Jevreji nisu živeli izolovani od domaćega stanovništva, u svojim četvrtima, već su bili pomešani s njim što dovodi do dodatne zablude građana, jer ne samo što izgledaju kao ostali građani, već su im to prve komšije s kojima nikada problema nisu imali, tako da građanima okupirane Srbije pitanje kako su Hebreji preko noći postali simbol zla, ne nudi logične odgovore.

Jugoslovensko‐austrijski pisac i novinar jevrejskoga porekla Ivan Ivanji kao svedok tih vremena piše da njegova porodica uopšte nije bila judeo‐religiozna, štaviše slavili su Božić i Vaskrs.

„Išli [smo] srpskim prijateljima na slave, jevrejske praznike i običaje kao dete nisam ni poznavao”, beleži Ivanji.

Na kraju, možda i najbitniji razlog, za razliku od Roma, Jevreji su bili mnogo bitniji faktor u ekonomskoj i političkoj sferi, posedovali su određenu vrstu moći i, posebno, bogatstva koju Romi nisu mogli ni da zamisle. Nacisti su i te kako bacili oko na materijalna bogatstva Mojsijevoga naroda i na njegovu finansijsku moć. Uticaj i moć koji su Jevreji tada posedovali naspram Roma može se videti i dan‐danas. Posle rata, Jevreji su dobili svoju nacionalnu državu i uspeli su da izgrade snažan narativ o svom stradanju — koji je nesumnjivo zasnovan na istinitim događajima — kako bi sprečili ponavljanje istog.

Gotovo svi ljudi na ovom svetu znaju šta je Holokaust, a većina njih zna i šta on predstavlja. S druge strane, koliko ljudi zna šta je Porajmos ili, prevedno na srpski, „Proždiranje”? — Malo; što dobro oslikava razliku u položajima moći između Roma i Jevreja, koji su i tada bili prisutni, a i danas su se održali, te otuda ne čudi što su se kolaboracionistički mediji na ovim prostorima više usredsređivali na jedne.

(Prvi deo ove studije, koji se bavi počecima antiromske i antijevrejske kampanje u kolboracionističkim medijima, možete pročitati ovde.)

Postoje različita glediša kada su počeli Šoa i Porajmos. Određeni stručnjaci navode da su oni krenuli s počecima Hitlerove vladavine 1930‐ih, a neki smatraju da je posle napada nacista na Sovjetski Savez 22. juna 1941. otpičelo konačno istrebljavanje Jevreja i Roma s prostora pod kontrolom nemačke uprave.

U to vreme, Srbija se pripremala za ustanak protiv okupatora koji je zvanično počeo dve nedelje posle Operacije Barbarosa, ubistvom dvojice žandarma u Beloj Crkvi započevši time ujedno i — osim rata protiv okupatora — rat Srba protiv sebe samih.

Kao što je to slučaj bio i u prvim mesecima okupacije, kada su mojsijevci optuživani za podržavanje četnika, sada su oni iskorišteni kao omalovažavajući faktor većem neprijatelju — Sovjetima. Tačnije, boljševicima. Okupator je bio upoznat simpatijama građana prema slovenskim narodima, pogotovu prema Rusima, tako da je vodio računa da boljševike navede kao neprijatelje, a ne Ruse, i pored toga što je opšte poznato da nacisti nisu voleli ni Slovene (štaviše, osim Jevreja i Roma, Sloveni — Sovjeti, Poljaci i Srbi — takođe su bili žrtve genocida u nemačkoj Evropi.) Prema nacističkome učenju, iza boljševika su stajali, naravno, niko drugi do Jevreji.

Suprotno od prvih nekoliko meseci, u ovom intervalu značajne rasističke tekstove počinju da pišu i srpski novinari i kolaboracionisti. Dan posle početka Barbarose uredništvo „Novoga vremena” u štampu pušta feljtoniziranu knjigu „Istina o SSSR” zboraša Milosava Vasiljevića, a kao prvi tekst objavljen je pogovor knjige koji je napisao Dimitrije Ljotić.

„Nije SSSR kao druge države instrument sudbine svoga ruskog naroda, a još manje Slovenstva”, navodi se u feljtonu.

„SSSR je samo državna organizacija jevrejsko‐marksističke misli. To je njena tvrđava odakle se ona sprema da pođe u osvajanje celog sveta.”

Nekoliko stranica napred, nalazi se referat „Uloga Jevreja u boljševizmu” — koji je vaktile bio pročitan na Radio Beogradu — u kojem se masnim slovima podvlači da su boljševizam i jevrejstvo jednaki.

„Kad je jedan ustao i pozvao na odgovornost [jevrejske] prvosveštenike, čuvare vere u izabrani narod, oni su ga prikovali za krst.” U tekstu se — možda namerno — ne navodi ko je taj jedan, ali je jasno aludiranje na Isusa Nazarećanina za čiju smrt se vekovima kolektivno okrivljuju Jevreji kao izdajice.

S vremenom, kako je rat odmicao bilo je još ovakvih tekstova koji su želeli pseudoistorijom da opravdaju genocid, igrajući na religijska osećanja hrišćanskoga stanovništva čijeg su spasitelja navodno Židovi kolektivno razapeli.

U međuvremenu, okupacione vlasti su dozvolile pokretu Zbor pokretanje svog glasila „Naša borba” koji je počeo izlaziti kao nedeljnik početkom septembra 1941. godine.

Već u prvom broju je Čedomir Marjanović napsao esej „Javno mnjenje i jevrejstvo”. Sveže postavljeni ministar pravde u tekstu je povezao i sažeo skoro sve optužbe o Jevrejima koje su od početka okupacije bile prisutne u štampi: da su oni zgrnuli ogromno bogatstvo krijući se iza demokratskog sistema i demokratskih institucija, da tesno sarađuju sa masonima, da su porobili ruski narod u SSSR zavodeći totalitarnu komunističku diktaturu iza koje oni vladaju, kao i to da stoje iza puča, odnosno, nasilnog svrgavanja druge Cvetkovićeve vlade 27. marta.

U prva četiri broja je „Naša borba” publikovala značajne huškačke tekstove protiv Hebreja i Roma s čim su se odmah pozicionirali kao agresviniji list.

Jedan od brutalnijih tekstova koji spominje i Jevreje i Rome u čitavoj 1941. godini jeste navodno pismo čitaoca pod naslovom „Čudna izložba” koje je objavljeno 21. septembra upravo u ovom nedeljniku. Pismo je potpisano na ime „jednog Srbina” koji je imao bliski susret s partizanima u šumi. On piše da je jedva izvukao živu glavu od „šarolike bestijalne gomile” koja je skupljena s „koca i konopca: pljačkaši, seljački klupoderi, robijaši, itd.” Toj grupi ton daju Romi, a predvode ih komunisti i Jevreji, piše u pismu, te da Židovi stoje na čelu svakog partizanskog odreda. Na kraju, on predlaže kolaboracionističkim vlastima da ih izlože na Terazijama kako bi se narod video „svoje heroje”.

U istom broju, izlazi i antikomunistički tekst u kome se partizani karakterišu kao odrod uz koga ide „iskupljeni ološ” ubice, lupeži, neradnici i Romi koji „svesnom rušilaštvu daju udarnu snagu, elementarnost ubilačke epidemije.”

Sam kraj leta 1941. godine označavao je završne i dane posle kojih su sprovedeni strašni pokolji širom okupirane Srbije. Čini se da su upravo od kraja juna do oktobra napadi na Jevreje i Romi bili najnečovečniji.

Krvava bajka

Premda je obznana „sto za jednog” doneta još početkom aprila, po ovoj formuli najnemilosrdnije se postupalo počevši od oktobra, a značajnu popunu u kvoti građana koji bi trebalo biti ubijeni činili su Jevreji i Romi. Većinu predstavnika ove dve grupe nacisti su umorili smrtnom kaznom, kao civilne zarobljenike koji pušku tokom rata nisu ni dodirnuli. Tih dana ustanak protiv okupatora je bio na vrhuncu, nakon čega je slabio do konačnoga sloma, a tada je na red došlo i obračunavanje sa ženama i decom ovih nacionalnih manjina u okupiranoj Srbiji.

Veliki udeo rasnih napada u tom periodu dolazio je od izveštaja s jedne, verovali ili ne, izložbe. Naime, sredinom oktobra 1941. okupaciono Propagandno odeljenje „S”, uz pomoć jednoga broja rukovodilaca Odeljenja državne propagande pri kabinetu Milana Nedića, Zbora i drugih kolaboracionista u Beogradu, otvorilo je Antimasonsku izložbu koja se slobodno mogla nazvati i Antisemitska jer, kao i u slučaju s boljševizmom, za naciste su masoni bili jevrejsko maslo, odnosno, kako je pisao Hajzenberg, „laik bi mogao da pomisli da su tamo izložene samo masonske stvari, ali znalac je svestan da slobodni zidari, jevreji i komunisti vrlo tesno sarađuju.”

Pažnja medija za ovu „kulturnu manifestaciju” bila je velika, a svako izveštavanje bila je prilika da se unize Jevreji i komunisti. Posebno se istakao Lazar Prokić, koji je u to vreme bio šef Odseka za opštu propagandu u okupiranoj Srbiji, potpisavši opširan komentar u listu „Ponedeljak”, gde piše u ime naroda i donosi zaključak da je srpski narod zbog mojsijevaca i komunista propao i da ih zbog toga neće ostaviti nekažnjene.

Ako je verovati njegovom pisanju, za 18 dana izložbu je posetilo približno trideset hiljada ljudi. Tih dana vođena je velika borba okupatora i kolaboracionista protiv partizana i dražinovaca, tako da su tekstovi o ovoj izložbi dobar kanal za plasiranje antijevrejske i antikomunističke propagande sa ciljem osvajanja simpatija građana. Čitave strane posvećivane su izložbi s mnoštvom izveštaja i komentara napisanih tonom toksične i rasističke mržnje kako bi se propagandni efekti na označene grupe duplirali.

„Ponedeljak”, koji je inače bio sedmični podlistak „Novoga vremena”, 10. novembra je na udarnom delu naslovne strane objavio izveštaj Hitlerovoga govora prilikom obeležavanja godišnjice neuspeloga Minhenskog puča, kada su nacisti pokušali da osvoje vlast u vajmarskoj saveznoj državi Bavarskoj.

Nakon pravdanja zbog izbijanja rata i otvaranja frontova, nemački firer navodi da iza svih ratnih dešavanja u Evropi stoji „međunarodni jevrejin” koji nije opasnost samo za Nemačku, već i za ceo Stari kontinent.

Dve stranice kasnije, ovaj periodični list prenosi siže Hitlerovoga govora od novinske agencije Rudnik u kojem su sami izdvojili tri tačke naročito značajne za Srbe, a u prvoj stavci je navedeno da „u istoj meri kao i na Istoku vrši se sada i kod nas pokušaj da se u našoj zemlji stvori ognjište nereda, koji su organizovali jevreji, cigani i propali elementi, protiv pravnih interesa srpskog naroda.”

Ovo je još jedan u nizu tekstova u kojem se u isti koš stavljaju Romi i Jevreji kao stvaraoci haosa u Srbiji, kao najveći neprijatelji srpskoga naroda. Kao da nije bilo dovoljno što je u prenosu Hitlerovoga govora rasizmu posvećen čitav jedan podnaslov „Jevrejski dug vlada Sovjetskom Unijom”, već je ovaj list sve to podvukao agencijskim tekstom.

Kao što je navedeno, „Naša borba” je za kratko vreme postala jedan od ofanzivnijih listova pod čijom etiketom je izašao veliki broj tekstova s nemilosrdnim govorima mržnje. Od početka oktobra pa sve do kraja godine, ovaj nedeljnik je žestoko napadao i Rome i Jevreje gotovo u svim brojevima. Najveći deo napada na Rome u 1941. godini upravo dolazi iz „Naše borbe”.

Ovaj nedeljnik je želeo da pridobije mlade i stanovništvo ruralnih područja, te je borbenim tekstovima gađao emocije mladih i seljaka kako bi stvorio antikomunističku ogradu u neurbanim područjima, u kojima je su najviše bili prisutni ravnogorci i partizani.

„Sela su zgranuta kad posle okršaja sa odmetnicima pregledaju mrtve i zarobljene komuniste: stranci, jevreji i cigani udruženi sa robijašima i posrnulim neradnicima”, navodi se u jednom oktobarskom izveštaju.

Romi i Židovi su u ovim tekstovima prikazani kao etnički i politički entiteti koji sarađuju s komunistima u cilju urušavanja srpskih nacionalnih interesa i seljaka, kao jednoga od ključnih stubova srpstva.

Početkom novembra „Naša borba” objavljuje navodne isečke iz zaplenjenog partizanskog dnevnika pod naslovom „Pljačka, ubistva i razvrat glavne su komponente šumskih oružanih bandita i njihove ’borbe’”, dok se u podnaslovu Romi opisuju kao „oruđe za teror u Srbiji”. Iz dnevnika je izdvojen i opis Roma u kojem se navodi da su oni s „divnim oduševljenjem” dočekali partizane.

Dakle, Romi su okarakterisani kao sredstvo, kao puki neživi objekti, koje koriste komunisti u svom cilju rušenja srpskih interesa. Pri tome, iz samog isečka odabran je baš deo u kom je pisac dnevnika naznačio da su ih romski meštani srdačno primili, što potkrepljuje iskaz iz podnaslova da su Romi i komunisti u tesnoj sprezi.

Proizvodnja pristanka

Propaganda se u epohi Drugoga svetskog rata nije mogla razlikovati od pukoga laganja, mada je u tim vremenima dobila konačan zamajac ka opšteprihvaćenom načinu komuniciranja, pogotovu u ratnim danima. Tekstovi o Jevrejima i Romima u prvih osam i po meseci rata, odnosno, spominjanje ovih manjina u novinama uglavnom nije imalo za cilj dublje zalaženje u koncept „rase”.

Hebrejima je prikačena kolektivna krivica za stradanje Isusa Spasitelja, umešanost u svetske tokove novca — bogaćenja na tuđoj grbači — kao i zavera da kroz komunizam i slobodno zidarstvo žele da vladaju svetom.

S jedne strane, njihovo prisustvo u angolaksonskom svetu uglavnom je tretirano kao vladanje iz senke koje diktira američko‐englesku politiku, s druge strane, oni su predstavljeni kao predvodnici i, kroz Karla Marksa, osnivači komunizma koji ima želju da našteti autonomnim narodima kroz svoju internacionalu u kojoj bi, naravno, glavnu reč vodili opet Jevreji.

Drugim rečima, namera novinara i njihovih gazdi nije bila stvarna edukacija stanovništva (jer se nikakvim, osim pseudonaučnim, agrumentima ne bi moglo dokazati nacističko poimanje rase), već bezočno sotonizovanje radi proizvodnje pristanka čitaoca, što u biti i jeste suština propagande — da proizvede pristanak.

Posle napada nacista na Sovjete, postojala je namera da se tekstovi o Mojsijevom narodu malo „naučnije” obrade, ali oni su činili manjinu od ukupne antisemitske propagande. U štampi zatičemo i mnogo prenesenih vesti iz ostalih evropskih država u kojima se Jevreji sumnjiče za rabojništva i remećenje javnoga reda i mira kako bi se kroz generalizaciju negativna osećanja prelila i na sve ostale Jevreje, pogotovu u Srbiji.

Što se tiče Roma, površnost je još očitija. Oni nisu sotonizovani iz perspektive značajnijeg opštenegativnoga uticaja na srpski narod, već su nipodaštavani na krajnje primitivan stereotipan način — bez ikakvih makar i pseudonaučnih stavova — kao začin za hiperbolično predstavljanje političkih protivnika.

Reč „Cigani” gotovo neodvojivo je korišćena uz prideve kao što su „robijaš”, „ološ”, „odrpanac” i slično.

Dok su Jevreji, u početku bili označeni kao saradnici dražinovaca, Romi su isključivo bili povezivani s partizanima. Dok gotovo u svim situacijama Jevreji predstavljaju unapred nešto loše, pominjanje Roma se u nekim tekstovima bilo je neutralno. Naravno, i tekstovi koji nisu aludirali na učešće Roma u kvarenju srpskoga naroda, uglavnom su imali duboko stereotipnu konotaciju. U predrasudnom oslikavanju Roma su prednjačili listovi za zabavu kao što su „Bodljivako prase” i „Kolo”, mada ih ima i u ostaloj, ozbiljnijoj štampi.

Već sredinom 1942. Godine ovo pitanje je smatrano rešenim, ali je propaganda protiv Roma i Jevreja nastavljena sličnim intenzitetom barem narednih godinu ili dve.

Nacisti su u okupiranoj Srbiji uspeli da istrebe većinu ljudi iz ove dve populacije koji su govorili srpskim jezikom, koji su se rodili i živeli u Kraljevini Jugoslaviji i njenim pretečama, čiji su preci vekovima živeli na tim područjima, koji bili vekovne komšije Južnim Slovenima na Balkanskom poluostrvu, a sve zbog mržnje i pseudonaučnoga koncepta koji nikad racionalno nije bio dokazan.

„Bio sam Jugosloven”, priseća se Ivan Ivanji.

„Jevrejinom sam se osećao sam kada su me nacisti zbog porekla strpali u koncentracione logore, ni pre, ni posle toga.”

Potomci preživelih mojsijevaca i Roma dan‐danas su značajan faktor u srpskoj javnosti, od prirodnih i društvenih nauka pa sve do kulture i sporta, a možemo samo nagađati koliko bi danas živelo vrhunskih lingvista, lekara, sportista ili muzičara odanih zemlji Srbiji, da ih nacisti tih godina u korenu nisu satrli.

Međutim, takvo pisanje nije bilo pravilo. U „Zastavi” aprila 1869. izašao je dopisnički tekst o ruskim Jevrejima u kojem su oni prikazani na stereotipni način, sličan onim koji je vladao i desetlećima posle.

U izveštaju piše da Rusi ne mrze Hebreje zbog njihove vere, već zbog nepoštenja.

„Ruski narod ogorčen je na Jevreja, ponajviše zato, što svako zlo, kao krađa i prevara od njih proizilazi”, navodi se u dopisu, a jedini dobri Jevreji su, kako se navodi, oni „koji su se naturalizovali, religioznu preteranost odbacili”. Drukčije rečeno, potpuno asimilovali u domicijalno stanovništvo.

