20. 08. 2012.

Autor: Miodrag Zarković Izvor: Pečat

Kadija te tuži, kadija ti sudi, kadija te krade

Najobimnije štampano izdanje Tužilaštva za ratne zločine, knjiga „Reči i nedela“, sporna je ne samo u moralnom i etičkom smislu, zbog predvidivog protiv srpskog tona, već i zbog čudnovatih pojedinosti u izradi i štampanju knjige, koje su na samoj granici zakonitosti, ako ne i iza nje

 

Moguće pronevere i novčane zloupotrebe u Tužilašvu za ratne zločine nisu ni izbliza raskošne i živopisne poput onih naširoko pominjanih u vezi sa „Agrobankom“, ali uprkos tome zavređuju izrazitu pažnju.

Mnogo značajniji nego što otkriva njihova puka materijalna vrednost, sumnjivi postupci zaposlenih u Tužilaštvu, kao i samog Tužilaštva kao celine, ukazuju na sistemske propuste u samom korenu savremenog srpskog društva: o trošku poreskih obveznika, tj. građana Srbije, skupina jedva prikrivenih hrvatskih lobista ne samo da inkvizitorski uteruje besprizornu hašku „pravdu“ u ovdašnju javnost, već i osiono ostvaruje lične dobiti na nedolične, ako ne i otvoreno krivične načine.

Kako drugačije objasniti činjenicu da je knjigu „Reči i nedela“ Tužilaštvo izdalo u saradnji sa privatnom firmom čije je odgovorno lice Jasna Šarčević-Janković, inače dugogodišnja službenica upravo Tužilaštva za ratne zločine? Firma se zove „Centar za tranzicione procese“, u Agenciji za privredne registre kao ovlašćeno lice navedena je Jasna Šarčević-Janković, a prema ugovoru o saizdavaštvu između Tužilaštva (označeno kao `suizdavač`) i „Centra“ (označen kao `izdavač`), ovom drugom su povereni zadaci štampanja knjige „Reči i nedela“.

Cena štampanja nije navedena u ugovoru – takvi podaci se obično i izostavljaju iz sličnih sporazuma, već su uređeni profakturama i fakturama – ali je reč i o obimnom (bezmalo 500 strana) i o raskošnom izdanju, odštampanom na izuzetno kvalitetnom papiru, tako da je vrednost posla svakako bila dovoljna za moguće izazivanje nečije pohlepe.

ŠETAJU SE PO AMERIKAMA

Da li je zaista bila reč o pohlepi ili nečem drugom, „Pečat“ nije uspeo da sazna uprkos tome što je probao da dobije odgovor na to pitanje baš u samom Tužilaštvu za ratne zločine.

Tamo, međutim, odgovora nije bilo, pošto nije bilo ni zaposlenih jer su svi bili odsutni tokom protekle sedmice. Osoblje Tužilaštva bilo je, naime, razasuto širom planete, po godišnjim odmorima. Bukvalno širom planete, pošto nam je ljubazna osoba koja je odgovarala na telefonske pozive rekla da je Jasna Šarčević-Janković „na drugom kontinentu“ i da zato nikako nije u stanju da razgovara sa nama pre nego što se vrati u Beograd.

Nije bio u stanju ni Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva i zamenik tužioca Vladimira Vukčevića, pošto je i on bio na odmoru u inostranstvu. U svakom slučaju, „Pečatu“ je rečeno da do naredne sedmice, kada će se pomenuti vratiti u Beograd i na svoje dužnosti, niko ne može da nam pruži odgovore vezane za spornu knjigu.

Pored izrade knjige, moglo bi da bude sporno i izlaženje povremenog stručnog časopisa „Pravda u tranziciji“, takođe u izdanju Tužilaštva za ratne zločine. Glavna urednica časopisa ponovo je polivalentna Jasna Šarčević-Janković, zajedno sa svojom firmom, a pod redakcijom su navedena brojna imena, od kojih su neka prilično poznata našoj javnosti (recimo Gordana Suša, ili Miloš Vasić, pa i nezaobilazni Filip Švarm). Možda i najpoznatije ime jeste Antonela Riha, već godinama voditeljka političkih emisija na „RTS“-u, gde je prešla sa „B92“.

