Vesti
19. 12. 2020.
Sećanje na Đorđa Mamulu: Političar kome su novinari verovali
Je l’ to Đorđe Mamula?, pitao bi moj sin još odmalena kad god bi me čuo da sam „jako fina“ dok razgovaram telefonom. Tvrdio je da kad god čujem da je sa druge strane Đorđe Mamula, odjednom postajem vedra i ljubazna iako sam minut pre toga vikala iz nekog razloga. Vrlo vernu imitaciju moje transformacije dok razgovaram sa Đorđem završavao je pitanjem „Da li taj čovek zna da ti nisi stvarno takva?“.
Međutim, kad god sam razgovarala sa Đorđem ja sam bila stvarno takva. Sa njim se nije moglo biti drugačiji nego pristojan, fin, vedar. Jer za dve decenije našeg poznanstva nikada nisam čula da je Đorđe bio drugačiji nego pristojan, vedar i fin. Džentlmen.
Đorđe je jedini političar sa kojim sam za tri decenije novinarskog staža imala drugarski odnos i sa kojim sam se često čula telefonom. U stvari, nikada ga nisam ni smatrala političarem i tako sam ga oslovljavala samo kada bih mu vraćala milo za drago zato što me je zadirkivao pitanjem kako ide moja dijeta.
Đorđe Mamula je bio častan čovek, čovek sa profesijom i karijerom, retko pošten i pristojan za današnje, ali i za bilo koje drugo vreme. Đorđe je poštovao druge ljude i u njima izazivao poštovanje.
Đorđe Mamula je bio političar kome su novinari verovali. Zato što on politiku nije shvatao kao priliku da se neko prevari, da se nešto ućari ili da se bude neko. Jer Đorđe Mamula je poštovao i sebe i druge toliko da se nije sramotio lažima i manipulacijama, vaspitan da je politika prilika da se nešto pruži, a ne da se uzme, i ostvaren u svojoj profesiji toliko da mu politika nije trebala da bi bio neko i nešto.
To što pišem ovo sećanje na Đorđa Mamulu nije zato što sam mu bila blizak prijatelj. Nisam. Čuli smo se često, a viđali jako retko. Poslednji put pre par godina na konferenciji UNS-a povodom godišnjice bombardovanja RTS-a. Tada ga je prvi put video i moj sin tinejdžer i spojio konačno onaj duboki glas sa telefona sa likom, uz komentar: „Ovaj Đorđe Mamula je baš fin čovek. Dobar lik”.
Dakle, ne pišem zato što sam Đorđu bila blizak prijatelj. Pišem ovo zato što sam mu dužnik.
Đorđe i ja nismo jedno o drugom znali mnogo privatnih stvari, nismo bili ni generacija, nismo bili ni kućni prijatelji, iako smo vodili duge telefonske razgovore, o čemu drugom nego o politici i novinarstvu, komentarisali šta se desilo prethodnih dana, javljali jedno drugom šta je ko napisao, a za kraj razgovora on bi obično ispričao neki dobar vic ili anegdotu i dok bih se ja smejala on bi pre pozdrava rekao: „Eto, sada sam vam produžio život”.
Đorđe je među novinarima, osim za poštenog, važio za jednog od najobrazovanijih političara u Srbiji. Novinari su razgovore sa Đorđem, makar mu uzimali i kratku izjavu, završavali sa utiskom da su nešto novo čuli i naučili.
Đorđa sam upoznala 2000. godine dok sam radila u banjalučkom nedeljniku Reporter. Đorđe Mamula bio je naš advokat, u vreme kada je to bilo od životnog značaja za bezbednost nas novinara. I za vreme Miloševića, ali i posle njega. Bio je tu kad su dolazili da nas hapse i kad su pokušavali da nas ućutkaju. Shvatao je novinarski posao, znao da razgovara sa novinarima i novinari su to cenili. Mamulino ime i izjave nikada zato nisu koristili da bi samo popunjavali praznine u novinama.
Da može da pročita ovo nasmejao bi se grohotom i pitao zadirkujući me: „Ohoho, pa ja ne verujem šta čujem, nešto ste danas neuobičajeno darežljivi u komplimentima, čime sam to zaslužio?”.
Pa, mnogo čime dragi moj Đorđe, ali pre svega i najviše zato što ste mi smehom produžavali život. Zadužili ste me tim smehom. Hvala.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.