Svakako, stereotipizacija Roma i Jevreja u Srbiji nije počela u štampi s Drugim svetskim ratom.

Nipodaštavanje ovih grupa bilo je zastupljeno i u predratnoj štampi. Međutim, proleća 1941. kolaboracionistički mediji uneli su putem štampe u diskurs satanizaciju drugoga koja je dostigla stepen okrutnosti nikada viđenog na ovim prostorima.

Svetski rat u Jugoslaviji i izveštavanje o Jevrejima i Romima

Jedno od najmračnijih razdoblja u povesti južnoslovenskih naroda je počelo aprila 1941. godine, te godine kada Kraljevina Jugoslavija kapitulirala pred nadmoćnom Nemačkom. Nacisti ubrzo rasparčavaju Jugoslaviju i instaliraju svoju totalitarnu upravu koja je težila da kontroliše svaki aspekt života, uključujući i štampu.

Zatvaraju se predratni listovi, munjevito ih zamenjuju novi koji su prilagođeni okupacionoj nacifašističkoj ideologiji.

Antiromska i antijevrejska kampanja počela je već prvih dana okupacije i nije stala sve do kraja rata, čak iako je nacistički Vermaht — počevši od prvih dana oktobra 1941. godine — za svega 329 dana „rešio” jevrejsko‐romsko pitanje u rasparčanoj Srbiji.

List „Srpski narod” 1943. godine s ponosom konstatuje da „srpskim selima i gradovima ne piruju više kojekakvi belosvetski plaćenici i seoski kokošari cigani, robijaši i jevreji. Njih je srpski narod, opomenut savetima i molbama dobrovoljaca, raskrinkao i izagnao.” Ipak, relevantni dokumenti ukazuju da je Srbija postala „judenfraj” zahvaljujući Vermahtu.

U prvim mesecima okupacije, od aprila pa do kraja juna i početka jula 1941. godine, gotovo i da nije bilo zvučnih tekstova domaćih autora u kojima su napadani Jevreji i Romi.

U vezi s njima, listovi su uglavnom objavljivali strane agencijske vesti, a tekstovi koje su pisali domaći novinari nisu neposredno napadali Jevreje kao „nižu rasu”, već isključivo kao deo udruženog zločinačkog pokreta koji je kriv za munjevit i katastrofalan poraz u Aprilskom ratu, odnosno, za invaziju nacista na Kraljevinu Jugoslaviju koja je predstavljena kao velika greška naroda u Srbiji.

Optuživanje Jevreja za umešanost u demonstracije koje su prethodile puču u jutarnjim časovima 27. marta bio je dvostruki dobitak za Nemce: ogađivali su ih lokalnom stanovništvu namećući im kolektivnu krivicu za narodni neuspeh i nedaće, a samim tim, za sopstvene potrebe, proizvodili su pristanak ljudi za buduće radnje u vezi s istrebljivanjem glavnog neprijatelja velikonemačkog rajha.

Na početku antijevrejske kampanje objavljivane su prevashodno agencijske vesti nemačkog DNB‐a u kojima su Jevreji tesno povezivani s Englezima, a ne sa Sovjetima, što je i logično jer je tada na snazi bio pakt Ribentrop—Molotov između Nemaca i SSSR‐a, iako su nacisti potajno već planirali napad na Crvenu imperiju.

Jedne od prvih tekstova domaćih autora napisao je Miodrag Savković, otvoreni simpatizer nacista.

On je za „Opštinske novine” u maju napisao dva teksta slične sadržine u kome se Jevreji primarno ne napadaju kroz prizmu „rase” i vere, već zbog toga što su u dosluhu sa srpskim intelektualcima i Englezima zavarali srpski narod da izazove demonstracije koje su se završile padom vlade 27. marta i, docnije, razornim nemačkim bombardovanjem.

Savković, između ostalog, koristi turcizam „Čivutin” na pejorativan način kako bi dodatno omalovažio Jevreje, a drugi tekst završava zaključkom „i tragovi smrde nečovještvom”, poznatim citatom iz Njegoševog „Gorskoga vijenca” koji u celosti glasi: „Kome zakon leži u topuzu, / tragovi mu smrde nečovještvom!”

Ovim postupkom, Savković šalje poruku da su pređašnje vlasti silom nametale svoju volju narodu, te da su nacističke snage oslobodile građane tog jarma iza kojeg stoje Jevreji, Englezi i masoni.

Tih dana vodi se žestoka kampanja i protiv jugoslovenske elite. Preispitivali su se takođe razlozi zašto je moralo doći do stradanja naroda u Aprilskom ratu, što je samim tim pogodno za ubacivanje navodnih skrivenih namera Hebreja.

Osim Savkovićevih tekstova, najtiražniji list u tom periodu, „Novo vreme”, objavio je agencijsku vest DNB‐a kako su ustaše u Endehaziji pronašle veze između jugoslovenskih političara i Jevreja.

Zanimljivo je pisanje „Opštinskih novina” u rubrici „Žale nam se građani” iz maja 1941. godine u kom je preneto navodno nezadovoljstvo naroda jer beogradski Jevreji skrivaju svoje žute trake i „tako odlaze na tržište ili na vodu i tamo zauzimaju prva mesta”. Tada je važila naredba okupacionih vlasti da Jevreji pre podne ne smeju da kupuju na pijacama, kao i to da u svakom redu za kupovinu moraju propustiti ostale građane da pazare pre njih.

Imajući u vidu da je zbog ratnih uslova vladala nestašica hrane i ostalih kućnih potrepština, kupovina u kasnim prepodnevnim terminima je Jevrejima ostavljala malo mogućnosti da priušte išta sebi i svom domaćinstvu. Objavljivanjem ovog pisma čitaoca, ukoliko je to zaista neki čitalac napisao, uredništvo u isti koš stavlja nesavesne trgovce, neobazrive ugostitelje i prevarante s Jevrejima koji žele da priušte sebi osnovne životne namirnice.

„Novo vreme” i „Opštinske novine” 28. maja 1941. godine objavili su tekst o podeli hrane i hleba siromašnima povodom obeležavanja slave Grada Beograda za koje pravo „imaju svi izuzev Jevreja i Cigana”. Čak i ako je običan narod siromašan, on, u ovo doba, ima prava na trenutke milostinje, dobročinstva i čovečnosti, za razliku od rasno nepodobnih koji ne zaslužuju ni to.

Na sličan način se to očitava i po pitanju prava na rad.

U „Opštinskim novinama” u maju izlazi oglas za posao u Simfonijskom orkestru Beogradske radio‐stanice u kom se poručuje da „Jevreji, polujevreji i cigani — ne dolaze u obzir”, a mesec dana docnije „Novo vreme” piše da je muzičarima Jevrejima i Romima zabranjeno poslovanje sa Savezom muzičara.

Kako navodi Miloš Petrović, s obzirom na to da su nacisti smatrali zabavu i kulturu kao veoma dobar kanal za širenje svoje rasne propagande, nepodobnim Romima tu nije bilo mesta, što je proizvelo ne samo teret za spomenutu sferu kulture, već i za same uslove života romske populacije.

U „Opštinskim novinama” 18. maja je izašao tekst „Tragedija jednog naroda zaslepljenog engleskom propagandom” u kom se Jevreji optužuju kao jedni od organizatora otpora Jugoslovenske vojske u otadžbini protiv okupacionih snaga.

U tekstu se takođe označavaju kao huškački narod protiv sila Osovine i to kao inicijatori izvođenja pesme „Spremte se, spremte, četnici” po gradskim kafanama.

Još jedan tekst s gotovo istim motivima — sa spominjanjem pesme i predstavljanjem Jevreja kao huškača — objavljen je deset dana kasnije u istom listu  pod nazivom „Zar oni narod?” potpisan inicijalima V. V.

Ti tekstovi nisu bili jedini u kome je Mojsijev narod korišćen za dehumanizaciju četnika, isto se navodi i u članku „Novog vremena” pod naslovom „Veze niških Jevreja sa četnicima” koji je izašao u drugoj polovini maja.

Dehumanizacija četnika putem Jevreja proistekla je zbog toga što su rojalisti tih dana bili najozbiljniji izazivač nacističkom okupatoru.

Kako je vreme odmicalo, s početkom ofanzive nacista na Sovjetski Savez, Jevreji su počeli da se koriste i kao diskriminišući faktor za partizane, što se poklopilo sa završnom fazom Holokausta i Porajmosa.

Kraj prvog dela

Ideja rada u kolaboracionističkim listovima

List „Srpski narod” u februaru 1943. preneo je govor Nedićevog ministara socijalne politike Stojimira Dobrosavljevića koji je istakao da se „jedan novi nacionalno‐ekonomski i nacionalno‐socijalni poredak, čije temelje čini pravilno shvatanje rada kao jedine moguće vrednosti, iskristalisao [...] u Nemačkoj kao tvorevina nacional‐socijalizma”.

Nepunih 11 sedmica posle okupiranja Jugoslavije, osvajači su se bacili na propagiranje obnove takozvane „Nove Srbije” kroz rad, koja bi se priključila Hitlerovoj viziji Nove Evrope. Prema njihovoj interpretaciji događaja zapisanih kroz misli referenta za pitanja radne snage u Vermahtu Vilhelma Šparkulea, Srbi su postradali zbog loših odluka prethodne vlade. Najtiražniji kolaboracionistički list „Novo vreme” je prvoga dana jula 1941. godine objavio isečak iz govora Šparkulea koji je — osim navedenog — rekao da nemačka okupaciona vlast neće biti ravnodušna po pitanju nezaposlenosti.

Kao jedno od rešenja, navedena je „mogućnost za privremeno uposlenje u Rajhu”, ali da će biti strogi odabir potencijalnih gastarbajtera. Okupacione vlasti su kuburile s radnom snagom u Srbiji jer je mnogo radno sposobnoga stanovništva završilo po logorima kao ratni zarobljenici.

Krajem septembra 1941. Đoko Slijepčević u ljotićevskoj „Našoj borbi” napisao komentar o socijalnom idealu novih vlasti u Srbiji navodeći da je prezir prema ideji rada „osnovna potsticajna misao komunističke sociologije”, kao i to da je u komunističkom Sovjetskom Savezu radnik obespravljen „više nego igde na drugom mestu”, a da će kolaboracionističke vlasti izgraditi „takav društveni poredak u kome će radna i tvoračka ličnost čovekova biti priznata za najveću ovozemaljsku vrednost”.

Poslednjeg dana maja 1942. godine navedeni list je objavio esej V. J. Mandića „Organsko rešenje socijalnog problema”, za koji slobodno možemo reći da je jedan od najpristojnijih tekstova u kolaboracionističkoj štampi, uprkos tome što je izašao u veoma agresivno‐fašističkom listu.

„Potrebno je jednom rečju da poslodavac uvidi da je vezan uz radnika, da imaju isti cilj, da preduzeće ne postoji radi poslodavca i njegovog ćefa”, navodi se u eseju, „nego radi zajednice, a s druge strane da radnik oseti preduzeće kao svoje i da uvidi da je i njegov i poslodavčev interes da preduzeće napreduje.”

U zemljama nemačkih neprijatelja vlada beda i težak fizički rad  

Osim ovakvih esejskih tekstova, kolaboracionistička štampa je katkad objavljivala propagandne vesti o lošim uslovima zaposlenih u zemljama nemačkih neprijatelja, kako bi zastrašili domaće radnike, ali i kako bi im učinili uslove rada u Nemačkoj još primamljivijim.

Krajem aprila 1943. „Novo vreme” je objavilo tekst „Sovjetska zaštita majki” u kom se reciklira šest i po godina bajata vest o lošim uslovima radnica u Crvenoj imperiji, o tome kako i trudnice moraju da rade teške fizičke poslove. Aktuelnost ovoj priči daje spekulacija da „ako je takvo stanje bilo u mirno doba u ratu se upravo katastrofalno pogoršao socijalni položaj žena.” Dalje, u tekstu se konstatuje da je u Sovjetskom Savezu prestala svaka briga za majke i decu, a završava se „omiljenom rečenicom boljševika”: „Moskva ne veruje suzama”.

Ne treba mnogo promišljati kako bi se shvatila konotativna poruka ovog teksta koja glasi — ovo će vam se dogoditi ukoliko komunisti pobede u ratu. Na naslovnoj strani nedićevskog lista „Srpski radnik” iz 1. jula 1943 pisalo je: „Danas celom svetu može poslužiti za primer ogromna moralna snaga velikonemačkog Rajha, koja je rezultat savršenog socijalnog uređenja i organizacije. Na socijalnom polju Velika Nemačka je dala veličanstvene primere cele nacije i cele države o svojim radnicima.” Međutim, nacisti su želeli blagostanje isključivo nemačkim radnicima dok su radnici iz ostalih delova Evrope (koji nisu Jevreji, komunisti ili Romi) viđeni kao najamna radna snaga, koja može biti plaćena i tretirana korektno, ali ne može da uživa privilegije rezervisane za nemačko radništvo.

Premda su prvenstveno komunisti označeni kao najveće zlo radnome narodu, bilo je i primera kada su kao oponenti poštenim srpskim radnicima označivani i Englezi, to jest, zemlje liberalne demokratije.

 „Novo vreme” je 30. oktobra 1941. prenelo govor Mihaila Olćana — koji je dan kasnije obradila i „Obnova” — u kom se navodi da Nedićeva vlada sprovodi politiku koja je isključivo u interesu srpskoga naroda.

„U duhu te politike i rukovođeni interesima svoga naroda”, navodi se u transkriptu govora, „naši dobrovoljački odredi sa našim junačkim četnicima omogućili su rad u mnogim rudnicima i očistili su mnoge naše šume od Čerčilovih i Staljinovih saveznika, a tvojih, srpski narode, najvećih neprijatelja i zlotvora: jevreja, cigana, mangupa, zlikovaca, kriminalnih tipova i komunističkih bandita.”

Krajem marta 1943. „Novo vreme” objavljuje tekst pod naslovom „Beda engleskih radnika” u kome se ističe da je Ujedinjeno Kraljevstvo bilo „najbogatija zemlja ovog kontinenta [Evrope], ali međutim njeno radno stanovništvo spada među najsiromašnije ljude ovog kontinenta.” Kao i u slučaju sa sovjetskim trudnicama, tako i ova vest služi za omalovažavanje neprijatelja nacista koje treba da ublaži potencijalno nezadovoljstvo radnika u domaćoj privredi.

Omladina da radi „da ne bi zalutala”

Za razliku od radnika u industriji, kojima je propagirana — kao što je navedeno —  praktični i ideološki značaj njihovog rada, propaganda prema srpskoj mladeži imala je još jednu uočljivu komponentu — vaspitno‐bezbednosnu.

Okupatorima je bilo u interesu da drži omladinu pod kontrolom, pa su se zato kroz tekstove u štampi trudili da privole mnjenje mlađih generacija za učešće u radu, odnosno, takozvanim radnim obavezama.

Upravo Milan Nedić na to misli kada je rekao da „naša omladina ne bi zalutala mi je sada pozivamo da radi i stalno ćemo joj nalaziti posao da bi je otstranili od svih strašnih zala.”

Sredinom marta 1942. Godine „Novo vreme” prenosi govor rukovodioca ove službe Đure Kotura u kom otvoreno piše da je zadatak NSOS‐a dvostruk: nacionalno‐vaspitni i radni.

„Naše mlado pokolenje treba vaspitati u duhu nacionalne i socijalne solidarnosti. Razvijati u omladini duh rodoljublja, ljubav za lepe narodne tradicije, smisao za našu nacionalnu kulturu. Treba stvoriti novog Srbina na sasvim realnoj osnovi, domaćina koji će u svojim grudima nositi druželjublje, socijalnu pravdu i nacionalnu svest.”

Rad – moralna i patriotska vrednost

U skladu s nacističkim učenjem, rad je u srpskoj štampi prikazivan kao vrhunska moralna i patriotska vrednost i da svaka nacija zavisi od toga koliko radnici doprinose njenome blagostanju. Dodatno, za potrebe propagande prema građanima Srbije, štampa je naglašavala i to da će narod marljivim radom okajati svoje grehe martovsko‐aprilskog otpora nacistima.

Kako je govorio ministar Olćan, u već citiranom izveštaju, „u Novoj Evropi, pak, u kojoj ni junaštvo neće biti vrednost poslednja po rangu, narodi će sticati pravo na opstanak i tapiju na svoj posed jednim drugim oružjem, oružjem koje se zove — rad”.

Kolaboracionistička štampa kada je pisala o radu imala je pregršt usmerenja i tema. Pisali su o „omladini koja bi trebalo da uzme lopate u šake, a ne da šeta po korzoima”. O uslovima radnika koji su objavljali teške poslove u Nemačkoj pisano je izrazito pohvalno. Čitajući tekstove kolaboracionističkih listova o rudarima u Boru, čitaoci bi sigurno poželeli da i oni tamo rade, osim onih kojima je bilo — malo — sumnjivo zašto postoje sličnosti između vesti i tema koje su govorile o borskim rudarima i, na primer, ratnim zarobljenicima u nemačkim logorima (kao što je skupljanje humanitarne pomoći za obe kategorije).

Ako možemo reći da najmanje ideološko‐propagandnih motiva ima u tekstovima o srpskim radnicima u Nemačkoj, koji su otvoreno prizivani čistim kapitalističkim mamcem o dobrim zaradama (ali i činjenicom da će biti pošteđeni od mobilizacije), nasuprot tome, radnici u industriji bili su možda čak i najviše izloženi ideološko‐propagandnom delovanju srpske štampe.

Okupacione vlasti i saradnici nisu želeli da primamljive ideje komunizma o egalitarnom radničkom društvu stvore simpatije u ionako očajnim okupatorskim i ratnim uslovima rada. Propagandu je pojačavala činjenica da su komunisti s vremenom postajali najveći takmaci okupacionim vlastima. Osim toga, u tekstovima koji su se ticali radnika u industriji bilo je i napada na domaće intelektualce, ali i na zemlje liberalno‐demokratskog uređenja.