Sudeći po njenom dosadašnjem angažmanu na Javnom servisu, najlogičnije je zaključiti da je Antonela Riha tamo stalno zaposlena, s obzirom na to da je bila uključena u razne projekte (vodila je „Raspakivanje“, a sada je, pošto je „Raspakivanje“ upokojeno, raspoređena u ekipu koja pravi „Oko“); reklo bi se, dakle, da je isključena mogućnost da Riha sarađuje sa „RTS“-om na bazi nekog vremenski ili kako drugačije ograničenog ugovora o saradnji (poput nekih drugih kadrova prispelih na „RTS“ u minulim godinama).

Kako je realno pretpostaviti da angažman u „Pravdi u tranziciji“ nije dobrovoljan već da članovi redakcije dobijaju određene honorare, a i „RTS“ i Tužilaštvo za ratne zločine izdržavaju se sredstvima građana Srbije, ispada da je Antonela Riha nekako postigla da iz republičkog budžeta zahvata na više mesta.

To se, laički, ne bi moglo nazvati sukobom interesa, koliko umnožavanjem istih.

„Pravda u tranziciji“, inače, izlazi vrlo neredovno. Zvanično prijavljen kao dvomesečnik, ovaj časopis je samo u prvo vreme (pokrenut je 2005. godine) izlazio na dva meseca, dok se kasnije proredio toliko da po nepostojanosti već konkuriše doskoro nedodirljivom „Statusu“ Slaviše Lekića. Poslednji broj „Pravde u tranziciji“ izašao je maja prošle godine.

I u ovom časopisu, a i u firmi „Centar za tranzicione procese“, među odgovornim licima nabrojana je i doskorašnja ministarka pravde Snežana Malović, što celoj priči daje još zloslutniji ton, s obzirom na to da je Snežana Malović bila u Kabinetu Mirka Cvetkovića upravo u doba pripreme i izrade knjige „Reči i nedela“.

REČI NATOPLjENE PRETRERANOM AMBICIJOM

Toliko, za sada, o obliku navedenih delatnosti Tužilaštva za ratne zločine. A sada malo o suštini. Odnosno, o sadržaju knjige „Reč i nedela“, zvanično predstavljene 2. decembra prošle godine.

Naveden kao „urednik“ knjige, Bruno Vekarić napisao je uvodnu reč, u čijem zaključku stoji:„Svrha je ove publikacije da na jednom mestu prikupi tekstove koji se bave ovim i širim pitanjima odnosa medija i ratnih zločina kako bi se našem pravosuđu omogućilo da, uz podršku struke i samih medija, potraži odgovore na ova i druga pitanja i na stručno korektan i profesionalan način utemelji eventualne buduće postupke koji bi mogli da se vode protiv odgovornih osoba u medijima Srbije.“

Iz kakvih god pobuda da ju je napisao, Vekarić je ovom rečenicom neminovno samo dodatno unizio sopstveni ugled. Vekarić, na primer, tvrdi da je svrha publikacije ta da „na jednom mestu prikupi tekstove“ sa određenom tematikom, ali se ovim preambicioznim sklopom reči prikriva činjenica da se ne radi ni o kakvom zborniku članaka, već o naručenim radovima. Nisu ovi tekstovi već postojali ili bili u nastajanju nezavisno od knjige, pa ih je Vekarić samo „prikupio na jednom mestu“, već je, naprotiv, Tužilaštvo prikupilo autore, a onda im zadalo određenu temu.

Svi tekstovi u „Rečima i nedelima“ su, jednostavno, namenski napisani za „Reči i nedela“. I svi su vrlo jednostrani, saglasni sa poznatim stavovima Tužilaštva i samog Vekarića, prema kojima su mnogi srpski izveštači iz devedesetih neposredno odgovorni za „ratne zločine“.

