Vesti
15. 08. 2012.
Interes javnosti
Vest da je novinar „Vremena” Miloš Vasić „radio u interesu javnosti” objavljujući tekst o razgovorima advokata Biljane Kajganić i njenog tadašnjeg klijenta Dejana Milenkovića Bagzija, teško da bi našla svoje mesto na novinskim stupcima da postoji ujednačenija sudska praksa u slučajevima od posebnog javnog interesa.
Miloš Vasić je, zapravo, pre osam godina pisao o razgovorima Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića Bagzija koji se u to vreme nalazio u bekstvu zbog učešća u ubistva premijera Zorana Đinđića. Advokat Biljana Kajganić je tužila novinara „zbog povrede časti i ugleda i nanošenja duševnog bola i patnji”. Pobedila je u prvostepenom postupku, ali je Apelacioni sud ukinuo tu odluku sa obrazloženjem da „interes javnosti preovlađuje nad interesom časti i ugleda Biljane Kajganić”.
Dodaje se i da informacije nisu usmerene na ličnost ili profesionalnu delatnost Biljane Kajganić, već na događaje koji bi mogli imati uticaja na tok krivičnog postupka. U slučaju Kajganić–Vasić, sud nije ulazio u to da li su informacije koje su objavljene tačne ili netačne, već je presudilo da je dovoljno to što je Vasić verovao u ono što je dobio kao podatak i da je to isto proverio na više mesta.
Svi se slažu u oceni da bi sudska praksa u procesima protiv novinara trebalo da bude ujednačena. A primera o tome u kojoj meri sudije u Srbiji različito tumače novinarsko ukazivanje na određene stvari, ima na pretek. Najdrastičniji je onaj iz Jagodine, odakle su dopisnici javili da izvesni tužilac nije pokrenuo postupak protiv majke koja je zapostavila svoje dete. Tužilac je pokrenuo privatni postupak protiv novinara, tražeći odštetu zbog „ukaljane časti”. Proces se razvlačio od suda do suda, dok tužilac konačno nije dobio odštetu od novinskih kuća. Tragično je da je u tom periodu, isto dete preminulo, a da je glavna osumnjičena za smrt upravo majka na koju je upozoravano.
Presuda Apelacionog suda u slučaju Vasić–Kajganić nije prva odluka te vrste u Srbiji, ali je svakako retkost koja pomaže novinarima da se odreknu autocenzure, tačnije da slobodnije i objektivnije pišu o važnim događajima, bez da se plaše da će neko zbog objavljivanja bitnijih podataka postati „duševni bolesnik” sa „ukaljanom čašću i ugledom”.
Sa druge strane, i sami novinari bi trebalo da više vode računa, da budu odgovorniji, kada izveštavaju o pojedinim događajima. Jer, postojanje interesa javnosti, mora se priznati, ne daje za pravo novinarima da vređaju javne ličnosti, niti da objavljuju podatke o njihovom privatnom životu. Primera radi, nije u interesu javnosti da zna gde neka javna ličnost stanuje, ali i te kako je u interesu javnosti ako se nađu dokazi da je ta ista ličnost do istog tog stana došla na nelegalan način. Novinarstvo bi, dakle, trebalo da bude omeđeno samo istinom i javnim interesom.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.