Srpski novinari zaista jesu plasirali Hitlerove ideale o radu i radnicima, ali su vešto manipulisali činjenicama prećutkujući nacistički svetonazor da su radnici koji zaslužuju dobar život isključivo Germani, kao i to da su radnici u srpskoj industriji svojim mukotrpnim radom prvenstveno pomagali Trećem rajhu koji je okrutno eksploatisao srpsku privredu, dok srpska omladina i radnici u fabrikama od toga nisu imali gotovo ništa.

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

U periodu rata i okupacije, moda zasigurno nije tema koja dolazi u prvi plan. Ona, kao i mnoge druge oblasti svakodnevnog (pogotovo ženskog) života, zapostavljena i skrajnuta u korist tema koje nameću surovi ratni uslovi. Štampa okupirane Srbije često se fokusira na vojna, politička ili ekonomska pitanja kao na centralne teme.

Međutim, iako se kroz istoriju štampe moda provlačila kao nepotrebni element svakodnevnog života, koji postoji samo da zadovolji ,,plitke” estetske potrebe omladine, ona je uvek odražavala društvene, kulturne i političke vrednosti određenih epoha.

Svakodnevni život u periodu pod nemačkom okupacijom možemo posmatrati kroz prizmu mode i odeće kako bismo razumeli kako su se nacistička kultura i nacističke vrednosti, provlačili i suptilno nametali publici. Ovakve promene važnosti najjasnije se mogu videti u štampi koja je tada informisala javnost.

Modna štampa, koja je pratila tok vremena na isti način na koji su to činili evropski listovi, a koja se pojavila u Beogradu u međuratnom periodu, imala je sposobnost da prenese evropski duh, kulturu i način života.

Prvi put naglasak je na kraćim suknjama, otkrivanju pre nego pokrivanju, strukiranoj odeći kao i ženskom intimnom rublju, materijalima od kojih je izrađeno, oblicima i bojama. Za usvajanje ovih promena zaslužni su strani i domaći modni časopisi koji su prenosili modu velikih evropskih prestonica jugoslovenskim ženama.

U periodu pod nacističkom okupacijom, modni svet na prostoru Kraljevine Jugoslavije doživeo je značajne promene koje su odražavale političke, socijalne i ekonomske okolnosti tog vremena. Iako je moda često smatrana površnom i nebitnom u kontekstu ratnih dešavanja, ona je ipak imala svoju ulogu u društvu i bila je svedok vremena.

Stranice srpske štampe su bile značajan izvor informacija o modi u to vreme. Iako su bile pod cenzurom i kontrolom okupacionih vlasti, novine su nastavile da izveštavaju o modnim trendovima, dizajnerima i događajima iz sveta mode. Takođe, moda se često koristila kao sredstvo propagande kako bi se širile određene ideje i vrednosti.

Pre rata Jugoslovenke nisu zaostajale u odnosu na Parižanke kada je odevanje po poslednjoj modi u pitanju. Modernizacija Kraljevine Jugoslavije mogla se posmatrati kroz modernizaciju ženskog odevanja koje je prešlo put od izrazito patrijarhalnog na kraju 19. veka do otvorenog i slobodnog sredinom 20. veka. Isto tako, modna štampa nije zaostajala za evropskom. Međutim, situacija se značajno menja početkom rata.

Kako da vam siromaštvo dobro stoji?

Tokom velike ratne i ekonomske krize koja je zahvatila ceo svet, Beograđanke su zaostajale za aktuelnim modnim dešavanjima, a uzrok tome je, između ostalog, i promena u načinu na koji su novine sada prenosile modne trendove.

S jedne strane, nedostatak resursa izazvan ratnim stanjem u zemlji obeležo je jedan period odevanja u Jugoslaviji i svetu. Umesto luksuzne garderobe i materijala, koji su postali nedostupni većini ljudi, popularne su postale jednostavnije i praktičnije odevne kombinacije koje su odražavale skromnost i štedljivost. Tekstilni materijali, odeća i obuća su se, zbog ove nestašice, uzimali isključivo preko bonova. Uvoznu garderobu  zamenila je domaća proizvodnja, najčešće ona koju su žene same pravile, a modni trendovi su se prilagodili novonastaloj situaciji.

S druge strane, ove nestašice su iznedrile promenu u pristupanju modi koji je evidentan u dnevnom listu Novo vreme.

Ovaj list je bio dnevno-informativnog (i propagandnog) karaktera i kao takav ciljao je i najširu publiku, koristeći se najopštijim temama svih sfera.

Načinu odevanja se nije pristupalo na isti način kako su to činili specijalizovaniji magazini. O modi se pisalo isključivo sporadično u rubrici ,,Ženski svet” koja je, u brojevima u kojima se uopšte i nalazila, dobijala najviše četvrtinu jedne od poslednjih strana.

Tekstovi o modi koji su izlazili obraćali su se širokom sloju ženske publike koja je imala želju da, uprkos ratu i nestašici, bude odevena s ukusom. Kako su i modni tekstovi produžetak manje transparentnog  propagandnog delovanja, tako je i narativ u tekstovima bio ismevanje žena koje nisu prigrlile umerenost koju je novi način ,,odevanja preko bonova” doneo, kako su to činile Nemice ili Bečlijke, nego su ostali verni modi Pariza.

Često su u ovim tekstovima bili praktični saveti za čuvanje odeće ili „uradi sam“.

Jedan od zanimljivijih pokazatelja jeste tekst ,,Za dame koje teraju bicikl”. Damama, naročito onima koje su ,,punije”, se savetuje vožnja bicikla kao zdrava nasuprot hodanju koje je, zbog preskupih cipela, postalo neisplativo.

Nastavljajući narativ ismevanja pojedinih žena (što nije retko u medijima usmerenim ka ženama), tekstovi poput ovog, osim što nam govore o siromaštvu koje je vladalo, suptilno nude načine svojim čitateljkama kako da se dostojanstveno izbore sa nemaštinom.

Malo tekstova u Novom vremenu ticalo se ženske mode, a još manje dečije i muške mode. Standardi muškog odevanja tokom rata ostajali su nepromenjeni, a deca su nosila ono što su roditelji mogli da priušte. Kao u tekstu naslovljenom ,,Od ostataka mamine haljine”, savetuje se majkama da ,,budu praktične” i da od ostataka svoje haljine deci sašiju najprostije haljinice za devojčice, ali i dečake pošto se u najranijem uzrastu svakako ne raspoznaje razlika.

Od modnih tekstova, češće su bile reklame koje su se, u velikom broju, nalazile na kraju svakog broja Novog vremena. Uprkos nestašici materijala, često se pronalaze  oglasi  koji su se odnosili na odeću i obuću, najviše za dame.

Zašto Karola Hen voli plavu boju?

Drugačiji od ,,običnih” dnevnih novina, koje su imale za cilj da prenesu aktuelne (ne obazirući se uvek na teme iz sveta mode), bili su specijalizovani časopisi koji su bili namenjeni ženskom delu publike. Osim što su teme mode češće u njima, one se takođe i na drugačiji način bave stilom i oblačenjem.

Mesečni list Kolo i Filmske Novosti bili su vodeći časopisi za one koji su hteli da pročitaju o trendovima.

Modne rubrike u listu Kolo i Filmskim Novostma izgledale su slično, a razlike su bile suptilne.

Međutim, nije bilo samo tekstova elegantnim odevnim kombinacijama. Uz tekstove o modi (koji su se u proseku nalazili na kraju svakog lista) na istoj strani i stajale bi i neke svakodnevne ženske teme poput ,,U nedostatku sredstava za pranje rublja”, „Odsustvo u bračnom životu“ i ,,Žene u srednjim godinama” u kojem se u prvom pasusu objašnjava da je ,,starost nesreća, koja se može izbeći samo smrću” (ni specijalizovani ženski časopisi nisu izbegli diskurs o ženama i izgledu koji bi se danas smatrao prevaziđenim).

Kako je Kolo list namenjen domaćicama, uz modne savete su naglašavane i svakodnevne obaveze (,,jevtina kujna”) i kako se najpraktičnije obući za njihovo obavljanje.

Osim praktičnosti bilo je važno da izgleda i moderno i elegantno. Zato je Kolo, u periodu od sve tri godine u kojem je mesečnik izlazio, donosio svojim čitateljkama poslednju modu iz Beča ili Berlina, poput vunenih džempera, pulovera, kaputa i haljina sportskog modela.

Fotografije, koje je donosila Beogradska agencija za slike (Belgrader Bildagentur), uglavnom su bile iz nemačkih časopisa, sa nemačkim modelima. Krajem 1943. godine broj tekstova o modi se znatno smanjio, što verovatno ima veze sa smanjenjem brojeva u poslednjim danima izlaska. Do poslednjeg broja, koji je izašao u septembru 1944. godine, tekstovi o modi, iako nisu potpuno nestali,  postali su znatno skromniji u odnosu na one.

Stapanje elegantnog i svakodnevnog vidi se kroz dizajn mlade gimnazijalke Ljiljane Šimić,  kojoj je posvećen tekst u jednom broju lista Kolo.

Ljiljana Šimić ni po tadašnjim ni po današnjim standardima nije bila velika dizajnerka. Međutim, kako se naglašava u tekstu, ona nije šila haljine koje se nose samo u posebnim, svečanijim prilikama, koje su nosile dame visokog društva, već se bavila i kućnim haljinama.

Kada je završila svoju prvu kolekciju od dvadesetak modela i dala joj nepretenciozno naziv: „Mali modni notes”, došla je da ponudi svoje modele za modnu rubriku Kola  ,,tako da niko ne zna”. Ona je bila dizajnerka za čitateljke Kola.

Časopis Filmske novosti, koji je počeo da izlazi u oktobru 1941. godine, osnovala je firma koja se specijalizovala za uvoz i distribuciju nemačkih filmova.

Ovaj besplatan štampani magazin, koji je izlazio svake treće nedelje u mesecu, je opisivao filmove i davao informacije iz sveta kinematografije. Iako su najveći prostor i pažnju autora dobijali nemački filmovi i nemačke glumice, među njegovim stranicama moda je bila dominantna tema. Njegove modne rubrike oslanjale su se isključivo na popularne filmove.

To najbolje pokazuje rubrika ,,Moda u filmu” u kojoj se analiziraju elegantne odevne kombinacije koje su glumice nosile u filmovima, kroz crteže (koje potpisuje Kornelsen).

Idealna „nazi chick“ bila je žena koja ima, kako piše, ,,oči vragolaste i malo potsmešljive, usne sočne i strasne, nos pravilan i nešto senzibilan, čelo je visoko i intelektualno, nežnu liniju lica, bradu pravih razmera i divnu kosu, mekanu kao svila”, koja se oblači po poslednjoj modi.

Najpopularnija glumice ovih časopisa Margot Hišler, dok su popularne bile Elfa Majer Hofer, Rut Bu Hart, Irena fon Mejendora i  Šaraita Gilo.

Tekstovi su često integrisali nemačke lepotice i svet stila i oblačenja u tekstovima koji su ličili na intervju-portrete.

Tako u jednom broju Filmskih novosti nemačka glumica Karola Hen, osim što govori o početku svog glumačkog života objašnjava kako je, zbog prve mašne i talične haljine, plava postala broj jedan njenih odevnih kombinacija. 

,,Veliki orman, duž celog zida, pun haljina, kostima i kaputa. Zaista, garderoba ove simpatične glumice sadržala je sve najlepše nijanse plave boje: od tamno-plavih kostima do lakih letnjih i večernjih haljina azurno-plave boje. Publje i ostala modne sitnice također su u znaku plave boje”, što je bio nedostižan san za većinu čitateljki Filmskih novosti.

U godinama okupacije, moda je bila privilegija malog broja ljudi. U dnevnoj i nedeljnoj štampi su objavljivane informacije o tome koji odevni proizvodi su dostupni, dok su specijalizovani listovi objavljivali ilustrovane tekstove o visokoj modu u Nemačkoj, često ignorišući ratnu realnost.

Ženama, koje su većinom bile domaćice, ovi magazini pružali su odušak od teške svakodnevnice, kako rata tako i teškog domaćeg rada.

To su činili kroz tekstove o modnim trendovima i životima filmskih diva koji su, za običnu srpsku ženu, predstavljali nedostižnu stvarnost. Saveti koji su domaćice dobijale iz magazina, ideje kako da sa malo materijala koje su imale sašiju nešto po poslednjoj modi, učinili su period nestašice lakšim.

Ipak, sa ili bez dodira sa surovim životom tokom rata, modna štampa imala je svoje mesto u okupacionoj propagandi, a to je da ublaži posledice rata i privoli čitaoce idealima nemačkih lepotica visokog društva.

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je u ženama i omladini videla snagu narodnog ustanka i jedan od najvažnijih faktora oslobodilačkog rata. Zato ne treba da čudi pozitivna diskriminacija žena i omladine i u partizanskoj štampi, odnosno činjenica da su mnogi tekstovi u komunističkom listu "Proleter", koji je štampan od 1929. do 1942. godine, posvećeni isključivo njima i njihovoj ulozi u partiji. Iza svakog teksta o Savezu komunističke omladine Jugoslavije u narodno-oslobodilačkoj borbi obično bi sledio tekst o borbi za prava žena.

Ipak, iako je borba za rodnu ravnopravnost bila jedino vidljiva u partizanskoj štampi, žena je mnogo ređe od muškarca pomenuta imenom i prezimenom ili istaknuta kao sagovornik čije se mišljenje vrednuje. Uprkos tome što je bilo dosta tekstova koji su posvećeni isključivo ženama, u sadržaju koji se odnosi na opšte organizovanje partije Partije, žene su skoro nevidljive.

Situacija je po tom pitanju bila gora u komunističkom listu "Glas" koji je izlazio od 1942. do 1944. godine sa prekidima jer su, kako je pisao istoričar dr Rade Ristanović, Nemci rekvirirali kuću u kojoj se nalazila štamparija. 

I Komunistička partija Jugoslavije neretko se izjašnjavala da muški članovi partije ne posvećuju dovoljno pažnje borbi za prava žena i da takve inicijative uglavnom prepuštaju članicama.

Zbog toga je na jednoj od konferencija o kojima je pisao "Proleter", KPJ pozvala sve partijske organizacije da posvete najveću pažnju ostvarivanju prava žena, posebno u sindikatima i udruženjima. Predstavnici KPJ-a su tada tražili od svih članova veće zalaganje za žene iz siromašnijih porodica i radničke klase.

Među ciljevima demonstracija KPJ, o kojima je izveštavao „Proleter“, često se ubrajalo i omogućavanje prava na glasanje ženama. Još tada je u "Proleteru" isticana činjenica da bi borba za rodnu ravnopravnost trebalo da podrazumeva zajedničke napore muškaraca i žena, jer je društvo u kome niko nije diskriminisan bolje za svakoga.

Ipak, iako su isticali važnost rodne ravnopravnosti, članovi KPJ su buržoaski feminizam posmatrali kao nešto što "tupi oštricu klasne borbe" jer produbljuje jaz između muškaraca i žena.

Partizanska štampa o ženama u narodnooslobodilačkoj borbi: "Muški su se borile"

Kako je vreme odmicalo, sve veći broj tekstova posvećivan je ulozi žena u narodno-oslobodilačkoj borbi, a za njih su se vezivale osobine poput hrabrosti, rodoljublja i požrtvovanosti, koje su, kako piše, pokazale i kao bolničarke, i kao lekari, ali i kao borkinje sa puškom u ruci. Njihove žrtve prikazivane su kao dragocene. To, međutim, ne znači da žene u Jugoslaviji nisu i dalje posmatrane kroz „konzervativne naočare“, prevashodno jer se radilo o agrarnoj zemlji gde većina građana nije bila pismena. Shvatanja muškarca bila su zarobljena u vakuumu koji je podrazumevao da žena i dalje ima manje prava od muškarca.

Tako je i u partizanskoj štampi u kontekstu rata, kao sinonim za reč odvažno, možda čak više nego danas, korišćen diskriminatoran izraz "muški", pa se često za borkinje i borce koji su bili hrabri isticalo da su se "muški borili".

Žene u Jugoslaviji poređene su sa ženama u ostalim zemljama, pa su one u Nemačkoj i Italiji okarakterisane kao "poslušno roblje", a u Sovjetskom Savezu kao važne figure u društvenom i kulturnom životu koje idu "rame uz rame" sa suprugom. Žena Sovjetskog saveza predstavljena je kao nedostižni ideal za Jugoslaviju. Divljenje i nedosanjani san o SSSR-u i kritika nacizma prelili su se i na stavove o ženama.

Uloga ženskih pokreta prevazilazila je borbu za rodnu ravnopravnost, pa se one više opisuju kao neko ko, od pomoći u sanitetskom materijalu do učešća u diverzionim akcijama, pruža veliki doprinos narodnom oslobođenju.

Razlog za hrabrost žena, predstavljeno je u jednom od brojeva „Proletera“ iz 1942. godine pripisuje se surovoj školi rata i dugogodišnjoj aktivnosti KPJ među ženama.

Ipak, iako naočigled hvaljene, u jednoj od objavljenih priča redakcija "Proletera" navodi se da je KPJ uspela da pokrene "teško pokretljive nesvesne ženske mase". U partizanskoj štampi često se ističe da žene u međuratnom nisu bile tako samostalne i motivisane da se bore za rodnu ravnopravnost. Zato je i Tito rekao da se u ponašanju žena desio veliki obrt.

U trećoj deceniji dvadesetog veka su, iako borbene, žene u "Proleteru" predstavljane kao domaćice čiji je glavni zadatak pružanje podrške suprugu. To dobro odslikava rečenica "hoćemo ili rada za naše muževe ili kruha", koju su supruge rudara uzvikivale na protestima u Trbovlju zbog neredovnih plata 1933. godine, a taj duh se nastavio i nekoliko godina kasnije.

Istini za volju, ženama koje su učestvovale u ovim protestima iz 1933. godine nije manjkalo ni inicijative ni hrabrosti. O tome najbolje svedoči činjenica da se juriš žandara na supruge rudara pretvorio u juriš žena rudara na žandare, odnosno da nenaoružane žene nisu uzmicale pred naoružanim žandarima koji su želeli da ih zastraše i zaustave proteste.

Ovi protesti "bacili su svetlo" i na značaj ženske solidarnosti, jer su se supruge rudara iz Hrastnika i Zagorja, čuvši šta se desilo, uputile u Trbovlje da, kako piše, "pomognu gladnim sestrama", a sve to odjeknulo je i u "Proleteru".

