Vesti

20. 08. 2012.

Autor: Nikola Jovanović Izvor: http://peckopivo.com

O vetrenjačama, etici u medijima i srpskom društvu

Svi konzumiramo razne vrste medija i vesti svakog dana. Čitamo, slušamo, gledamo. I skoro svakog dana, bar ljudi sa kojima provodim vreme i ja, naletimo na poneku “neverovatnu” vest, naslov, komentar, i komentarišemo i pitamo se ko to piše, ko dozvoljava da se to objavi i ko bre to čita? Puno ljudi na tviteru komentariše te vesti takođe.

Početkom avgusta, 4. tačnije, se u jednom danu pojavilo brdo takvih vesti, ali jedna nas je baš frapirala:

Kome ovo može da padne na pamet da napiše, kome da odobri, a kome da objavi? I ko to pročita, a da ne opsuje Telegraf i uređivačku politiku ovog portala?

Kako je nekoliko nas ovo objavilo na tviteru uz čuđenje, nevericu i kakve sve ne komentare o dnu novinarstva u Srbiji (a o čemu pričamo već neko vreme, ili bar ljudi koje ja pratim na tviteru), palo mi na pamet da bi valjalo sačuvati sve te “bisere srpskog novinarstva”, kako ne bismo zaboravili te briljantne momente s početka 21. veka, pa sam to i predložio na tviteru. Ideja naišla na odobravanje, pa sam na brzaka otvorio tumblr blog, nazvao ga, sarkastično, “Uredništvo”, instalirao aplikaciju kojom za nekoliko sekundi mogu da uradim print-screen, dodam komentar i objavim “vest”, i eto akcije.

Ništa SEO optimizacija, ništa linkovi prema medijima i vestima. Samo sličice “vesti”.

U narednih par dana, blogu se priključilo još nekoliko ljudi, a još bar 10 je počelo da šalje “vesti” na koje nalete, a koje odgovaraju opisu ovog bloga, koji inače stoji na homepage-u i kaže “Omaž veličanstvenom novinarstvu u Srba. Da ostanu upamćeni trenuci doticanja dna and beyond”. Neke od primljenih vesti smo objavili, neke nismo jer su ili bili duplikati, ili nisu odgovarali, ili su sa sajtova klasičnih tabloida, pa se ne uklapaju.

Dakle – blog je nastao kao reakcija na vesti kojima smo bombardovani svakog dana. Kao reakcija na sve ono što nam se ne sviđa u medijima. Nekada je to glup naslov, nekada glupo napisana ili obrađena vest, nekada smešna igra rečima, nekada moral i etika. Uostalom, pogledajte i sami neke od 77 postova objavljenih za 2 nedelje od starta ovog bloga (sa Aloa, B92, Blica, Pulsa, Presa, Smedia, Telegrafa, Kurira, Danasa, Bete…). Po komentarima na vesti možete videti i da je ceo blog vrlo subjektivan, da nema velikih poruka “promenićemo svet” ili bilo šta slično. Nije ni “projekat”, kako ga mnogi nazvaše ovih dana.

Da, u “redakciji” imamo i novinare, i blogere, i aktiviste, i verovatno bismo mogli da se uozbiljimo, registrujemo NGO i nađemo finansiranje za kreiranje ozbiljnije platforme za analizu vesti i medija u Srbiji, ali nam to nije bila ideja. Niti je sada. Bar meni.
Ceo blog je samo reakcija. I to se, očigledno, svidelo velikom broju ljudi, pa dobismo brdo tvitova i poruka podrške. Zezao sam se na tviteru da ćemo morati nekoga da zaposlimo full time, jer sve više ljudi šalje vesti – a treba to obraditi, pročitati…

Bilo je i par kritika, naravno, i to upravo zbog subjektivnosti objava – pojavi se neko sa drugačijim mišljenjem, objasnimo da mi nismo NUNS, UNS, ili ko već može da objektivno sagleda da li je nešto trash ili ne, i sve cool. Neki dobri ljudi su nas čak i učili kako da analiziramo i prepoznamo dobro osmišljenu naslovnu stranicu, a koja sadrži vrlo bitne, a verovatno i namerne greške i sl.