Od kako je, početkom apsolutističkog režima Borisa Tadića (2008-2012), pokrenuto pitanje novinarske „krivice“ za krvoprolića devedesetih, mnoga ugledna pera snažno su i ubedljivo osporavala nameru Tužilaštva da izveštačima pripisuje takvu krivicu, ali niti jedan od tih autora nije bio pozvan da učestvuje u pripremi i izradi „Reči i nedela“. Dakle, ova knjiga ni u kakvom smislu ne može da predstavlja „jedno mesto“ na kojem su prikupljeni svi merodavni uglovi gledanja na postavljeno pitanje.

Vekarićevim nadmenim i netačnim pozivanjem na „struku“, „korektnost“ i „profesionalnost“, ne iscrpljuje se spisak ozbiljnih ogrešenja dotične knjige. To su ogrešenja ne samo u vezi sa čašću, moralom i logikom, već i sa ozbiljnošću u pristupu sastavljanju knjige.

Kolika god sredstva da su imali na raspolaganju i sa koje god strane da su ih dobili, Bruno Vekarić i Jasna Šarčević-Janković nisu ih izgleda nimalo potrošili na lekturu i korekturu, tako da u knjizi bukvalno na svakoj strani vrebaju grube pravopisne i štamparske greške, neuporedivo češće nego čak i u dnevnim, večito u stisci završavanim novinama (čisto primera radi: „U većini sveta“ – tako počinje rečenica na strani 158). Mada naoko sporedan, i ovaj je utisak dovoljan da se shvati koliki je nemar carevao izradom „Reči i nedela“.

DOBRI VOJNIK MESIĆ

Osiona zlonamernost autora verovatno je najočiglednija u odeljku „Primeri“, započetom na 169. strani. Tu su naveliko i nadugačko nabrajani silni novinski, radijski i televizijski izveštaji iz poslednje decenije 20. veka, svi do jednog predstavljeni kao dokazi „govora mržnje“ u srpskim glasilima iz tog vremena.

Očekivano, većina tih zamerki nema nikakve veze sa životom, i to po dva osnova: niti su navedeni primeri strašni, a pogotovo ne toliko strašni, koliko se autori knjige trude da ih takvima predstave, niti se autorima može bespogovorno verovati, s obzirom na vidljivu pristrasnost i ostrašćenost, ali i sklonost da krivotvore i svojim zamislima prilagođavaju okolnosti, pa i činjenice, umesto da ih predstavljaju onakvima kakve su zaista i bile.

„Primeri“ počinju prikazom političkih i društvenih prilika u Hrvatskoj posle pobede HDZ-a na izborima 1990. godine. Autori su pretrčali preko izbacivanja Srba kao konstitutivnog naroda iz novog Ustava Hrvatske (samo je nabrojano među prvim potezima novih hrvatskih vlasti), ali su ogromnu pažnju pridali tome kako su srpski mediji izveštavali o stanju u Hrvatskoj: tako se pominje da je novo hrvatsko rukovodstvo u srpskim medijima najčešće opisivano kao „Tuđmanov režim“; zašto bi ovakav opis bio sporan ili netačan (pogotovo kada se ima u
vidu neograničena upotreba izraza „Miloševićev režim“ u svakodnevnom javnom govoru), autori se nisu potrudili da pojasne, ali su opis svejedno naveli, valjda želeći da istaknu kakvu zaslepljenost srpskih glasila prema Hrvatskoj.