Osmi mart – Dan revolucionarne solidarnosti žena

Radna prava i borba protiv okupatora su i u međurarnom i u ratnom periodu centralni aspekti medijskih tekstova kojima se najavljuje Međunarodni dan žena, odnosno, kako su ga nazvali, dan revolucionarne solidarnosti žena.

Povišenje nadnica, jednake plate za jednaki posao, plaćeno odsustvo dva meseca pre ili posle porođaja, skloništa za novorođenčad, slobodno vreme za dojenje deteta, kao i dozvola pobačaja uz besplatnu lekarsku pomoć isticani su u proglasima u međuratnom periodu kao prioriteti u ovoj borbi, a preneti su i na ratni period.

U periodu rata žene su, kako su pisali partizanski listovi bile još osnaženije pa, kako kaže danas iznova ponavljana fraza, za Osmi mart zaista "nisu htele ružu već revoluciju".

Ipak, ta revolucija se u tekstovima objavljenim posle 1941. godine nije odnosila samo na revolucionarnu solidarnost žena već i na obaranje diktature. Nekad se borba za ženska prava tek nazirala iza priča o borbi za crvenu zastavu.

Kao uzor na koji se treba ugledati ističu se žene Sovjetskog saveza, za koje se smatralo da su u znatno većoj meri ostvarile svoja prava nego žene Jugoslavije.

Od Antifašističkog fronta žena Jugoslavije do emancipacije

Jugoslovenska javnost, naročito ona komunistički orijentisana, je, kako piše dr Ljubinka Škodrić u svom doktoratu, sa velikim interesovanjem pratila šta je jugoslovenska štampa objavljivala o oslobođenju žene od „robovanja kući“ i „komuniziranju domaćinstva“. 

Velika pažnja poklonjena je Antifašističkom frontu žena Jugoslavije (AFŽ), osnovanom 1941. godine, koji je težio tzv. političkom vaspitanju žena i iznedrio brojne aktivistkinje i rukovoditeljke.  Nekim članicama omogućeno je obrazovanje, što je, kako piše u „Proleteru“ predstavljalo „rat protiv nepismenosti“.

O emancipaciji žena svedoči i činjenica da su mnoge tekstove u ovom listu  potpisivale i žene poput Spasenije Babović i Mitre Mitrović, koje su bile i deo Centralnog odbora AFŽ-a.   

Često definisan kao spona fronta i pozadine, AFŽ je imao za cilj povezivanje lokalnih organizacija žena, a istovremeno i jačanje njihovog borbenog jedinstva i političke participacije.

Žene Jugoslavije su, pisao je "Glas", konačno oslušnule glas koji je spreman da uteši i zove na osvetu okupatoru. I zaista, osveta je opisivana kao najhumaniji cilj, a "žar plemenite mržnje" koji ih je planuo kao „najlepša osobina“.

"Komunistička partija pokazala nam je pravi put, put borbe. Na njemu patnje postaju lakše, a snaga veća – i mi ćemo njime ići do pobede", poručile su žene prisutnima na prvoj konferenciji AFŽ-a, a preneo je "Glas".

Zadovoljan je bio i Josip Broz Tito. On je istakao da je ponosan što su baš žene stale u prve redove narodno-oslobodilačke vojske.

"Ponosim se time što stojim na čelu armije u kojoj je ogroman broj žena. Ja mogu kazati da su žene u toj borbi po svome heroizmu, po svojoj izdržljivosti bile i jesu na prvom mestu, u prvim redovima. Svim narodima Jugoslavije čini čast što imaju takve kćeri", rekao je Tito, kako se navodi u "Glasu".

Da je cilj organizacije bila ne samo emancipacija žena, nego i borba protiv fašističkog neprijatelja, pokazuje tekst u kome se žene seljana pozivaju da se priključe pokretu kako bi se neprijatelji lišili brojnih sirovina, a o tome je pisala Mitra Mitrović u „Proleteru“. Ona je u ovom tekstu kritikovala i odnos Partije prema AFŽ-u, koji je ocenila kao krut i diskriminatoran.

O radu AFŽ-a čitaoci partizanske štampe bili su svakodnevno informisani, a štampa nije bila jedini medij koji je izveštavao o radu ove organizacije.

Kako je navela dr Ljubinka Škodrić, Josip Broz Tito je 1943. godine uputio molbu Kominterni da radio stanica Slobodna Jugoslavija na svake dve nedelje emituje emisiju koja je posvećena AFŽ-u i svim ženama Jugoslavije.

Privatan život žena i "ideja slobodne ljubavi"

Temelje rodne neravnopravnosti članovi KPJ često su videli u patrijarhatu ili, tačnije, u kapitalističkoj porodici u kojoj muškarac, "glava porodice", u potpunosti poseduje ženu koja se posmatra kao inferiorna figura.

Najpre su se komunisti protivili ovakvim ulogama u porodici, a naposletku je došlo do toga da se neki članovi KPJ protive i  braku uopšte. Kako piše dr Škodrić, među studentima Beogradskog univerziteta koji su bili u komunističkoj organizaciji razvijala se  "ideja slobodne ljubavi", čije je širenje podsticalo potcenjivanje morala i braka kao buržoaske tvorevine.

„Slobodna ljubav“ podrazumevala je odnose među muškarcima i ženama pre i posle braka, koji su smatrani neprihvatljivim i nemoralnim, a postojala je još u međuratnom periodu.

„Momci koji su pre rata bili u ljubavnim vezama sa pojedinim devojkama koristili su ta poznanstva da devojke privuku i angažuju na pružanju podrške narodno-oslobodilačkim organima“, piše dr Ljubinka Škodrić.

Još 1937. godine objavljen je tekst o proleterskoj seksualnoj etici u kome se navodi da je neprihvatljivo da se žena uda za čoveka koga ne voli, ali ne piše da je nepoželjan i sam brak. Naprotiv, "ideja slobodne ljubavi" u potpunosti je osuđena.

"Mi, boreći se protiv sitnoburžoaskog seksualnog morala, ističemo svoje norme koje se temelje na dva osnovna načela; prvo, poštovati u ženi čoveka i druga u životu i borbi, drugo, poštovati najlepše osećanje žene i njeno pravo da sa sobom slobodno raspolaže. Takva sloboda nema veze sa onom slobodnom ljubavi, koja je samo nezdrava reakcija na buržoasku licemernost i često samo maska za polnu razuzdanost", piše u tekstu objavljenom u "Proleteru".

Polna razuzdanost, kako se navodi, šteti ugledu članova, a ovakvog stava članovi KPJ držali su se i u četrdesetim godinama 20. veka.

Promene gledišta Partije o ženama i njihovoj ulozi u društvu, pratile su i promene  medijskog diskursa. Tako su „Proleter“, „Glas“ i ostali partizanski listovi bili ogledalo stavova KPJ o ženama, odnosno prikaz načina na koji Partija vidi žene u datom trenutku. Ako bi žene Jugoslavije tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka pokušale da se ogledaju u njemu, videle bi odraz koji je uvek „lepši“ od onog pre, ali nikad „lepši“ od žene Sovjetskog saveza.

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Novinarski hleb je, kao i rudarski, sa sedam kora. Iako su mnogi čuli tu izreku, manje je poznato da je kora novinarskog hleba u srpskoj istoriji možda i najtvrđa bila za vreme okupacije. U proleće 1941. godine teritorija Srbije, a posebno njene prestonice, bila je razorena. Glad, zaraza i otimačina vladali su do uspostavljanja strogog nacističkog režima, koji je ubio slobodu. Prosečan novinar tonuo je u san i budio se sa dva straha. Od okupatora, čijoj propagandi je morao da doprinosi i osvete koja ga je mogla sustići zbog te saradnje.

O životu novinara tokom okupacije za Udruženje novinara Srbije (UNS) govorili su Aleksandar Stojanović iz Instituta za noviju istoriju Srbije, Marijana Mraović iz Vojnog arhiva Ministarstva odbrane Republike Srbije i Rade Ristanović iz Instituta za savremenu istoriju.

Istoričar Aleksandar Stojanović kaže da je najveći deo predratnih poslenika štampe nastavio da radi i u novim uslovima.

“Njima je pridodat jedan broj novinara ili radnika za štampu koji su došli kao izbeglice i koji su, budući da im je to bila životna profesija, potražili uhlebljenje u novim listovima koji su osnovani”, kaže Stojanović.

Broj novinara prevazilazio je realne potrebe štampe, smatra istoričar Rade Ristanović.

“Čini mi se da ih je bilo više nego što je potrebno, s obzirom na to da nisu obnovljeni svi dnevni listovi i da je deo novina dolazio iz stranih izvora i nije postojala tolika potreba za autorskim tekstovima. Prema mojim saznanjima, ljudi koji nisu hteli da nastave novinarski posao, nisu bili samo zbog toga pod udarom domaćeg režima. Dolazili su pod udar oni koji su bili sumnjivi u predratnom periodu”, kaže Ristanović.

Dok je određeni broj novinara zaista verovao u nacizam i fašizam, poput Ratka Parežanina ili Lazara Prokića, mnogi nisu gajili izrazitu ideološku bliskost s okupatorom. Na uredničkim pozicijama bili su ljudi od poverenja i njihovi honorari bili su visoki. Za razliku od njih, novac koji su dobijali prosečni novinari, koji su izveštavali o svakodnevnim problemima, bio je dovoljan samo za životarenje. 

Okupator i kolaboracionisti znali su sve o članovima propagandnog lanca, čak i o najslabijim karikama. Između redova zapisa sačuvanih u Vojnom arhivu Ministarstva odbrane Republike Srbije, formira se slika o prosečnim novinarima. O tome govori i Marijana Mraović.

“Možemo da zaključimo da je prosečan novinar tog perioda bio mlađi čovek do četrdeset godina, da je uglavnom imao završenu srednju školu, prvenstveno gimnaziju i da je dosta bilo nesvršenih studenata Pravnog fakulteta ili ekonomske struke”, kaže Mraović.

Nakon oslobođenja, nisu svi novinari doživeli istu sudbinu. To je zavisilo od trenutka hapšenja. Bilo je slučajeva da se ljudi streljaju zbog jednog teksta objavljenog u “Novom vremenu” ili “Obnovi”, a da urednici tih listova koji kasnije dospeju u ruke novih vlasti dobiju višegodišnju kaznu zatvora.

Kao apsolutnog pobednika mnogi navode Predraga Milojevića, prvog urednika “Novog

vremena”. Iako je nekoliko godina po oslobođenju bio skrajnut i primoran da rasprodaje miraz

bogate Nemice kojom se oženio, uspeo je da se vrati u matični list, “Politiku” i postane doajen

jugoslovenskog i svetskog novinarstva.

Istina o periodu okupacije ne leži u redovima tadašnje štampe. Ipak, tiraži koji se čuvaju u

Narodnoj biblioteci, Univerzitetskoj biblioteci, i drugim arhivama, danas su dragoceni jer oslikavaju moć propagande u Drugom svetskom ratu.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

O štampi u doba okupacije i najzastupljenijim temama za Udruženje novinara Srbije (UNS) govorili su Aleksandar Stojanović iz Instituta za noviju istoriju Srbije, Marijana Mraović iz Vojnog arhiva Ministarstva odbrane Republike Srbije i Rade Ristanović i Ljubinka Škodrić iz Instituta za savremenu istoriju.

Istoričar Aleksandar Stojanović smatra da je nakon uspostavljanja okupacionog sistema u Srbiji zaveden režim potpune kontrole protoka informacija koji je bio prisutan i van teritorije Srbije tokom Drugog svetskog rata.

“Do koje mere je ta kontrola išla uverljivo svedoči činjenica da su već na početku okupacije golubove pismonoše ubili, oduzete su sve telefonske linije Jevrejima, vršen je strog nadzor nad telefonskim linijama u celoj zemlji, cenzurisana je pošta, kako službena tako i privatna, a radilo se aktivno, posebno od izbijanja ustanka, i na suzbijanju glasina”, kaže Jovanović.

Nijedan od najvažnijih međuratnih listova poput “Politike”, “Pravde” i “Vremena” nije izlazio tokom rata. Istoričar Rade Ristanović smatra da je okupator na taj način resetovao stanje u štampi i dao novi izražaj propagandi.

“Okupator je hteo da uveri ljude da je nestala Jugoslovenska država, a onda zatim da pomogne domaćem režimu da kroz forsiranje domaćih listova stavi privid da se uvažava mišljenje kolaboracionističkog aparata”, kaže Ristanović.

Prvu kolaboracionističku upravu činio je Savet komesara. Brzo je zamenjen “Vladom narodnog spasa” Milana Nedića. Rad svih novinara bio je strogo kontrolisan i za bavljenje novinarstvom bila je neophodna dozvola, naglašava Marijana Mraović iz Vojnog arhiva.

“Prva organizacija koja je osnovana od kolaboracionističke uprave, a pod kontrolom nemačkih vlasti, bilo je Srpsko izdavačko preduzeće. Ono je prvenstveno bilo zaduženo za objavljivanje većih listova i publikacija. “Novo vreme”, “Obnova”, “Srpski narod”, “Kolo” i drugi listovi su bili pod kontrolom Srpskog izdavačkog preduzeća. Nedugo potom je osnovano i Srpsko novinarsko udruženje. Upravo je to staleško udruženje novinara bilo jedino udruženje koje je postojalo na teritoriji okupirane Srbije, a kome je bio dozvoljen rad”, objašnjava Mraović.

Prve stranice štampe, po pravilu, bile su rezervisane za izveštaje sa svetskih ratišta. Nakon toga pisalo se i o borbi sa pokretima otpora, ravnogorskim i komunističkim, sa ciljem da se stanovništvo spreči da im da podršku. 

Bezbednost i čvrsta pozicija bili su glavni ciljevi nacista. Zadatak propagande bio je i da stvori atmosferu u kojoj okupator može nesmetano da eksploatiše zemlju, dok narod pasivno posmatra. Otpor je na stranice štampe dospevao jedino u vidu karikature ili vica.

Štampa je puna antisemitskih tekstova i servisnih informacija, priča o izbeglicama i zarobljenicima.

Prisutni su i tekstovi koji veličaju srpskog poljoprivrednika i njegovu ulogu u stvaranju “Nove Srbije” kao seljačke zemlje. Posebno je zanimljivo pisanje o ulozi žene. Iz pera nacista i kolaboracionista afirmativno se o ženi pisalo samo kao majci i domaćici. Istoričarka Ljubinka Škodrić podseća da je prvu raspravu o ulozi žene pokrenula špijunka Vera Pešić.

“Taj njen članak podstakao je veoma široku raspravu. Simptomatično je da su prostor u medijima nalazili uglavnom predstavnici narodnog pokreta Zbor koji su za razliku od poziva na aktiviranje, za koji se zalagala Vera Pešić, zagovarali to da se srpska žena okrene kući i porodici i da ne daje neki doprinos pod okupacijom. Međutim tokom 1942. dolazi do pokušaja da se na neki način strasti umire i da se isprave greške i ti potezi koji su učinjeni grubim pritiskom na žene i ženska udruženja. Tako da u junu 1942. u štampi možemo naići na umerenije, modernije stavove koje u ime srpske Vlade plasira Milica Bogdanović”, kaže Ljubinka Škodrić.

Sagovornici smatraju da iako široko rasprostranjena, propagandna štampa nije sasvim urodila plodom. Ljudi su masovno pratili zabranjene radio stanice, osluškivali glasine i tračeve. Način na koji su živeli - u siromaštvu, neizvesnosti i strahu, presudno je uticao na to da ljudi ne veruju štampi, iako su je čitali.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Kolaboracionističku štampu uređivali su ljudi odani okupatorskim vlastima. Puč koji je izbio 27. marta 1941. godine zbog stupanja Jugoslavije u Trojni pakt okarakterisan je u dnevnom listu „Obnova“  kao  „bezuman i alogičan akt“, a ljudi koji su ga organizovali opisivani su kao „grupa maloumnih zaverenika koja je oborila režim i srušila Pakt koji je bio temelj zemlje za njen miran i uspešan razvoj.“

General Dušan Simović koji je učestvovao u puču, a nakon toga bio predsednik vlade u egzilu, često je označavan kao krivac za nedaće srpskog naroda. Novinari „Novog vremena“ pitaju se: „Šta je rukovodilo generala Simovića da učini samoubilački puč i uništi zemlju“. „Obnova“ ga opisuje kao „fatalnog vojnika i fatalnog političara“. Dok je u Srbiji protiv Simovića vođena negativna kampanja, u očima saveznika stekao je poštovanje.

Dve nedelje nakon izbijanja puča, vlada se povukla iz zemlje. Tokom leta 1941. godine našli su utočište u Londonu gde su bili srdačno dočekani. Britanska javnost poštovala ih je zbog otpora koji su pružili Nemcima. Međutim, u kolaboracionističkim medijima njihov odlazak iz zemlje je opisan kao „izdaja i kukavički postupak“.

U satiričnom magazinu „Bodljikavo prase“ objavljen je sledeći odlomak koji je predstavljen kao Vidovdanski proglas predsednika vlade: „Simović je dalje dokazivao da da je u vreme Kosovske bitke bilo aviona, i Knez Lazar i Miloš Obrenović bi učinili isto kao on. Što se tiče Lazarovih reči: 'Rađe mi je privoleti se carstvu nebeskom' , Simović je odgovorio da su to različita mišljenja lične prirode, a da on kao moderniji ne mora svega toga da se drži, jer su mu zlatne poluge ipak milije.“ Jasno je da je taj tekst zlonameran i da nastoji čitaocima da predstavi Simovića kao nemoralnog i sebičnog čoveka koji ne mari za narod, istoriju i tradiciju.

Prvi predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu susretao se sa brojnim problemima nakon dolaska u glavni grad Velike Britanije. Njegovu vladu činili su  političari i oficiri različite nacionalnosti  i ideološkog opredeljenja. Njihovi međusobni sukobi postali su sve češći, a to je otežalo rad vlade u emigraciji. Simović je podneo ostavku početkom 1942. godine.

Novu vladu formirao je Slobodan Jovanović, a predvodnik ravnogorskog pokreta Dragoljub Mihailović imenovan je za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva. „Obnova“ o Jovanoviću piše da se pokorio jevrejskim interesima i da je sramota da se čovek njegovih godina time bavi umesto da mu prioritet bude „srpski narod i njegovi životni problemi“.