Na tviter nalogu @Urednistvo smo vrlo brzo dobili dosta pratilaca, među kojima i dobar deo medija čije smo “vesti” objavljivali na blogu. Niko od njih nas nije kontaktirao, ni da nas pohvali, ni da nas kritikuje. Jedini kontakt te vrste su ostvarili ljudi koji rade u Telegrafu, i to njih trojica iz samog Telegrafa i dodatno potpredsednik InternetGroup, koja stoji iza Telegrafa. Konkretno, svakog dana je neko drugi pitao ko stoji iza Uredništva i “koji nam je”.
Iako je više nas iza Uredništva, i iako je Uredništvo pokrenuto javno, na tviteru,  preuzeo sam potpuno odgovornost za start i vođenje bloga i to objašnjavao iz dana u dan, istoj ekipi ljudi (ostavljam mogućnost da stvarno niko od njih nije u tih par dana znao da sam to ja, tj. da nisu komunicirali i pričali na temu, ali… budimo realni...
Pokazalo se odličnim to što nikoga drugog nisam imenovao (iako je puno ljudi uključenih u objave pomenuto u samim objavama na blogu i tviteru kroz /thx to @…), jer da jesam, i oni bi verovatno bili pritiskani, a onda i šikanirani.

Šta se desilo?

Desilo se ubistvo i samoubistvo u Nišu, i samoubistvo dečaka u Zemunu. Puno medija je, saznaću kasnije, iskoristilo svoje legalno pravo da objavi puna imena i prezimena poginulih, gde su i 16-godišnja devojčica i 15-godišnji dečak, ali i njihove fotke.
Nekoliko nas je to primetilo na Telegrafu i Kuriru, a onda i na Alou, Blicu, Novostima. Sve smo objavili, baš iz razloga što je tema jako ozbiljna, a svi oni su to objavili uglavnom na homepage-u, kao udarnu vest. Legalno, kao što rekoh, ali ružno. Bez trunke empatije prema porodici i prijateljima poginulih, bez osećaja za dostojanstvo, ni svoje ni tuđe. I da, ovo jeste subjektivno mišljenje Nikole Jovanovića, bez provere etičkog kodeksa novinara, zakona ili pravilnika. Samo moje mišljenje i stav da porodice i prijatelje poginulih treba ostaviti na miru, da žale za svojim rođacima i prijateljima. Imena i fotke stradalih su, po mom mišljenju, bruka i sramota za sve te medije, i borba za lajk ili RT više, ili prodati primerak više. O “analizi” očinske ljubavi da i ne pričam. Ne vidim drugi razlog da neko to objavi, zaista. Kontam da u raznim medijima ima i raznih “novinara”, ali neko treba i da odobri tu vest, zar ne?

Elem, malo nakon tih objava, dobijam par poruka od Telegrafovaca, bude i kratka rasprava sa novinarkom koja nas ubeđuje da je skroz OK objavljivati imena i fotke, čak da je to poželjno “jer se time odaje počast” i sl. A onda, spektakl. Dobijam seriju pretećih i uvredljivih poruka od pomoćnika glavnog urednika Telegrafa – Aleksandra Jovanovića, na tviteru @SirOliverrr (obratite pažnju na vreme u tvitovima, kako biste ispratili tok pretnji):

Nakon ove serije pretnji, gospodin Aleksandar Jovanović je pobrisao tvitove, a ja sam ove print-screen-ove poslao preko tvitera i tražio mišljenje od više ljudi – advokata, novinara, ljudi koji stoje iza InternetGroup-a i Comtrade-a.

Javilo se puno ljudi na tviteru, fejsbuku i blogovima (Mahlat, Organ Vlasti, Ivana Ćirković, Piskaralo, Nenad Milosavljević…), ali i telefonom i SMSom. Nudili svaku vrstu pomoći – od pravne do toga da me prate na i sa posla.

Dobio sam i kritike – kako, otprilike, ne mogu da me shvate ozbiljno jer nisam pravi novinar, da ne razumem ja to. Jer valjda samo novinari smeju da kritikuju jedni druge… Niko drugi ne sme da oceni da je neka vest dobra ili glupa.

Onda sam dobio sam i važno objašnjenje da, iako je Aleksandar pobrisao tvitove, postoji dobra osnova za krivičnu tužbu, jer je cela konverzacija bila javna, a postoje i svedoci.