Nekoliko pasusa dalje, na sledećoj 170. strani, autori kritikuju još jedno uopštavanje vezano za hrvatske političke predstavnike iz poslednjih meseci Jugoslavije:„Tadašnji hrvatski političari i to bez obzira da li su bili ekstremni nacionalisti kao Franjo Tuđman ili Gojko Šušak ili umereni i pomirljivi kao što je na primer bio Stjepan Mesić se jednako kvalifikuju kao ustaše.“

Da rezimiramo: etičke i moralne procene ponašanja srpskih novinara latili su se autori kojima je Stjepan Mesić bio „umeren“ i „pomirljiv“! Čovek poznat po tome što se hvalio da je obavio zadatak i rasturio Jugoslaviju, po tome što je bio najbliži Tuđmanov saradnik u doba kada je upravo Tuđman pokrenuo i oružanu pobunu protiv zajedničke države i napad na srpsku zajednicu u Hrvatskoj, ali i po tome što je pretprošle godine, uveliko na kraju svoje karijere, prizivao vojnu intervenciju protiv Republike Srpske, autorima „Reči i nedela“ služi kao primer „umerenosti“ i „pomirljivosti“. Da sve to ne plaćaju građani Srbije, još bi i moglo da bude tužno ili smešno…

Čisto da ne bi niko imao dilemu da li autori knjige zaista brane i zastupaju hrvatska diplomatska, politička i vojna gledišta, na sledećoj strani (171) nailazimo na sledeći opis:„Septembra 1991 JNA pojačana dobrovoljačkim jedinicama počinje opšti napad na Hrvatsku i dotadašnji lokalni sukobi ograničenog intenziteta prerastaju u otvoreni rat, samim tim i medijsko izveštavanje se radikalizuje.“(Važna napomena: u ovom, kao i u svim ostalim citatima iz knjige, redakcija „Pečata“ ostavila je neispravljene greške iz izvornog štiva; dakle, to što u prethodnoj rečenici nema tačke posle rednog broja, iako gramatičko gradivo iz najranijih razreda osnovne škole nalaže da bi je moralo biti, i što nedostaje nekoliko zapeta, jeste doprinos Bruna Vekarića, Jasne Šarčević-Janković i njihovih saradnika; mi smo samo, kao i ostali državljani Srbije, nevoljno i bez znanja/pristanka platili knjigu i njene stvaraoce, ali nismo je ni pisali ni ispravljali.)

„HRABROST“ AMERIČKE DOUŠNICE

Ostatak „Primera“ je u stilu dovoljno sličnom da možete i sami da pretpostavite o kakvoj se budalaštini radi. Sve je tu iz već uveliko odomaćenog repertoara nametanja srpske krivice za svako i jedno krvno zrnce prosuto u raspadu SFRJ, pri čemu se izveštačima iz devedesetih ništa ne uzima kao olakšavajuća okolnost: ni mnogo gore i krvožednije ponašanje suprotne strane, ni ratne strahote iz kojih se izveštava, ni kontekst, ni neizbežna konfuzija proistekla iz onako strmoglavog sloma jednopartijske diktature na kojoj je počivala Titova igračka od države…

Autori knjige, međutim, nisu se zaustavili samo na devedesetim. Kao da su im Nenad Lj. Stefanović i Aleksandar Tijanić obučavali sujete, rešili su da u „Rečima i nedelima“ daju svoj sud i o današnjim srpskim glasilima, tj. o medijskoj sceni posle petooktobarskog prevrata. To je urađeno u još jednom povećem odeljku „Post skriptum: mediji u Srbiji danas – eho devedesetih“, smeštenom na sam kraj knjige.

Jedna od glavnih junakinja tog odeljka jeste Ivana Dulić Marković, bivša ministarka poljoprivrede i potpredsednica Vlade Srbije. Očigledno miljenica autorskog tima knjige, ona je predstavljena kao borac bez mane i straha, ostavljena na braniku da trpi nalete mračnih, nacionalističkih glasila.

