Vesti
29. 04. 2021.
Šta sam naučila od Tamare Grujić
Vikend u Gračanici
Bio je to jedan običan, mirni vikend u Gračanici.
Na trgu ispred policijske stanice okupili su se meštani da protestuju što je prošle sedmice prebijen njihov devetnaestogodišnji sugrađanin Luka Dimitrijević. Trojica napadača, koji su govorili albanski, iskočili su iz automobila koji je došao iz pravca Prištine i metalnim šipkama nasrnuli na Luku, koji se nalazio 50 metara od porodičnog doma. U bolnici je od oca posle saznao da je policija prebijanje nazvala „tučom“ koja je izbila usled „nesporazuma zbog jezičke barijere". Meni se u prolazu učinilo da nezadovoljni građani poštuju propisanu razdaljinu, ali sam onda čula da je Lukin otac kažnjen sa 200 evra što je „organizovao" zabranjen skup. Jer se to ne sme, korona je.
BIO JE TO JEDAN OBIČAN, MIRAN vikend na Kosovu. O tome može da posvedoči i koleginica Tamara Grujić, koja je, sa još sedam članova TV ekipe „Sa Tamarom u akciji", privođena u policijsku stanicu, samo ne u Gračanici, već u Vučitrnu. Daleko od toga da su se Tamara i njeni saradnici i snimatelji nekome javno požalili. Naprotiv. Kada ih je policija posle nekoliko sati pustila, Tamara je demantovala da je uopšte privođena, srećna, po svemu sudeći, što je mogla da se vrati snimanju emisije. „Nije tačno da je ekipa privedena, evo nas na gradilištu i snimamo video demanti", kategorična je bila Tamara kada su srpski novinari stupili sa njom u kontakt. Verovatno ni slutila nije da će za koji čas komandir Kosovske policije za region Jug, Avni Zahiti, demantovati njen demanti.
„Policija je u Vučitrnu danas u podne u Kaljaji naišla na nekoliko ljudi koji su fotografisali. Za potrebe provere identiteta, osam osoba državljana Republike Srbije sprovedeno je u policijsku stanicu. U vezi sa ovim postupkom, kontaktiran je tužilac i nakon provere, ove osobe su puštene“, krajem vikenda saopštio je Zahiti.
BIO JE TO JEDAN MIRAN, OBIČAN vikend, u Gračanici, u Vučitrnu, i na Kosovu. I slažem se sa svima koji kažu da od muve ne treba praviti slona. Važno je da novinari mogu da rade. Za vikend sam sa kolegama iz Udruženja novinara Srbije bila u poseti jednoj redakciji u Gračanici i uverila sam se da novinari samo žele osnovne uslove za rad. Nakon Tamarinog iskustva, neka čitalac ne očekuje od mene da prepričavam šta im se sve dešava na terenu, i neka se ne čudi što to što im se dešava naše kolege sa Kosova ne prijavljuju uvek ni UNS-u, što ne traže pažnju javnosti, što ne poživaju u pomoć međunarodne organizacije. Oni žive u Gračanici i ne bi da se sele. Reklo bi se, u stvari, da im teže padaju političke podele unutar male srpske novinarske zajednice na Kosovu nego tretman od strane nezavisne medijske komisije iz Prištine koja im naplaćuje 500 evra za godišnju licencu, a 1.500 do 2.000 evra ih oglobi kada ne poštuju lokalne „standarde". A te standarde krše ako prenesu izjave zvaničnika iz Srbije kada kosovske političare nazovu „teroristima" ili „ekstremistima“, na primer.
SLAŽEM SE, UZGRED BUDI REČENO, I sa onima koji ne bi da se, u ovom srpsko-albanskom kontekstu, zaboravi da je negde u isto vreme u Novom Sadu, u Srbiji, pretučen novinar Daško Milinović. I pošto i sama volim poređenja, ovo je dobar trenutak da kažem da se Kosovo kotira neuporedivo bolje od Srbije na svim rang-listama zapadnih organizacija koje mere medijske slobode po svetu. Reporteri bez granica do utorka su Kosovo držali dvadeset mesta ispred Srbije po slobodi štampe, ali tog je dana objavljena nova rang-lista, na kojoj je Srbija ostala na 90. mestu, na kom se i lane nalazila, dok je Kosovo palo za osam mesta i sada je na 78. poziciji u svetu, dakle i dalje mnogo bolje od Srbije.
E to smatram neobičnim. Jeste da je Kosovo tek 2013. uvršteno na rang-listu. Razumem i da je međunarodnim protektorima te teritorije veoma važno da situaciju na Kosovu prikažu u što je moguće boljem svetlu. Razumem i ideju pokrovitelja da se čedo ljulja, a ne pritišće, ucenjuje ili izvrgava međunarodnom ruglu. Ali ne sme da bude sile koja bi nas naterala da zaboravimo da je od 1998. do 2005. godine kidnapovano i ubijeno čak 17 albanskih i srpskih novinara.
SRBIJA JE ZBOG NEREŠENOG UBISTVA SLAVKA Ćuruvije u svetu postala simbol nekažnjivosti zločina nad novinarima. Zar Kosovo nije sedamnaest puta više zaslužilo da svake godine prvo odgovori na pitanje: Jeste li rešili makar jedno ubistvo novinara?
Jedno jesu. Logorski stražar u Lapušniku Haradin Baljaj osuđen je na 13 godina zatvora zbog ubistva Šabana Hotija, profesora ruskog jezika na Prištinskom univerzitetu, koji je 1998. bio prevodilac za ekipu ruske državne televizije.
Ali kada je Baljaj pre tri godine umro, kosovski parlament odao mu je poštu minutom ćutanja.
Je li to pravda? Jesu li to kosovski standardi?
* Objavljeno u listu Nedeljnik 22. aprila
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.