Britanska podrška vladi u Londonu vremenom je slabila. Na to su uticale česte svađe članova vlade, a nije im više odgovaralo ni da Dragoljub Mihajilović bude ministar. Pojavile su se informacije da je sarađivao sa Italijom i njegov pokret je slabio u odnosu na partizanski koji je polako pridobio britansku podršku.

Jugoslovenska vlada u Londonu imala je slabu komunikaciju sa maticom. Sve informacije su išle preko Britanaca kojima je ta situacija odgovarala zato što su mogli da vrše uticaj na vladu i znali su svaki njen korak.

Nakon Slobodana Jovanovića koji nije uspeo da reši neslaganja među članovima vlade i izađe na kraj sa pritiscima Britanaca, na njegovo mesto dolazi Miloš Trifunović, koji je bio na čelu vlade manje od dva meseca. Ubrzo je tu poziciju preuzeo iskusni diplomata Božidar Purić. U magazinu „Bodljikavo prase“ objavljena je pogrdna pesma o njemu. 

Kralj Petar je imao veliki uticaj na Purićevu vladu koja je značajan deo mandata provela baveći se kraljevom ženidbom, a zapostavila druge stvari. Britanska vlada je zahtevala da Purić postigne dogovor sa partizanima i distancira se od Dragoljuba Mihailovića, ali on to nije želeo. Ubrzo je smenjen.

Na njegovo mesto dolazi Ivan Šubašić koji je, reklo bi se na osnovu uvida u kolaboracionističke novine, bio najomraženiji predsednik emigrantske vlade. Opisivan je kao „engleski čovek, mason i prijatelj Jevreja“. U njegovoj vladi nije bilo mesta za četnike. Počeo je da pregovara sa Josipom Brozom Titom o saradnji. Tada kreće medijski linč u jugoslovenskim kolaboracionističkim listovima.

„Obnova“ tokom 1944. godine donosi tekst u kom navodi: „Šubašić i Tito provociraju ceo srpski narod. Unižavaju ga i pripremaju za uništenje“. Na naslovnoj strani objavili su tekst pod naslovom: „Potčinjavanje Šubašića Titovom diktatu“, a ubrzo nakon toga tekst koji se zvao „Šubašić je otkrio svoj pravi zadatak.“

Nakon pregovora sporazum između Šubašića i Tita je sklopljen. Partizanima je data prednost, vlada u Londonu izgubila je na značaju, a pitanje monarhije ostavljeno je po strani dok rat ne bude gotov. Komunisti su dobili otvorenu podršku Britanaca. Bilo je tada već izvesno da se kraj rata približava i da Nemačka neće moći da se vrati u igru.

Dok su naslovi o Titu i Šubašiću punili strane kolaboracionističkih novina, o kralju Petru se malo pisalo.

Dok su predsednici jugoslovenske vlade predstavljeni kao izdajnici domovine, kralj Petar II Karađorđević kritikovan je perfidnije. On je opisivan kao mlad, naivan čovek koji je neiskusan u političkim igrama. Kraljevska dinastija Karađorđević u narodu je imala ugled i kreatori medijskih sadržaja znali su da ne treba da napadaju kralja Petra, koji je potomak velikog Karađorđa, već da gnev naroda treba da usmere ka članovima vlade u Londonu.

U nekim tekstovima pominje se da „kralj Petar trpi nasilje“. Čitaocima „Obnove“ i „Novog vremena“ plasira se teza da  on nije želeo saradnju sa Titom i komunistima, ali da ga je Vinston Čerčil na to naterao.

Propaganda kolaboracionističkih medija o izbegličkoj vladi nije vođena istim intenzitetom tokom celog rata. Najizraženija je tokom 1941. godine kada vlada odlazi u London i tokom mandata Ivana Šubašića kada je sklopljen dogovor sa Titom.

Tekstovi koji su objavljivani o predsednicima vlade opisivali su ih na izrazito negativan način. Ti članci bili su propraćeni satiričnim karikaturama koje su imale za cilj da izazovu podsmeh. List „Bodljikavo prase“ bio je veoma pogodan da se ideološka poruka zamaskira i kroz šalu pošalje čitaocima. Dok je vlada u Londonu napadana i predstavljena kao izdajnička, kolaboracionistička vlada Milana Nedića prikazana je kao jedina legitimna opcija koju narod treba da prihvati. Cilj propagande bio je da se stvori utisak da je vlada Milana Nedića jedina koja brine o interesu srpskog naroda.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Na prostoru okupirane Srbije, u prestonom Beogradu, bilo je središte okupatorske i kolaboracionističke propagande.

Početak okupacije i štampa u Beogradu

Nakon sloma jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu, vrhovnu vlast na ovom prostoru vršio je štab nemačkog Vojnog zapovednika u Srbiji, čije su odluke imale snagu zakona i bile obavezujuće kako za građane, tako i za domaću upravu.

Nacistička Nemačka nije dozvoljavala medijske i građanske slobode ni svojim građanima, a još je represivnije postupala na teritorijama zaposednutim tokom Drugog svetskog rata. Vodeći brutalni rat, koji je imao i svoju (veoma značajnu) propagandnu komponentu, Hitlerova Nemačka nastojala je da na okupiranim područjima eliminiše sve alternativne izvore informisanja, te da stanovništvo drži u punoj pokornosti, kombinacijom sofisticirane propagande i stroge cenzure. Tako su u Srbiji, veoma brzo po uspostavljanju okupacije, ne samo ukinuti gotovo svi predratni listovi i časopisi, već je najstrože zabranjeno slušanje radijskih emitovanja iz Moskve i Londona, telefonska i ptt komunikacija stavljena je pod nadzor, a bilo je naređeno čak i ubijanje svih golubova pismonoša. 

„Novo vreme“ i „Obnova“ – kraj „Politike“, „Vremena“ i „Pravde“

Odlukom okupatora raspuštene su redakcije i obustavljeno je izlaženje najuticajnijih dnevnih listova, „Politike“, „Vremena“ i „Pravde“, kao i dugog niza časopisa, ilustrovanih novina, magazina i političkih listova svih predratnih stranaka. Nastavile su da izlaze samo beogradske „Opštinske novine“, koje su, kao organ gradskih vlasti, prenosile agencijske vesti iz zemalja Osovine, objave okupacionih vlasti, kao i informacije vezane za komunalna pitanja, ishranu i svakodnevno funkcionisanje Beograda.

Već polovinom maja 1941. godine, od urednika i saradnika predratnih beogradskih listova, formirano je „Novo vreme“, najtiražniji i najuticajniji kolaboracionistički dnevni list.

Naziv lista sugerisao je njegovo ideološko profilisanje: „Novo vreme“ je označavalo novi poredak, tzv. „Novu Evropu“ pod dominacijom nacističke Nemačke, i podrazumevalo je identitetski i vrednosni raskid sa prošlošću, odnosno uklapanje u novu geopolitičku realnost.

Prve dve do tri stranice „Novog vremena“ obično su bile posvećene vestima sa svetskih ratišta, koje su najčešće preuzimane od osovinskih državnih agencija – nemačke „DNB“ i italijanske „Stefani“. Potom bi sledile vesti iz zemlje, oblikovane prema instrukcijama okupatorske cenzure, servisne informacije, po malo sadržaja iz kulture i sporta (do jedne stranice ukupno), reklame.

„Novo vreme“ nije izlazilo ponedeljkom, već je tog dana objavljivan list „Ponedeljak“ koji je imao nešto drugačiji vizuelni identitet i raspored rubrika, a koji su takođe uređivali i pisali novinari i urednici „Novog vremena“.

U leto 1941. godine, nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez, Drugi svetski rat dobio je totalni karakter i javila se potreba za još snažnijim ideološko-propagandnim uticajem na stanovništvo.

Prenete vesti osovinskih državnih agencija, cenzura i represija više nisu bile dovoljne. Javila sa potreba za dnevnim glasilom koje će stanovništvu Srbije da redovno ukazuje na sve opasnosti i štetne posledice komunizma, da mu približi stavove okupatora, kao i da promoviše kolaboracionističku upravu i njenu politiku.

Tako je osnovana „Obnova“, koja je počela sa izlaženjem u prvoj nedelji jula 1941. godine. Na njenim stranicama oglašavali su se brojni kolaboracionisti, koji su zagovarali borbu protiv pokreta otpora, mir i pokornost okupatoru, a mnogi od njih delili su i ideološke svetonazore sa silama Osovine.

Za razliku od „Novog vremena“, koje je često izgledalo hladno, formalno, distancirano od običnog čoveka i njegovih problema, „Obnova“ je nastojala da se približi najširim slojevima stanovništva. Obraćala im se na jednostavan način, promovisala sistem vrednosti zasnovan na srpskom nacionalizmu, objavljivala autorske tekstove ili stenografske zapise govora Milana Nedića i njegovih ministara, kao i političara, umetnika, javnih radnika i drugih ličnosti koje su podržavale politiku Nedićeve vlade.

„Dubinska“ propaganda – diversifikacija propagande u okupiranoj Srbiji

Rasplamsavanje ustanka i surove represalije okupatora koje su usledile tokom jeseni 1941. godine samo su dodatno uticali na još snažniji razvoj propagande u okupiranoj Srbiji, koja se od tog vremena najuočljivije mogla pratiti na primeru kolaboracionističke štampe, kako u pogledu pokretanja novih glasila, tako i u samoj obradi tema.

Propaganda je imala osnovni cilj da umiri stanovništvo i odvrati ga od učešća u akcijama protiv okupatora – ona je bila važan instrument u ostvarivanju primarnih prioriteta okupatora: očuvanju bezbednosti okupacione oružane sile i aparata i omogućavanju neometane ekonomske eksploatacije Srbije.

Kako bi se doprelo do gotovo svakog društvenog staleža i grupe građana, pokretani su listovi, najčešće nedeljnici ili polumesečnici, sa posebnim sadržajima bliskim ciljnim grupama.

Tako je uloga seljaštva u Nedićevoj Srbiji afirmisana putem lista „Srpsko selo“. On je, pored ideoloških i propagandnih sadržaja, donosio i stručne, povremeno veoma korisne savete vezane za obrađivanje zemlje, uzgajanje određenih kultura, mere zaštite protiv štetočina.

Na sličan način, odabirom tema i sadržaja bliskih toj grupi stanovništva, kolaboracionistička uprava obraćala se radništvu putem lista „Srpski radnik“.

Za oficire i pripadnike oružanih formacija pod kontrolom Nedićeve vlade bio je pokrenut „Glasnik Srpske državne straže“, koji je, pored informacija o radu i dejstvima ove formacije, objavljivao i tekstove vezane za kulturno i moralno uzdizanje vojnika, pa čak i savete vezane za odabir bračnog druga ili održavanje higijene.

Kultura, umetnost i prosveta u okupiranoj Srbiji nalazili su se pod ingerencijom Ministarstva prosvete i vera. Ovo ministarstvo, na čelu sa ministrom Veliborom Jonićem, i njegovim pomoćnikom Vladimirom Velmar Jankovićem, imalo je veoma ambiciozne planove vezane za korenit preobražaj srpskog društva, prosvete i kulture.  Kao jedno od glavnih sredstava realizacije tih planova poslužila su štampana glasila koje je ministarstvo pokrenulo i uređivalo: „Prosvetni glasnik“ i „Srpski narod“.

Ova glasila bila su glavno oružje u obračunu sa međuratnim kulturnim elitama i nosioci novog, prorežimskog, kulturnog obrasca zasnovanog na ekstremnom nacionalizmu, kolektivizmu, iskrivljenim predstavama srpske istorije i tradicije.

Ona su promovisala „novu“ umetnost i stvaralaštvo, obrušavajući se na dostignuća međuratne jugoslovenske umetnosti i kulture, označavajući je kao „nenarodnu“, „dekadentnu“, „bezbožnu“, „jevrejsku“ ili „masonsku“. Na sličan način je novu pozorišnu politiku u zemlji promovisao list „Srpska scena“, namenjen prevashodno pozorišnim umetnicima i publici.

Propagandnog karaktera nije bio pošteđen ni jedini humoristički list koji je izlazio u okupiranoj Srbiji – „Bodljikavo prase“. Njega su krasile karikature Čerčila, Ruzvelta, Staljina, ministara emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije… Autori priloga borili su se da izmame osmehe zabrinutih čitalaca ismevanjem bračnih i porodičnih odnosa, opšte oskudice, odnosa između građana i seljaka, pa čak i humorističkom kritikom rada pojedinih ustanova kolaboracionističke uprave, kakva je bila Direkcija za ishranu i snabdevanje.

Nemačka uprava u Srbiji praktično je zabranila rad svih političkih organizacija odmah po uspostavi okupacije, ali je iz te zabrane ubrzo izuzet pokret „Zbor“ Dimitrija Ljotića.

Ljotićevcima je bilo dozvoljeno i da objavljuju sopstveni list: „Našu borbu“, koja je izlazila od septembra 1941. do septembra 1942. godine, najčešće nedeljno. Ovaj list bio je jezgro najtvrđe proosovinske propagande, u kome su svi protivnici kolaboracionističkog režima žigosani kao izdajnici, instrumenti stranih sila i njihovih interesa, zločinci koji žele propast srpskog naroda. Jezik i stil pisanja bili su krajnje oštri, zapaljivi i dehumanizujući, a u značajnom broju izdanja dešavalo se da više od polovine svih objavljenih tekstova ima direktan antisemitski karakter.

Lice i naličje – koliko se verovalo kolaboracionističkoj štampi

Nažalost, ne postoje pouzdani pokazatelji koji bi rasvetlili u kojoj je meri bila čitana kolaboracionistička štampa u okupiranom Beogradu i Srbiji, i koliko joj se verovalo.

Sačuvani dnevnici i memoarski zapisi iz vremena okupacije svedoče da je narod bio željan bilo kakvih informacija, te da se čitala i kolaboracionistička i ilegalna štampa, slušale i dozvoljene i zabranjene radio stanice, po kafanama i privatnim okupljanjima komentarisalo pročitano i raspravljalo o stanju na frontovima, politici Nedićeve vlade i, posebno, o konačnom ishodu rata.

Prosvećeniji deo stanovništva Srbije bio je svestan činjenica da se kroz kolaboracionističku štampu plasira jedna iskrivljena slika stvarnosti, koju su oblikovali ideološka ostrašćenost, stroga cenzura i ratni interesi okupatora.

Mnogi građani Srbije u tom periodu izveštili su se u čitanju „između redova“ i umeli da, na osnovu upotrebljene leksike i frazeologije, prozru stvarno stanje stvari, iako je ono najčešće bilo prekriveno masivnim nanosima propagande, populizma i mimikrije.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Svaki list je na svoj način igrao ulogu u okupacionoj propagandnoj mašineriji. To važi i u slučaju mesečnika Kolo i satiričnog nedeljnika Bodljikavo prase. Uvodeći čitaoce u surovi svet rata, tekstovi su imali zadatak da ubede u pravednost i uspešnost okupacionih snaga, kao i da demonizuju protivnike.  

Formula savršenog teksta je crno-bela slika rata

Kolaboracionistički novinari i urednici su se trudili da prikažu Nemačku kao zemlju snage koja će doneti stabilnost i red, posebno u okupiranim zemljama. Oni bi pisali o navodnim uspesima i prednostima saradnje sa Silama Osovine, dok bi prikrivali njihove zločine i narušavanja osnovnih ljudskih prava.

Nije bilo izveštavanja o etničkim čišćenjima i užasima koncentracionih logora, ni u Evropi, ni na istočnom frontu.

Namera listova nije bila da se čitaocima približe događaji iz rata kroz objektivno novinarsko izveštavanje. Vlast Trećeg Rajha bilo je potrebno učiniti nepobedivom silom u očima publike, time brišući ujedno i sve zločine Nacističke Nemačke.

Primer koji ovo oslikava je reportaža novinara Miće Dimitrijevića u Kolu, pod naslovom ,,Pozdravite nam Srbiju”.

U svojoj reportaži u nastavcima Dimitrijević piše o poseti  ministra unutrašnjih poslova Miće Aćimovića, kao i o ,,idiličnom” životu zarobljenih Srba u nemačkim logorima koji se zabavljaju igrajući fudbal.

Nedeljnik Kolo, koji se reklamirao kao jedini srpski ilustrovani i porodični list,  je kroz različite retrospektivne rubrike, poput rubrike Kroz događaje, kao i kroz tekstove koji su donosile tople ljudske priče, težio da svom čitaocu predstavi crno-belu sliku o ratu - o zlim Saveznicima  i pravednoj Nemačkoj.

Teme kojima se list bavio jasno su reflektovale ovakva viđenja. Tekstovi koji su izlazili u Kolu uvek su, kroz prizmu kulturnog i svakodnevnog života, prikazivali savezničke zemlje kao mesta nemira i političkog haosa, poput štrajkova u SAD, a zemlje Osovine kao države mira, velike kulturne tradicije, ne različite od naše.

Uredništvo Bodljikavog praseta je, zbog kratke forme samog lista, na specifičan način predstavljao tekstove sa ratišta.

List nije imao više od osam stranica po broju, te u njemu nije bilo mesta žanrovskoj raznolikosti i dugačkim člancima kakvi su bili mogući u Kolu.

Ovde primenjivanje propagande uključuje kratke i satirične tekstove, u svakom broju praćene vicevima. Ovaj pristup imao je za cilj da nasmeje čitaoce i da prenese propagandnu poruku na zabavan i pristupačan način. 

Takođe, osim sopstvenog širenja ideologije kroz šalu, uredništvo Bodljikavog praseta težilo je da aktivno uključi i svoju publiku ,,proizvodnju” propagandnog humora.

U želji da svojim čitaocima pruži priliku da pokažu domišljatost i duhovitost, redakcija Bodljikavog praseta  u prvim brojevima raspisala je nagradni konkurs za Najbolji vic iz oblasti spoljne politike u kojem je pravo na učešće imala najšira čitalačka publika.

Vic koji je dobio prvu nagradu (i 1000 dinara) bio je kratki aforizam u duhu viceva Bodljikavog praseta: Kako mali Perica zamišlja Rajterovu (Rojtersovu) vest? - Silna koncentracija saveznika.  Izabrani vic, koji je dobio i svoju karikaturu, poklapao se sa politikom uredništva o predstavljanju saveznika kao agresora i izrabljivača, u ovom slučaju medija.