Na strani 293, ovako „nepristrasni“ i „profesionalni“ autori „Reči i nedela“ objašnjavaju oštro ponašanje pojedinih srpskih medija prema Ivani Dulić Marković:„Čini se, ipak, da je ona svoju političku sudbinu u Srbiji odredila hrabrim istupom u Parlamentu Srbije, 1. aprila 2005. godine, kada je, kao ministarka poljoprivrede, opisujući stanje u srpskoj poljoprivredi zaključila: `Za poljoprivredu je važnije od dobrog semena da smo svesni da smo mi zemlja u kojoj je samo pre desetak godina bila najveća ikad, ikad zabeležena inflacija, u kojoj su nicala nova groblja i jame sa leševima umesto novih voćnjaka, u kojoj su umesto bresaka hladnjačama prenošeni leševi, koja je bombardovana tri meseca i kojoj su na kraju ubili premijera.`“

Ove reči Ivane Dulić Marković autori smatraju „hrabrim istupom“! Koliko je taj istup zaista hrabar otkrile su beogradske depeše „Vikiliksa“, sa čijim su sadržajem autori knjige i mogli i morali da budu upoznati u vreme rada na knjizi. U tim depešama je otkriveno ne samo da je Ivana Dulić Marković u stvari sve vreme bila zaštićena poput belog medveda jer je uživala podršku američke ambasade, već i da je službenicima ambasade odavala pojedinosti iz rada Vlade, pa i ogovarala druge ministre i podrivala ugled države, tako da je odigrala čak i ružniju ulogu nego što su joj srpski tabloidi ikada pripisivali.

Autori „Reči i nedela“, međutim, nisu smatrali za shodno da te pojedinosti uključe u svoj prikaz Ivane Dulić Marković, valjda da ne bi narušili predstavu o njenim „hrabrim istupima“.

I NARAVNO SREBRENICA!

Na strani 299. se, u tekstu pod naslovom „Deset dana jula – slučaj hapšenja Radovana Karadžića“, ovako opisuje stanje u Srbiji posle hapšenja Radovana Karadžića:„Jedna osoba je preminula od povreda zadobijenih na protestu, nekoliko novinara je pretučeno, 51 policajac i 23 demonstranta su povređeni kada je Radovan Karadžić predat Haškom tribunalu.

Uloga medija u ovom slučaju nije bila mala, a ni neutralna.“ Ne pominje se da je preminula osoba bio demonstrant Ranko Panić, kao ni to da je čovek umro od posledica policijskog prebijanja.Na 301. stranici započinje omiljeno opšte mesto ovdašnjih protivsrpskih delatnika: srebrenička mitomanija. Tu, predvidivo, padaju u vodu sva dotadašnja merila, pošto je očigledno da se autori knjige prema srebreničkim poginulima – čiji broj poslušnički slepo preuzimaju iz tužbi i presuda Haškog tribunala – odnose kao prema žrtvama višeg reda u odnosu na srpske.

Jer, kada su opisivali medijsku sliku u Srbiji devedesetih, tadašnjim izveštačima su na više mesta zamerali to što su naglašavanjem srpskih stradanja podstrekivali mržnju prema drugim narodima; u slučaju Srebrenice, međutim, pravilo je obrnuto, pa se krivi oni koji postradale muslimane ne naglašavaju i ne oplakuju dovoljno: „Sve je počelo prvog junskog dana – prepodne, na suđenju Slobodanu Miloševiću, tužilac je prikazao film, preciznije video zapis o tome kako sedmorica Srba, pripadnici jedinice `Škorpioni`, brutalno ubijaju šest muslimana, od kojih su četvoro bili maloletnici.

Uveče, Televizija B92 je u Vestima objavila snimak i razgovor sa Natašom Kandić u trajanju od 20 minuta, dok je RTS u svom večernjem dnevniku filmu posvetio – 20 sekundi.

Sutradan, 2. juna, prvi izveštaji, zajedno sa slikama stravičnog zločina, pojavili su se u novinama. Ali, ne u svim i ne u istom obimu.“ (str. 301)Neobično je to što se u ovom odeljku izrazito kritički osvrće na pisanje dnevnog lista „Kurir“.

Ovom tabloidu stavlja se na teret to što u julskim danima 2005. nije tretirao snimak streljanja kao najvažniji događaj, već da je prednost davao drugim aktuelnostima, na primer Nebojši Bakarecu ili hapšenju rođenog brata Siniše Mihajlovića. Ono što je neobično u osvrtu, jeste činjenica da je jedan od autora knjige, drugonavedeni Đorđe Odavić, baš u tom periodu radio u „Kuriru“.

