mi je ljubav i hobi, a fotografija mi je bilja ljubav, ali i profesija koje sam se prezasitio. Mada, možda mi nekad klikne pa rešim i da nosim fotografsku opremu uz ovu planinarsku“, zaključuje Darko Dozet.