Slika govori više od hiljadu propagandnih reči

Osim navođenja javnosti na jednu sliku o svetu pomoću specifičnog načina izveštavanja, uredništvima nije bilo strano ni korišćenje živopisnog fotografskog sadržaja kojim su često ulepšavali samo ratište, prikazujući neretko daleke i egzotične predele.

U svakom broju Kola, obično u sredini, nalazila se dvostrana rubrika koja je prenosila isključivo fotografije sa ratišta. Prateći tematiku samog lista kao kulturnog i porodičnog, fotografu nije uvek bio cilj da predstavi istinsku surovost rata. Priče fotoreportera, iako govore o običnoj svakodnevici vojnika u Africi ili na istočnom frontu, pružaju mogućnost da se Saveznici okarakterišu kao eksploatatori ili kao nedolični ratovanju, dok su nemački vojnici predstavljeni kao organizovani i snažni pobednici.

Bodljikavo prase je i u slučajz fotografije bio specifičan, sa karikaturom na svakoj stranici. Ove karikature bile su napravljene sa ciljem da demonizuju i omalovaže protivnike, kao i da prikažu snage Osovine kao spasioce i zaštitnike. Na njima su često prikazivani predstavnici Antiosovinskih snaga, odnosno Amerikanci, Britanci ili Sovjeti, na podrugljiv i negativan način.

Karikature su bile stereotipne kako bi prenele poruku i ubedile čitaoce u ispravnost postupaka Sila osovine i neprijateljstvo prema protivnicima.    

Bilo je i antisemitskih tendencija, poput karikature Staljina koji na sebi nosi Davidovu zvezdu dok se povlači. Karikatura je nastala u periodu u kojem je Sovjetski savez imao dosta gubitaka na frontu.

Prve godine rata pokazale su kako se prikazivanje ratišta u kolaboracionističkim listovima u Beogradu može opisati kao umeće u kojoj istina i objektivnost postaju žrtve.

Novinari i urednici su ostvarili te ciljeve izostavljanjem važnih informacija koje se protive agendama koje je uspostavio Rajh, kao i  nepostojanjem više nepristrasnih  izvora.

Iz perspektive današnjice, njihov cilj, suprotno načelima novinarske nepristrasnosti, bio je da da stvore lažnu sliku sveta, što je trebalo da ima dugoročne posledice prihvatanja nemačke vlasti.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje 

„Novo vreme“ se najviše bavilo servisnim informacijama i oslanjalo se na izveštaje i vesti nemačkih agencija. Na stranicama „Obnove“ bilo je više ideoloških tekstova koji su imali za cilj da ubede čitaoce da je nacistička Nemačka prijatelj srpskog naroda, a da se zemlja obnovila i krenula u dobrom smeru nakon kapitulacije. Uprkos ovoj važnoj razlici u uređivačkim politikama, sadržaj naslovnih strana ovih novina je tokom 1941. godine bio skoro identičan.

Uputstva urednicima dolazila su iz istog centra. Nemci na okupiranim teritorijama nisu ništa prepuštali slučaju pa su i štampu oblikovali po svojoj meri. Naslovne strane su uređivane tako da u prvi plan stave vojne uspehe Nemačke i ubede čitaoce da će Nemci pobediti u ratu vrlo brzo.

Između redova publici je svakodnevno poručivano da treba da se prikloni jačem i da su sve ideje o pružanju otpora okupatoru uzaludne. Na indirektan način stanovništvu je poslata poruka da oni koji „talasaju“ neće dobro proći. To se pogotovo vidi u načinu na koji se izveštava o komunističkim akcijama po Srbiji. Autori tekstova najčešće su komuniste nazivali banditima i teroristima.

Međutim, „Obnova“ je otišla korak dalje pa je komunizam označila kao „kugu koja će biti istrebljena“. Objavljivane su vesti o selima koja su spaljena zato što su stanovnici krili komuniste. Sa stranica „Novog vremena“ poručeno je: „Srpski narode, pred tobom su dva puta: ili ćeš sam onemogućiti te ljude i sprečiti ih u njihovom protivnarodnom poslu, ili ćeš zapasti u novu bedu“.

Taj narativ ljude je trebalo da zaplaši. Stanovništvo je podsticano da se suzdrži od bilo kakvog kontakta sa komunistima i da se prikloni okupatorskoj vlasti.

Od Britanaca, preko Rusa do Amerikanaca – niko nije Rajhu ni do kolena

U kolaboracionističkoj štampi Rajh je predstavljen kao superiorna sila kojoj niko ne može da parira. Vesti o nemačkim uspesima protiv Britanaca bile su na gotovo svakoj naslovnoj strani tokom proleća i prve polovine leta 1941. godine.

„Novo vreme“ je tako pisalo 5. juna da „Nemačko vazduhoplovstvo nastavlja svoju akciju razaranja protiv Velike Britanije“, a u izveštaju koji je zauzeo centralno mesto na naslovnoj strani 13. juna piše „mornarica i vojno vazduhoplovstvo i nadalje su zadavali najteže udarce britanskoj oružanoj sili, britanskoj trgovačkoj plovidbi i britanskoj ratnoj privredi“.

Nakon nemačkog napada na SSSR, istočnom frontu je posvećivano najviše pažnje. Naslovi kolaboracionističkih listova koji su se odnosili na događaje sa frontova bili su veoma slični. O svakom i najmanjem uspehu nemačke vojske izveštavano je preuveličano i svaki poraz savezničkih snaga opisivan je kao „poguban“, „uništenje“, „potpuni slom“ i slično.

Novinari više nisu čekali da nemačka vojska zauzme teritoriju/grad pa da onda o tome pišu, već su čitaoce obaveštavali o tome šta će se desiti u budućnosti. Tako je centralno mesto na naslovnoj strani „Novog Vremena“ 24. oktobra posvećeno tekstu u kom piše da će Moskva uskoro pasti. Iako su nemačke trupe bile blizu Moskve, ovaj grad nikada nije došao u njihove ruke.

Tokom decembra su Nemci počeli da se povlače i njihova pozicija na istočnom frontu značajno se pogoršala. Međutim, na naslovnim stranama „Novog vremena“ i „Obnove“ o tome nije bilo ni reči. Istočni front je nestao sa naslovnih strana, ali u to vreme Japan ulazi u rat pa je fokus pomeren na Pacifik. Iz dana u dan pohvalno se izveštavalo o sposobnostima japanskih vojnika.

U izveštajima sa fronta nema podataka o gubicima sila osovine pa se stiče utisak da nijednog vojnika nisu izgubili i da je njihova vojna oprema ostala netaknuta, dok je stvarno stanje bilo drugačije. Nemci su prikrivali poraze. Želeli su da održe ugled nepobedive i najjače sile koja će pokoriti Evropu i svet.

Izveštavanje o SAD-u: štrajkovi, neredi i haos

Amerika, iako u tom momentu nije bila u ratu, privlačila je veliku pažnju pa su tekstovi o dešavanjima u SAD-u bili veoma čitani.

Kolaboracionistički listovi pisali su o SAD-u kao zemlji koja je u rasulu. Na svakih nekoliko dana na naslovnim stranama ovih listova osvanula bi vest o štrajkovima u velikim američkim gradovima, vest o požarima i stanje u SAD-u je opisivano kao pogubno i loše. Nacistička propagandna mašinerija radila je na tome da SAD stekne lošu reputaciju i da ljudi ovu zemlju percipiraju kao slabog igrača koji ako uđe u rat neće moći u većoj meri da utiče na njegov tok.

Izbor fotografija

Na naslovnim stranama najčešće su prikazivane fotografije nemačkih vojnika u pohodu. Uz fotografije stajali su kratki opisi u kojima su dominirale pohvale na račun sposobne, hrabre i opremljene vojske. Takođe, u više navrata objavljene su slike zapaljenih brodova i podmornica koje prate opaske poput „neprijateljska flota potpuno uništena“. Mape frontova služile su da bi čitaocima slikovito bilo dočarano napredovanje sila osovine.

Portreti poznatih generala takođe su bili objavljivani na naslovnicama. Uz Hitlerove govore koji su prenošeni obavezno je štampana i njegova slika. Isti je slučaj i sa Gebelsovim obraćanjima.

Izbor fotografija nije bio slučajan već je imao za cilj da u pozitivnom svetlu predstavi Rajh, a da umanji značaj i snagu zemalja koje nisu na njihovoj strani.

Domaće teme slabo zastupljene na naslovnim stranama

Na naslovnim stranama „Novog vremena“ i  „Obnove“ bilo je povremeno kratkih i sporadičnih vesti koje su se odnosile na Srbiju. To su najčešće bile naredbe vojnog zapovednika koje su svedene na nekoliko kratkih rečenica.

Vest o kojoj se u većoj meri pisalo tokom 1941. godine, a odnosila se na domaće prilike, bila je imenovanje nove vlade kojom je predsedavao Milan Nedić. Pre imenovanja vlade javnost je pripremana i objavljivani su afirmativni tekstovi o Nediću.

Kada je postavljen za predsednika vlade na naslovnim stranama sve češće su se pojavljivale kratke najave njegovih gostovanja na radiju, a u sutrašnjim brojevima bili su detaljno prenošeni njegovi govori. O novoj vladi se izveštavalo pohvalno.Trebalo je podstaći narod da je prihvati i počne da je poštuje. Nedić je predstavljen kao brižan čovek koji se stara o siromašnima i koji se bori za interes zemlje.

„Novo vreme“ i „Obnova“ na naslovnim stranama najčešće prenose vesti nemačkih agencija. Domaćim dešavanjima bilo je posvećeno manje prostora i o njima je šturo izveštavano. Sile osovine i kolaboracionistička vlada predstavljene su u pozitivnom svetlu. Stvarana je iskrivljena slika stvarnosti i mnoge informacije su prikrivane. Ovi mediji bili su propagandna, a ne javna glasila.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje 

Prinuđeni na rad u ilegali, jugoslovenski komunisti su u ovom periodu izgradili ilegalni propagandni aparat. Štampali su razne novine, proglase, plakate i drugi propagandni materijal u improvizovanim štamparijama. Često uz pomoć „štapa i kanapa“, u malim tiražima i sa skromnom opremom. Bez obzira na nedostatke, ova štampa radila je posao i bila glasnogovornik, pre svega među radnicima, Komunističke partije Jugoslavije.

Rat i okupacija u aprilskim danima 1941. godine doneli su još veću potrebu za alternativnim kanalima informisanja. U Beogradu je vladao nacistički okupator. Budno je pratio i kontrolisao sve kanale informisanja. Štampa je postala njegovo oružje koje je zloupotrebljavao kako bi držao mirnim stanovništvo koje je porobio.

Ukoliko biste se oslanjali samo na pisanje kolaboracionističkih listova, bili biste osuđeni da živite u „paralelnom univerzumu“. Sa jedne strane pritiskala bi vas turobna i teška svakodnevnica, a sa druge, čitajući novine, mogli biste da poverujete da je snabdevenost namirnicama na zavidnom nivou, da okupator misli najbolje srpskom stanovništvu, da Nemačka i njeni saveznici pobeđuju na svim frontovima…

No, zahvaljujući pokretima otpora, Beograđani su imali alternativu i priliku da se, pored zvaničnih, obaveštavaju i iz drugih izvora. Komunistički pokret imao je već izgrađenu propagandnu mašinu koju je morao da podesi na nove uslove koji su vladali pod okupacijom. Već u prvim mesecima okupacije beogradski ilegalci pristupili su ponovnom povezivanju redova, koji su bili pokidani usled aprilskog rata i bombardovanja.

Improvizovane štamparije i akcije deljenja propagandnog materijala

Ključna stvar bila je da se osposobi štamparija. Kada kažemo štamparija obično zamišljamo veliki prostor prepun raznih bučnih mašina. Ovo u uslovima ilegalnog rada nije bilo moguće. Štamparije pokreta otpora bili su improvizovane u svakom smislu. Obično smeštene u skrivenim i nesulovnim prostorijama, koje su mogle jedva da prime jednu mašinu i dva operatera.

Najznačajnija štamparija partizanskog pokreta otpora nalazila se u ulici Banjički venac (u blizini današnjeg stadiona Crvene Zvezde), u kući koja je namenski zidana u međuratnom periodu za ove potrebe. Kuća je spolja izgledala sasvim normalno, u njoj su živeli ljudi sa redovnim zanimanjima, ali u njenoj „utrobi“ bila je uzidana tajna prostorija.

Beogradski ilegalci Branko Đonović i Slobodan Jović su, ne mareći za loše uslove rada, vredno i marljivo štampali različiti propagandni materijal ovog pokreta otpora.

U toku okupacije radile su i druge improvizovane štamparije. Pojedini delovi organizacije koristili su i šapirografe za umnožavanje materijala.

Organizacija komunističkog pokreta otpora bila je podeljena na rejone i sastojala se od partijskog i skojevskog dela. Posebne osobe bile su zadužene da prime, prepakuju i pošalju dalje propagandni materijal.

Propagandni materijal predavan je na ulici u paketima, a u pojedinim slučajevima transportovan je u koferima i zaprežnim kolima kamufliranim „kupusom“ ili drugim životnim namirnicama.  Preuzeti materijal donošen je u stan koji je korišćen samo za ove potrebe, prepakivan je i prilagođavan za dalju distribuciju.

Prema svedočenju beogradskih ilegalaca, koji su bili zaduženi da nose materijal,  oni su se sastajali sa rejonskim tehničarima na različitim lokacijama. Procedura je predviđala da ilegalac paket stavi između nogu i u trenutku kada mu se lice obrati sa pitanjem: „Jeste li vi taj, koji treba da donese paket?“ odgovori:„Da, taj sam“ i preda pošiljku. Rejonski tehničari su vršili dalje sortiranje nakon primanja materijala i isporučivali ga aktivima.

Ilegalci su se sastajali tajno po stanovima, čitali i komentarisali sadržaj. Ovo je služilo za političko-ideološku indoktrinaciju i stvaranje komunističke svesti kod njih, kao i za motivaciju u radu. Iako je ovaj materijal služio za internu upotrebu, od jednakog značaja bilo je da dođe u ruke običnih građana.

Na ovaj način podrivana je namera okupatora da kroz propagandnu umiri i obeshrabri otpor, ali i pružana nada običnom stanovništvu da je okupacija prolazna i da je sloboda blizu. Svesni ovoga, beogradski ilegalci su vršili povremene organizovane akcije deljenja propagandnog materijala.

Uglavnom pod okriljem noći i policijskog časa, ubacivali su u poštanske sandučiće, kačili na tarabe i druge ograde, ostavljali ispred ulaznih vrata različite novine i drugi propagandni materijal. Koliko su u ovom bili uspešni svedoči konstatacija tadašnje policije da se ovim akcijama ne može stati u kraj.

 „Proleter“, „Bilten“, „Glas“ i „Saopštenja“ 

Jedan od prvih štampanih materijala tokom okupacije u Beogradu bio je centralno glasilo KPJ „Proleter“. „Proleter“ je nosio epitet najznačajnijeg i najtrajnijeg lista KPJ u međuratnom periodu. Od marta 1929. do decembra 1942. godine, kada prestaje da izlazi, izašla je 81 sveska. Objavljivan je u većini jednom mesečno ili u obliku dvobroja i trobroja.

„Proleter“ je izlazio na latinici, a pojedini članci su štampani i na ćirilici, u tiražu od 3.000 do najviše 10.000 primeraka. Iznad naslova štampana je parola - „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, a na prvom slovu naslova leži petokraka zvezda unutar koje su srp i čekić.

Trobroj „Proletera“ za mart-april-maj 1941. godine izašao je zbog neredovnih prilika iz beogradske štamparije u julu, na deset stranica u formatu 21x17 santimetara.  Ovo je bio prvi i poslednji broj „Proletera“ koji je izašao za vreme okupacije u Beogradu.

U julu 1941. godine doneta je odluka o pokretanju jednog direktivno-informativnog lista kao organa najvišeg vojnog rukovodstva Narodnooslobodilačkog pokreta. Iz štamparskih presa komunističkog pokreta otpora u Beogradu, u avgustu 1941. godine, izašao je „Bilten Glavnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije“.

Bilo je zamišljeno da „Bilten“ izlazi jednom nedeljno, ali, usled različitih okolnosti, nije bio redovan. Ovo glasilo izlazilo je sve do 1944. godine, a od ukupno 47 numerisanih brojeva, šest je štampano u Beogradu.

„Bilten“ je štampan u manjem formatu (od 18x23 do 31x22 santimetara) ćirilicom i latinicom.  Svi beogradski brojevi, izuzev petog koji je štampan na šest, zauzimali su četiri stranice. Tehničko rešenje i ilustracije delo su akademskog slikara Đorđa Andrejevića Kuna. Ostaje nepoznanica koliki je tiraž ovog propagandnog glasila u periodu kada je štampan u Beogradu.

Poslednji broj „Biltena“ u prestonici izašao je 18. septembra 1941. godine. Beogradske brojeve „Biltena“ uredio je Josip Broz Tito u kući Mirka i Vere Nenadović na Dedinju i u stanu Ivana Milutinovića.  U skladu sa namenom sadržaj „Biltena“ u većini je bio rezervisan za članke u kojima je obrazlagana i praćena borba partizanskih odreda u Jugoslaviji.

U leto 1942. godine PK KPJ za Srbiju intenzivno je radio na osnivanju novog glasila komunističkog pokreta otpora u Srbiji. „Glas Jedinstvenog Narodno-oslobodilačkog fronta Srbije“ uzet je za naslov novina koji trebalo da se štampa na „16 strana i više“ i sa zadatkom „da  dopinosi stvaranju NOO za Srbiju“. 

Nesumnjivo da su naslov i podnaslov uzeti vešto kako bi čitaoci stekli utisak da ovo glasilo ne publikuje Narodnooslobodilački pokret već jedan širok front različitih političkih i ideoloških činilaca okupljenih oko borbe protiv okupatora. Navedenom govori u prilog i činjenica da je prvi naziv „Komunist“ odbačen.