Što je još zanimljivije, Odavić izgleda nikakve zamerke nije imao na uređivačku politiku „Kurira“, jer je sa tadašnjim uredništvom napustio „Kurir“ decembra 2005. i zajedno sa njima prešao u „Pres“, što sve ukazuje na to da je u dotično uredništvo imao snažno poverenje – u jednom trenutku, godinama kasnije, to poverenje je postalo i uzajamno, pošto je Odavić proizveden u urednika jedne od rubrika u „Presu“ upravo od strane kolega čiji moral, pa i ljudskost, sumnjiči u „Rečima i nedelima“.

„BIA, SNAJKA, BIA“

Kada je Odavić bio iskren, da li kada je sarađivao sa uredništvom „Kurira“ i „Presa“ ili kada je kasnije te ljude i njihovu uređivačku politiku kritikovao, nije mnogo ni bitno. Između ostalog i zato što Odavić i ostali autori uposleni na izradi „Reči i nedela“ ni na koji način nisu dorasli zadatku, barem onom u koji se javno zaklinju.

Koliko su nedorasli, vidljivo je i po traljavom citiranju jedne kolumne koju je jula 2005, u doba sveopšte histerije povodom desetogodišnjice „najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata“, u dnevnom listu „Glas javnosti“ objavio potpisnik članka koji upravo čitate.

S obzirom na to da uz nakrivo nasađen citat, smešten na stranu 303, nije navedeno ko je i napisao kolumnu, već je samo označeno da je preuzeta iz „Glasa javnosti“, isključena je mogućnost da se, barem u tom konkretnom primeru, radi o nekakvom ličnom razlogu: iza svega u značajnoj meri stoji i pažljivo negovani javašluk, dubinsko nepoznavanje pisanja i sastavljanja knjiga, otužan nedostatak odgovornosti prema temi i prema čitalaštvu.

Ono što bi, međutim, moralo da postane predmet kakve temeljnije istrage, jeste nedostatak odgovornosti prema izdržavaocu, tzv. finansijeru. A u slučaju Tužilaštva za ratne zločine, pa i ovakvih njihovih ispada, izdržavalac je država Srbija, odnosno njeni građani.

Njima bi višestruka uloga Jasne Šarčević-Janković morala da bude vrlo uznemirujuća, isto kao i sve ostale čudnovatosti u ovom izdavačkom „poduhvatu“, a naročito preovlađujući ton cele knjige. Ako je Bruno Vekarić bio iskren kada je, u poslednjoj rečenici uvodnog obraćanja, naglasio da je knjiga „Reči i nedela“ pisana zarad toga da „na stručno korektan i profesionalan način utemelji eventualne buduće postupke koji bi mogli da se vode protiv odgovornih osoba u medijima Srbije“, onda je zastrašujuća zlonamernost celog izdanja utoliko opasnija i podložnija što hitnijem ispitivanju.Kada se u „Balkanskom špijunu“ mučena Danica zapita ko plaća tolike izdajnike što su ih braća Čvorović pobeležila, dever Đura joj spremno odgovori: „CIA, snajka, CIA“.

Knjiga „Reči i nedela“ pokazuje da je današnja situacija u Srbiji mnogo grđa i crnja od one u kući Ilije Čvorovića iz pomenutog filma, i da CIA više ne bi mogla da figuriše čak ni u komičnim prikazivanjima stvarnosti. Bruno Vekarić, Jasna Šarčević-Janković i njihovi saradnici prosto nam se u lice rugaju očiglednošću svojih postupaka, kao i odsustvom bilo kakvog prikrivanja činjenice da njihovo protivdržavno i protivnacionalno delovanje finansiraju upravo država i nacija protiv kojih su se urotili.

Njihovo osiono držanje i nemoralno, a verovatno i nezakonito poslovanje, samo bi moralo da olakša odluku novih vlasti da se svaka i jedna delatnost Tužilaštva za ratne zločine podrobno ispita.