Od kako je neko to i napisao na tviteru (da imam pravo da tužim), dobio sam i nekoliko poruka da je Jovanović to pisao sa ličnog naloga, a ne sa Telegrafovog, i to ne u radno vreme, pa da “imam u vidu” kad pišem na blogu (prethodno sam najavio blog post na temu). Isto kao što su oni kontakti pre ove ujdurme imali za cilj da me navedu da pazim šta pišem kad je u pitanju Telegraf, tako su i ove poruke imale za cilj da me navedu da pišem o ličnom sukobu, a ne o Telegrafu.

Drugi su mi pisali na FBu. Na žalost, nisam uradio print-screen-ove Istokovih postova kod mene na Facebook wallu pre nego ih je obrisao, a u kojima mi je objašnjavao da sam ja izazvao tu reakciju jer sam napisao nešto glupo (kao, on kad napiše nešto glupo na blogu, on prizna grešku). Tu misli na to da li je po zakonu objaviti imena i fotke ili ne.

E pa, gospodo, nije tako.

Isto kao i kod objava na Uredništvo blogu, i ovde ponavljam – baš me briga šta je pravno tačno, a šta ne. Šta mogu da dokažem na sudu, a šta ne. Znate zašto? Jer me sud ne zanima. Nemam potrebu da obraćam pažnju da li je on, dok tvita sa svog ličnog naloga, samo Aleksandar Jovanović, ili pomoćnik urednika Telegrafa, i da li radi od 9-17h. Možda sam slep, ali mislim da Telegraf objavljuje postove i posle 17h? A i bez toga –  to i nije bila prva komunikacija, i svi znamo da je on Telegrafovac i da je zato i reagovao. Kao i @pavlesav, ali bez pretnji.

I baš me briga da li je bio pijan ili ne.

I upravo zato tužbe neće ni biti, bar ne za sada. Ne zanima me sve to. Razumem da će mnoge to razočarati, ali ne mogu, stvarno. Ja volim da se borim sa vetrenjačama, mislim da je to važno, ali protiv onih koje ja odaberem i koje su mi važnije (edukacija, obrazovanje, preduzetništvo su teme koje me najviše zanimaju).
Oprostite mi što nisam pravi Don Kihot, iako sam od mnogih dobio poruke u kojima Uredništvo poistovećuju sa borbom protiv vetrenjača (zanimljivo, pre samo nedelju dana sam dobio nacrt logoa za PećkoPivo blog od drugara).

Ovo – ovo nije moja borba, bar ne preko suda i tužbi.
Ni u najluđim snovima nisam mislio da će, 2 nedelje nakon starta bloga, ovo da se desi. Kad kažem ovo, ne mislim na pretnje (to uopšte nisam mislio, niti planirao, jer stvarno mislim da ne zaslužujem to), već mislim na ono što je izazvalo, a to je da pričamo o etici i moralu, o stanju medija u našem društvu, i o samom društvu. Desilo se i da se jedna osoba inspirisala da piše predlog izmena zakona. Sjajno, zar ne? I mladi su se oglasili kroz Krovnu organizaciju mladih Srbije. Lepo, hvala, nadam se da neće na tome ostati.
Nemam pojma, valjda nisam očekivao ni da ćemo imati 77 postova za 2 nedelje, i da će blog da skrene pažnju toliko brzo.

Da se razumemo – možda ništa od cele priče ne bude, možda zaboravimo na sve već sutra (Telegraf dobije svoj publicitet, a ja se dodatno razočaram i izgubim bitku koju nisam ni želeo), ali makar će ostati ovaj blog post (i svi oni koje sam gore nabrojao), sa ovim pretnjama i objašnjenjem kako je do toga došlo, pa možda neki student žurnalistike nekad pročita ovaj slučaj i nauči nešto. A možda i neko relevantan u raznim medijima pročita, pa odluči da nešto promeni u uređivačkoj politici.

A ja i dalje čekam da se oglasi neki medij. Da se oglase NUNS i UNS i ostale skraćenice koje javno (i opravdano) kritikuju kad neko napada novinare. Da vidim da li će sada da se oglase, kad novinari prete, i to vrlo jasno i konkretno, svojim čitaocima.

Budite slobodni da svoje mišljenje iskažete u komentarima…