Uredništvo je kao ključne ciljeve ovog glasila označilo: „omogućavanje objavljivanja članaka, vesti, izveštaja do kojih naš narod ne može doći pod uslovima okupacije i tiranije nemačkih najamnika u Srbiji“, pružanje „tribine, sa koje će svi pošteni i pravi rodoljubi bez obzira na politička ubeđenja iznositi svoja mišljenja“. Takođe, u izdavačkim prioritetima bio je „doprinos ostvarenju organizacionog povezivanja svih snaga srpskog naroda“, ideja da „štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače na bratoubilački i građanski rat“, da „omogući ostvarenje jedinstvenog fronta protiv okupatora i njegovih sluga“. 

Prvi broj „Glasa“ izašao je 30. avgusta 1942. godine i u njegovom stvaranju učestvovali su svi članovi PK KPJ za Srbiju. Bio je skromnije tehnički opremljen jer je štampan na geštetneru štamparije PK KPJ za Srbiju u 400 primeraka.

Ovakvo stanje zahtevalo je da se sledeći brojevi publikuju u štampariji CK KPJ u Beogradu. Za tehnički deo „Glasa“ angažovan je akademski slikar Đorđe Andrejević Kun, a vredne ruke Slobodana Jovića i Branka Đonovića obavljale su pripremu i štampanje.

Godinu dana od izlaska prvog broja, obustavljeno je štampanje „Glasa“, jer su Nemci rekvirirali kuću u kojoj se nalazila štamparija. Štampanje je obnovljeno krajem 1943. godine, ali je list izlazio u manjem formatu, 24x30 santimetara, jer je nova štamparija raspolagala sa mašinom koja je podržavala samo ovu dimenziju. Broj strana varirao je od broja do broja i išao je u rasponu od četiri do 12. Tokom 1944. godine u Beogradu su izašla još četiri broja i nakon otkrivanja štamparije od strane policije u julu publikovanje je premešteno na teritoriju južne Srbije.

Vodeći ljudi KPJ u Srbiji bili su saradnici ovog lista. Priloge su pisali Blagoje Nešković, Mirko Tomić, Radivoj Jovanović Bradonja, Vera Miletić, Petar Stambolić i drugi. Jedina značajnija ličnost koja zvanično nije bila deo KPJ, a pisala je za „Glas“ bio je Dušan Bogdanović, potpredsednik Narodne seljačke stranke.

Najveći deo novina bio je rezervisan za autorske članke, ali postojale su i rubrike rezervisane za praćenje vojnih i političkih pomeranja, sećanje na pale borce, prozu, poeziju itd. Po oslobođenju „Glas“ se vratio u grad iz koga je ponikao i nastavio da informiše Beograđane.  

Jedan od prvih propagandnih materijala koji je dolazio u ruke Beograđana bio je „Saopštenja“. Pojedini komunisti imali su zadatak da slušaju Radio Moskvu, zapisuju saopštenja koja su zatim prekucavana i umnožavana. Ovi pamfleti donosili su vesti o vojnim pobedama saveznika i druge informacije iz političkih rubrika. Praznik rada 1. maj, godišnjica Oktobarske revolucije i smrti Lenjina bili su datumi prilikom kojih se komunistička propaganda posebno oglašavala.

_________________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje 

 „Sedmi i osmi broj izdanja Opštinskih novina iz 1933. godine u potpunosti su bili posvećeni uslovima stanovanja u Beogradu u međuratnom periodu“, rekla je Macura.

Po njenim rečima, uredništvo Opštinskih novina, u jednom terenskom istraživanju,obišlo je veliki broj stanova da bi videli u kakvim uslovima žive i o tome su pisali.

U beogradskim Opštinskim novinama pisalo se i Železničkoj koloniji o kojoj danas malo zna.

„Železnička kolonija je bila važna, možda ne kao činovnička i profesorka, ali je takođe govorila o nekim tendencijama koje su postojale u urbanizmu, kao što je koncept vrtnog grada o kome se piše u beogradskim Opštinskim novinama“, rekla je naučna saradnica na Odeljenju za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu Vladana Putnik Prica i dodala da to svedoči da su postojala saznanja o inostranim, urbanističkim konceptima kako se grade nova naselja, naročita radnička.

Sva izdanja Opštinskih novina 1932. godine bila su posvećena arhitekstonskom razvoju u Beogradu, a u dvanaestom decembarskom broju ovog lista objavljena je anketa posvećena arhitekturi u Beogradu, u kojoj su arhitekte, inženjeri i urbanisti dali mišljenja u kom pravcu treba da se kreće beogradska arhitektura, rekla je Prica.

„Od 1928. godine ove novine poprimaju oblik magazina i unutar njih su se objavljivali različiti stručni i nestručni tekstovi vezani ne samo za komunalno funkcionisanje Beograda, već i za njegovu istoriju ”, rekao je Ristanović.

Novine su zenit doživele u drugoj polovini tridesetih godina 20. veka, kada su izlazile u tiražu više od  sedam hiljada primeraka, a segmenti iz njih  objavljivani su i u inostranoj štampi.

Tokom Drugog svetskog rata one dobijaju drugačiju upotrebnu vrednost i postaju klasični dnevni list, a izlazile su od aprila do juna 1941. godine.

„Okupator se opredelio za njih jer je njihova redakcija bila malobrojna i mogli su što pre da krenu sa radom, a drugi razlog je da se ne obnavljajuu dnevni listovi poput Politike, Vremena, Pravde, koji su u očima okupatora bili kompromitovani i koji nisu bili nastrojeni novom poretku”, istakao je Ristanović.

On je dodao da su Opštinske novine izašle iz štamparskih presa 1942. godine, ali u ovom peridou su izlazile kao običan Službeni list, gde su se štampale samo službene odluke gradskih vlasti.

U Opštinskim novinama, po rečima višeg naučnog saradnika u Institutu za noviju istoriju Srbije Aleksandra Stojanovića, tekstove su objavljivali ljudi najrazličitijeg društvenog porekla, statusa, obrazovanja, ali ono što im je bilo zajedničko je akademski pristup obradi predmeta kojim se bave, što je učinilo uređivačku politiku ovih novina neponovljivom.

Opštinske novine su do 1913. godine izlazile jednom nedeljeno, a u periodu od 1932. godine do 1941. godine uporedo je izlazio časopis i nedeljne novine pod istim naslovom.

Video: UNS

Opštinske novine su ulaskom u 1931. godinu započele 49. godinu izlaženja. Urednik je dalje pisao kako je list počeo da se prodaje širom Evrope i Amerike. Uprkos tome, kako dalje navodi, najvažnije cilj lista je bio i ostao da služe Beograđanima koji redovno čitaju ove novine, a sve u interesu ostvarivanja zdravog, modernog i naprednog Beograda.

„Beogradske Opštinske Novine, daleko i od pomisli da svome radu pridaju tolike zasluge, u ovoj godini nastaviće sa još više snage i požrtvovanja ne samo da ističu na dnevni red sve probleme, koji se posredno ili neposredno tiču naše prestonice, ne samo da ih formulišu i kad ih spontani narodni osećaj pokreće, nego neće propustiti ni jedno pitanje iz oblasti urbanizma, komunalne ili socijalne politike, a da o njemu ne iznesu mišljenja naših najjačih autoriteta. A u svojim daljim težnjama Beogradske Opštinske Novine žele da budu slika punog odsjaja svestrane dinamike i života Beograda“, piše urednik u prvom tekstu novogodišnjeg broja.

U daljem tekstu pokušaćemo da vas, kroz fotografije koje su objavljivane na početku svakog broja 1931. godine, kroz ulice i trgove kojima i danas šetate, vratimo u Beograd koji više ne postoji.

Narodno pozorište u Beogradu

Na Trgu republike od 1868. godine nalazi se veličanstvena zgrada Narodnog pozorišta.

Zgrada je više puta uspešno restauirana i dograđivana, prema projektima najuspešnijih beogradskih arhitekata.

U to vreme zgrada Narodnog pozorišta bila je jedna od najvećih i najraskošnijih palata u Srbiji, a podsećala je na opersku kuću Skalu, koja je sagrađena devedeset godina ranije u Milanu.

Prva predstava koja je izvedena u ovoj zgradi bila je „Posmrtna slava kneza Mihaila“, koja je odigrana 30. oktobra 1868. godine. Iz jedne sačuvane pozivnice štampane na svili, upućene Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, vidi se da su u predstavi učestvovali skoro svi tadašnji članovi pozorišta.

Nađimo se „kod konja“

Spomenik na Trgu Republike knezu Mihailu Obrenoviću podignut je 1882. godine. Ovaj spomenik je najpoznatije beogradsko sastajalište danas, a bilo je i nekada.

Postoji mnogo teorija zašto se ovaj spomenik najčešće naziva „kod konja“. Nekada je iza spomenika, prekoputa Narodnog pozorišta postojala kafana Dardaneli. Stalni gosti ove kafane bili su Branislav Nušić, Đura Jakšić, Stevan Sremac i mnogi drugi viđeni ljudi toga vremena. Elita koja se okupljala u kafani često je kritikovala dinastiju Obrenović. Rugajući se dinastiji, a sa pogledom na zadnju stranu spomenika, oni su kafanu često zvali „kod konjske zadnjice“, pa tako ostade i spomenik „kod konja“.  Kafana je srušena 1901. godine, a na tom mestu danas se nalazi Narodni muzej.

Prvi razgovori preko žice

Ministar vojni Tihomilj Nikolić i kapetan Kosta Radosavljević samo sedam godina nakon što je Bel izumeo telefon obavili su prvi telefonski razgovor u Srbiji. Prve javne telefonske govornice kod nas počele su da se koriste početkom 20. veka preko uslužnih telefona koji su se nalazili u hotelima, restoranima i telefonskim centralama. Prva automatska centrala u Beogradu postavljena je 1931. godine.

Zgrada telefonske centrale se nalazi u Kosovskoj 47 u Beogradu i od 1981. godine je zaštićena kao kulturno dobro od velikog značaja.

Simbol Beograda na najvišem bedemu tvrđave

Ivan Meštrović je 1912. godine projektovao fontanu, koja je trebalo da bude postavljena na Terazijama. Zamisao je bila da se u centru fontane nalazi petospratni stub, kao simbol petovekovnog ropstva našeg naroda pod Turcima, na čijem vrhu je trebalo da stoji Pobednik.

Meštrović je rad na skulpturi započeo 1913. godine. On je za osam meseci oblikovao i izvajao skulpturu u fiskulturnoj sali jedne beogradske osnovne škole. Po završetku spomenik je poslat na livenje u Češku, gde je ostao do kraja Prvog svetskog rata.

Kada je vraćen u Beograd ipak je odlučeno da svoje mesto zauzme na najvišem bedemu beogradske tvrđave. Spomenik je svečano otkriven 1928. godine.

Ulazak u petu deceniju

„Pola veka požrtvovanog i punog časti služenja svojoj opštini i svome građanstvu... Kroz čitave te decenije Beogradske Opštinske Novine vršile su tiho svoju korisnu ulogu malog i skromnog komunalnog lista“, pišu Beogradske novine prvog dana 1932. godine.

Po završetku 1931. godine Opštinske novine ušle su u 50. godinu izlaženja, a poslednji broj je izašao u junu 1941. godine.

***********************************************************************************

Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradska opštinska štampa 1882 - 1941 - Svedočenje o istoriji prestonice" koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

„Opštinske novine“, kao zvanični list Beogradske opštine, čija je urednička politika uvek bila usmerena ka unapređivanju grada i životnih uslova stanovnika, objavljivale su tekstove koji su se odnosili na komunalne i urbanističke teme još od prvog broja, objavljenog 6. januara 1888. godine.

U međuratnom periodu, ove novine posvećivale su veliku pažnju pitanju divljih naselja, uređenju gradske periferije i poboljšanju životnih uslova stanovnika ovih delova grada, a na pomenute teme su se u listu oglašavali vodeći srpski arhitekti, lekari i ekonomski analitičari. Na stranicama ovih novina nalazimo i podatak da je Beograd do Velikog rata imao oko 120.000 stanovnika, te da je granicu njegovog rezidencijalnog dela činio Čuburski potok. Do polovine tridesetih godina broj stanovnika se duplirao, a teritorija pod upravom opštinskih vlasti višestruko uvećala.

Arhitekta Branko Maksimović sa žaljenjem i dubokom zabrinutošću konstatovao je, u tekstu objavljenom na stranicama „Opštinskih novina“, početkom 1930. godine, da je širenjem pojasa divljih naselja „od Laudanovog šanca i Pašinog brda, pa preko Dušanovca i Voždovca na Prokop i Jatagan malu“, dugoročno ugrožena mogućnost planske ekspanzije Beograda.

Maksimović je upozorio da se sa „asanacijom periferije Beograda“ kasni punih deset godina, pozivajući na primenu racionalnog modela koji se već pokazao u praksi u mnogim zapadnoevropskim gradovima.

Improvizovane i neuslovne građevine trebalo je zameniti racionalno koncipiranom stanogradnjom, navodeći kao dobar primer lokalne prakse paviljone koje je Beogradska opština podigla u okolini Topovskih šupa. Ovaj se proces odvijao veoma usporeno, o čemu svedoči i tekst o „saniranju nezdravih kvartova i naselja“, koji je na stranicama „Opštinskih novina“ u aprilu 1936. godine objavio arhitekta Dragomir M. Popović.

Popović je posebno istakao nužnost rušenja starih, neuslovnih objekata, jer je praksa pokazala da će ovakvi objekti, u ma koliko lošem stanju bili, ukoliko ne budu uklonjeni uvek naći nove stanovnike koji nisu u mogućnosti da sebi priušte pristojniji smeštaj.

Popovićev članak prava je komparativna analiza rešavanja problema divljih naselja, jer upoređuje zakonska i praktična rešenja primenjena u Londonu, Parizu i Marselju, i ima gotovo akademski karakter.

Građevinski pravilnik – put ka rešenju problema

Kako bi uhvatila korak sa razvijenim evropskim prestonicama i većim gradovima, bar kada je reč o urbanističkom uređivanju i unapređenju higijenskih uslova, Beogradska opština izdala je 1935. godine Građevinski pravilnik.

Pravilnikom je predviđen postupak kojim se neka kuća ili drugi stambeni objekat utvrđuju kao nehigijenski ili škodljivi po zdravlje. Postupak je bio složen i dugotrajan, a podrazumevao je izlazak na teren medicinske inspekcije i građevinskog kontrolora za zgrade sklone padu.

Prvi objekti koji su u Beogradu bili označeni za rušenje u skladu sa pomenutim Pravilnikom nalazili su se na prostoru Jatagan male i Pištolj male, ali je rušenje više puta odlagano jer je stanovnicima neuslovnih objekata trebalo obezbediti nova mesta stanovanja. Arhitekta Popović jadikovao je zbog ovog stanja, ističući da još ni jedna zgrada u Beogradu nije srušena zbog postojanja rupa u pravilima, te da „valjda čekamo da se pojavi u kome kraju kuga, kao ono u Parizu, pa da ozbiljnije pristupimo poslu“.

Pritisnuti nemaštinom i posledicama rata, u okolnostima koje su u svakom pogledu bile vanredne, milioni Evropljana napustili su svoja sela i varošice i rešili da sreću potraže pod svetlima velikih gradova. Kako se tokom trajanja ratnih dejstava nije gradio novi stambeni prostor, a u mnogim gradovima, uključujući i Beograd, čak je i uništen deo postojećeg stambenog fonda, novi stanovnici kućili su se kako su i gde znali i mogli. Tako se širom Evrope javio fenomen tzv. divljih naselja, punih improvizovanih stambenih objekata, građenih neplanski, često bez osnovnih higijenskih i drugih uslova za život. London, Pariz, Marselj, Berlin u Evropi, kao i niz velikih gradova u SAD-u, na čelu sa Njujorkom, dobili su svoja nehigijenska naselja, od kojih su se neka nalazila u najneposrednijoj blizini centra grada. 

Početkom tridesetih godina prošlog veka, pored već pomenutih naselja, „predgrađima Beograda“ smatrali su se još i Čukarica, Careva Ćuprija, Rakovica, Višnjica, Žarkovo, Kumodraž, Đeram, Topčidersko brdo i Bulbuder. Ova naselja dinamično su se razvijala i već u navedenom periodu u njima je živelo više stanovnika nego u celom Beogradu krajem 19. veka.

Nagla ekspanzija prestonice nosila je sobom, kao jedan od centralnih problema, pitanje higijene u gradu, a posebno u prigradskim naseljima i na gradskoj periferiji.

Vladislav Milenković, inače urednik „Trgovačkog glasnika“, ukazao je na stranicama „Opštinskih novina“ da je stanje higijene u gradu, u celini sagledano, nezadovoljavajuće. Glavni uzroci ovakvom stanju bili su neadekvatni stambeni prostor i nedovoljno razvijena higijenska kultura kod velikog broja novih Beograđana.

Nezdrav životni prostor u perifernim delovima grada bio je samo deo problema: jednako loši higijenski uslovi bili su i u većini fabrika i preduzeća, kao i u ugostiteljskim objektima (kafanama, narodnim kujnama, hlebarnicama, bakalnicama), koji su činile „na posmatrača težak i mučan utisak očajnog higijenskog varvarstva“.

Neke druge analize uzroka stanja u beogradskoj periferiji, objavljene na stranicama „Opštinskih novina“, isticale su nedostatak adekvatnog građevinskog zakonodavstva, kao i previsoku cenu kirija u tzv. „organskoj periferiji“ (naseljima uz sam rub gradskog centra, privredno i saobraćajno snažno uvezanim sa centrom) kao glavne krivce za životne uslove Beograđana iz prigradskih naselja. 

Periferija Beograda - ružno naličje grada

Periferija grada bila je, u više publicističkih osvrta objavljenih na stranicama „Opštinskih novina“ početkom tridesetih godina prošlog veka, predstavljena kao „ružno naličje Beograda“, kao mesto u kome se „osetio nedostatak svega onoga što je neophodno za zdravi i normalni razvitak jednog naselja“.

Geometrija ulica na periferiji opisana je kao čudna, a njihova imena kao lokalna ili slučajno odabrana, što je doprinosilo takvoj konfuziji u orijentaciji, da su se čak i poštari teško snalazili u tim uslovima.

Ograde periferijskih dvorišta bile su sastavljene od „drvenog i gvozdenog kolja, cigli, kamenja, žica: bodljikavih i raznih, dasaka od sanduka, starih blehova i blehanih pantljika – i svega drugog sa neprocenjivim poreklom i obličijima“.

Periferiju grada, posebno onu dalju, naseljavali su, u ogromnom procentu, seljaci iz unutrašnjosti zemlje, nekvalifikovani i fabrički radnici, kao i jedan broj pečalbara iz susednih država ili udaljenih krajeva Kraljevine SHS, koji su privremeno boravili u prestonici zbog poslovnih obaveza. Njihova primanja bila su veoma skromna i jedva dovoljna za puko preživljavanje, i oni svakako nisu bili u stanju da izdvajanjem sopstvenih sredstava značajnije utiču na urbanizaciju i uređivanje naselja u kojima su živeli.

Uvođenje vodovoda i kanalizacije, kaldrmisanje ulica i puteva, urbanističko uređivanje kao i izgradnja kvalitetnijih stambenih objekata, iziskivali su troškove koje ni ondašnja Beogradska opština nije bila u stanju da pokrije. Zbog toga je u prvoj deceniji po okončanju Velikog rata „trošarina“ (komunalna taksa) u prestonici povišavana u više navrata.

Profesor Pravnog fakulteta Dragoljub Aranđelović ukazivao je na nužnost ove ekonomske mere, ističući istovremeno, i svojevrsan paradoks „da najviše na trošarinu viču građani onih krajeva, koji neprestano traže od opštine uvođenje vodovoda, tramvaja, električnog osvetljenja, izgradnju škola, a naročito kaldrmu“.

I ovaj, kao i drugi objavljeni tekstovi u „Opštinskim novinama“, dragoceno su svedočanstvo o tome da su modernizacijski procesi, a ponekad čak i oni najelementarniji – direktno vezani za zdravlje i bezbednost građana – često bili dočekivani sa nepoverenjem i otporom značajnog dela građanstva, i to upravo onog koji je od sređivanja prilika trebalo da ima najveću direktnu korist.

Vizija profesora Anđelkovića - U Beogradu može živeti dva miliona stanovnika

Profesor Aranđelović ukazao je i na činjenicu da većinu građevina u prestonici čine niske kuće male iskoristive površine, što je doprinosilo nekontrolisanoj ekspanziji grada u širinu. Poredeći Beograd sa razvijenim metropolama, on je istakao da je neophodno ovakve građevine zameniti modernim višespratnicama, te da je u uređivanju grada potrebno krenuti od samog centra.

Veoma je zanimljiva i na neki način proročki tačna bila Aranđelovićeva opservacija da u širem centru grada ima prostora za naseljavanje blizu miliona stanovnika, dok je čitava površina Beograda sa periferijom odgovarala potrebama naseljavanja dva miliona žitelja.

Profesor Aranđelović preminuo je 1950. godine i nije doživeo ostvarenje svog predviđanja o uređenom Beogradu kao višemilionskom gradu, što je i ostvareno uoči raspada Jugoslavije.

Beograd po „mustri užičkih sela“

Da je ekspanzija Beograda u širinu, neplanskom izgradnjom divljih naselja i spontanim naseljavanjem pridošlica, značajno naškodila procesu urbanističkog uređivanja jugoslovenske prestonice isticao je i Pavle Kara-Radovanović, gradski odbornik i novinar, saradnik gradonačelnika Vlade Ilića, inače i autor zapažene brošure „Krupni problemi Beograda“ (1934).

Kara-Radovanović je, pišući u „Opštinskim novinama“ u leto 1936. godine, okrivio gradske uprave s kraja 19. i početka 20. veka da su dopustile „da se Beograd izgradi onakav kakav je danas, od Dunava i Save do Rakovice, Ostružnice, Torlaka, Mirijeva – po mustri užičkih sela“. Kara-Radovanović je jadikujući konstatovao da je „Beograd danas jedno veliko selo sa raštrkanim kućercima na prostoru opštinskog atara od sto šezdeset i devet kvadratnih kilometara“, te da stoga i ne čudi što bi njegovo urbanističko sređivanje imalo cenu koja se više ne meri u milionima, već u milijardama dinara.

Širenje grada neprestanim pomeranjem međe dalje od njegovog centra doprinosilo je, kako je, na stranicama „Opštinskih novina“ primetio publicista dr Petar Đorđević, siromaštvu duhovnog života periferije, koja je, umesto da se kulturno uzdiže i integriše u prestonicu, svakom daljom ekspanzijom zapravo postajala i duhovno i kulturno još udaljenija od nje.

Opštinske novine s najvećom pažnjom izveštavale o problemima žitelja periferije Beograda

I u ekonomskom pogledu, jaz između centra grada i dalje periferije samo se uvećavao sa protokom vremena. Može se govoriti i o rastu izvesnog animoziteta između žitelja ova dva dela gradske celine, posebno, jer je u više analitičkih članaka objavljenih u „Opštinskim novinama“ bilo istaknuto da je komunalno staranje za periferne delove grada u praksi sprovođeno na štetu brige i investicija u komunalnu infrastrukturu centra prestonice.

Ostajući objektivni i profesionalni u svom pristupu, autori tekstova na ovu temu iskazivali su značajnu dozu empatije i brige, kako za novopridošle stanovnike prestonice, koji su živeli u lošim uslovima, tako i za sam Beograd, njegovu budućnost i razvoj.

Lišeni ideološke i dnevnopolitičke instrumentalizacije, tekstovi posvećeni periferiji grada i predgrađima, sadržali su analizu geneze problema kao i niz konkretnih i praktičnih rešenja, na čiji su značaj opominjane kako državne i gradske vlasti, tako i sami žitelji ovih naselja.

„Opštinske novine“ obrađivale su pomenute teme u skladu sa najvišim standardima žurnalistike, a visok akademski i stručni nivo autora učinio je objavljene članke i priloge izvanrednim štivom za čitanje i veoma dragocenim izvorom za istoriju Beograda.  

***********************************************************************************

Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradska opštinska štampa 1882 - 1941 - Svedočenje o istoriji prestonice" koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

21 godina od odlaska Turaka iz Beograda, 17. april 1888. godine

Turski upravnik grada Ali Riza-paša, davnog 19. aprila 1867. godine, svečano je predao ključeve Beograda knezu Mihailu Obrenoviću. Taj događaj okupljeni građani iz cele Srbije slavili su uz topovske pucnje, kićenjem srpskog barjaka i uz muziku.

Ovaj dan se dugo slavio kao državni praznik. Evo primera obraćanja građanima Beograda povodom 21. proslave ovog događaja.

„Tu svoju svetkovinu prestonica ove godine, zbog kratkoće međuvremena, udružuje sa opštenarodnom o Cvetima, da tako, zadužena delima retke državničke mudrosti i junaštva naših Obrenovića, nerazdvojno oda zasluženo priznanje svojim Velikim Dobrotvorima, i spomen sreći narodnoj.

Čestitajući građanstvu oba ova narodna praznika, predstavništvo vrši samo vrlo prijatnu dužnost kad ga poziva na učešće u svetkovanju: dolaskom na blagodarenje (kod tribine u gradu), manifestacijom kod spomenika, ukrasom domova sa trobojkama i večernjim osvetljenjem“.

Rođendan kraljice Drage

Draga Obrenović bila je supruga kralja Aleksandra. Putem Opštinskih novina 11. septembra 1902. godine građanima Srbije sud je prosledio instrukcije kako treba da proslave kraljičin rođendan.

„Toga dana pomoliće se Svevišnjem i građani beogradski za dug i srećan život svoga ljubljenog Gospodara i Kralja ALEKSANDRA I i svoje presvetle Kraljice DRAGE. Uveren, da će pogoditi najbolje i najnežnije osećaje narodne i građanske, sud beogradske opštine ovim samo daje javna izraza svojoj nadi: da će Beograđani i ovom prilikom zasvedočiti svoju vazdašnju ljubav i podaničku vernost prema svome Gospodaru i Njegovom Domu, kićenjem svojih domova toga dana zastavama a u veče osvetljenjem i prisustvovanjem blagodarenju, koje će toga dana biti u 10 časova pre podne u Sabornoj crkvi“

Majski prevrat

Nepunih osam meseci kasnije Draga i Aleksandar Obrenović ubijeni su tokom Majskog prevrata i time je prekinuta loza Obrenovića.

Opštinske novine jutro posle ovog događaja objavile su vest o smrti kraljevskog para.

„Noćas su poginuli Kralj Aleksandar i Kraljica Draga. U ovom ozbiljnom i sudbonosnom trenutku, prijatelji zemlje i naroda sporazumeli su se i obrazovali vladu. Objavljujući ovo srpskom narodu, vlada je uverena da će se narod iskupiti oko nje, i pomoći joj da se svuda u zemlji održi red i bezbednost“.

Ko je finansirao „asfaltiranje“ grada          

Loši putevi oduvek su bili važno pitanje, ali nekada su troškove njihove popravke snosili neposredno građani.

U martu 1899. godine pojedinci koji nisu izmirili troškove za kaldrmu u Beogradu pozvani su putem Opštinskih novina da uplate svoja dugovanja, da ne bi usledila sudska naplata duga.

„Ovom prilikom čine se pažljivim kupci imanja, da se prethodno uvere da dotično imanje ne duguje opštini za kaldrmu, u protivnom plaćaju oni dug, jer dug od kaldrme nije lični dug, nego dug imanja“.

Naredba

Novembra 1892. godine sud Beograda preko Opštinskih novina izdao je naredbu kojom su građani u obavezi da održavaju trotoare ispred svojih kuća.

„Radi čistoće, lakšeg i sigurnijeg saobraćaja kao i ugleda prestonice, sud opštine varoši Beograda naređuje da se trotoari održavaju čisto i sa njih sneg i blato uklanja; a kad je poledica, da se po trotoarima posipa pesak, pepeo ili tome podobno“.

Ko ne bi ispunjavao ovu svoju građansku dužnost bio bi kažnjen po krivičnom zakonu.

Glasanje u 19. veku

Prema Ustavu Kneževine Srbije iz 1869. godine pravo glasa imao je svaki punoletan Srbin koji plaća porez državi najmanje 15 dinara godišnje. Pravo glasa nisu imale žene i vojnici.

Međutim, svako ko je svoje biračko pravo želeo da upotrebi njegovo ime se moralo naći u spiskovima koji su bili rasuti po javnim mestima prestonice. O tome govori tekst iz Opštinskih novina 15 dana pred izbore u decembru 1888. godine.

„Toga radi svaki građanin, koji se želi koristiti svojim biračkim pravom na dan izbora narodnih poslanika treba da uzme broj svoga imena iz azbučnog spiska bilo originalnog (koji je izložen na pregled u blagajnome odeljenju opštine), bilo iz štampanog, ma gdi da ga nađe“.

Konji slobodno šetaju Beogradom

Danas je čudno i zamisliti da je nekada bilo neophodno da Uprava grada pozove građane da ne puštaju konje da šetaju slobodno gradom. Poziv je upućen 1900. godine sa ciljem da se otklone nesrećni slučajevi, kojih je očigledno bilo.

„Što pojedinci vrlo često puštaju ulicama odrasliju ždrebad pa i same konje, a bez ikakvog ili sa vrlo malim nadzorom, Uprava grada Beograda, pozvana dužnošću da se stara o ličnoj sigurnosti prestoničkih građana, ovim objavljuje istima, da će u buduće svaki onaj, čije bi se odraslo ždrebe ili konj našao na ulici, a ne bi bio od naročitog lica vođen ili za kola vezan, biti kažnjen po članu 326. kaznenog Zakona“.

OBNAVLjANjE LISTA 1928. GODINE

Opštinske novine prestale su da izlaze 1913. godine zbog Prvog svetskog rata i nisu se štampale do 1928. godine. Obnovljeno izdanje lista bilo je ilustrovano sa mnogo više fotografija. U novinama se najčešće moglo čitati o problemima mesnih zajednica i izveštaji o radu opštinske uprave.

Svečano otvaranje tramvajske pruge

Jedna od najviše korišćenih tramvajskih pruga u Beogradu, kod Cvetkove pijace, svečano je puštena u saobraćaj 12. novembra 1928. godine. Tramvaj koji je prvi put prošao ovim šinama bio je okićen barjacima i dočekan uz pesmu.

„U 11 sati na novi kolosek stupila su nova tramvajska kola, kojima je iz varoši dovezen veliki deo opštinskih odbornika i članova opštinskog suda, na čelu sa predsednikom opštine g. Kumanudiem“.

Kako dalje u Opštinskim novinama piše stanovnici ovog kraja izašli su na ulicu i veselo posmatrali prvi tramvaj koji prolazi pored njihovih kuća.

„Pred Cvetkovom Mehanom tramvaj je dočekan prangijama i ciganskom muzikom“.

Na svečanom ručku održanom ovim povodom Stefan Kumanudi pozvao je građane da održavaju red i čistoću u svojim krajevima, kako bi Beograd postao najlepši grad.

„Naša je dužnost, završio je g. Kumanudi, da od Beograda stvorimo najlepši grad u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. U to ime kličem; Živeli Beograđani, živeo Beograd!"

Večito neuređen grad

Kroz tekstove u Opštinskim novinama često je opisivan problem održavanja lepog izgleda kuća i ulica u Beogradu. Veliki problem Opštinske novine videle su izgledu Nemanjine ulice, jer upravo je to ono što putnik prvo vidi kada stigne u grad.

„Odmah naiđe na čatrlje mesto da vidi monumentalne zgrade. Ako taj rđavi utisak i prestaje kad se zaokrene uz Kneza Miloša ulicu ka Londonu, ipak mu on ostaje u pameti kad dolazi na železničku stanicu“.

Tragalo se za načinom kako da se niske kuće zamene lepim građevinama. Kroz tekstove se apelovalo na vlasnike da podignu sprat, kako bi pomogli ulepšavanju grada, ali su oni „gledali samo svoj interes“.

„Kad sami vlasnici neće da podižu nove zgrade, onda ih na to treba nagoniti zakonskim putem. Trebalo bi dakle nastati na tome da se donese jedan zakon, koji će propisati da su za izvesno kratko vreme vlasnici zemljišta u tome delu Nemanjine ulice dužni podići više spratne zgrade, a po isteku toga vremena ako ih ne podižu dati beogradskoj opštini ovlašćenje da ih može eksproprisati i kupovnu cenu platiti u izvesnom dužem roku u godišnjim anuitetima sa malom kamatom“.

Šta je to psetarina?

Sredinom 1941. godine Veterinarski odsek u Beogradu najavio je popis pasa i kontrolu njihovog držanja.

„Vlasnici pasa dužni su da kontrolnim organima pokažu priznanice o plaćenoj psetarini za 1941. godinu kao i mesto gde drže pse“.

Istovremeno obavešteni su građani da postoje ljudi koji lažno naplaćuju psetarinu.

„Istovremeno se izveštava građanstvo da se psetarina naplaćuje samo u Kafileriji. Ukoliko se neko pojavi s namerom da isplaćuje ove takse za račun Kafilerije, upozorava se građanstvo da od takvih lica zatraži legitimaciju i da o njihovim imenima odmah izvesti Veterinarski otsek i najbližu policisku vlast pošto je, kao što je gore navedeno, zabranjena svaka privatna naplata takse van same Kafilerije“.

Potencijalne mere za pojeftinjenje stanova u Pragu

Opštinske novine u decembru 1930. godine objavljuju tekst o merama za pojeftinjenje stanova u Pragu:

„Našavši, da je srazmerno skupa cena cementa, koju nameće strogo kartelirana čehoslovačka industrija cementa, jedan od bitnih razloga skupoći stanova u Pragu, opštinska uprava čehoslovačke prestonice rešila je da i u tom pravcu utiče na pojevtinjavanje stanom kupovinom fabrike cemenga, a iz koje bi se uz povoljne uslove izdavao cement licima, koja se obavežu da grade zgrade sa jevtinim stanovima po uslovima koje bude propisala praška opštinska uprava. U tu svrhu povedeni su pregovori sa upravom vlastelinstva kneza Švarcenberga oko kupovine fabrike cementa, koja se nalazi na jedvom od kneževih imanja“.    

Veliki govor vođe rajha

Skoro čitav broj Opštinskih novina objavljen 5. maja 1941. godine bio je posvećen obraćanju Adolfa Hitlera sa skupštine održane u Berlinu dan ranije.

Kako je došlo do rata?

„Prvi put obratio sam se vama u momentu izbijanja rata, u trenutku kada je zahvaljujući englesko-francuskoj zaveri protiv mira propao svaki pokušaj mirnog rešenja spora sa Poljskom koji je inače bio sasvim mogućan“, započinje Hitlerov govor.

„Svi moji pokušaji da baš sa Engleskom dođe do sporazuma, šta više od jedne trajne i prijateljske saradnje, propali su na taj način usled želje i volje jedne male klike, koja je, bilo iz mržnje ili iz materijalnih razloga, odbila svaki nemački predlog sporazuma“.

Hitler je za vodeću ličnost ovog „fantastičnog i demonskog“ plana optužio Vinstona Čerčila.

„U vremenu sve većeg nezadovoljstva mahinacijama koje nisu donosile nikakvih plodova, odgovorni ljudi verovali su da mogu postati gospodari problema, koji se inače ne mogu rešiti, najpre posretstvom jednog uspešnog rata. Iza njih nalazio se veliki međunarodni, jevrejski, bankarski, berzanski i kapital ratnih fabrikanata, koji su opet kao ranije naslućivali mogućnosti jednog, iako prljavog, ipak velikog posla. Isto kao i ranije bili su oni bez skrupula spremni da za ljubav svog zlata žrtvuju krv svojih naroda. Tako je otpočeo ovaj rat“.

Sukob sa Jugoslavijom

„Moji poslanici, članovi nemačkog Rajhstaga, većina od vas, pre svega vi, moji stari partijski drugovi, znate koliko sam se trudio da između Nemačke i Jugoslavije uspostavim korektne odnose razumevanja, čak prijateljstva. Kad su se Balkanu, usled britanskih intriga, približila opasnost da pre ili kasnije bude uvučen u rat, moji napori su se tim više povećali da učinim sve, kako bih Jugoslaviju očuvao od tako opasnih zapleta“

Ministar inostanih poslova Nemačke fon Ribentrop, kako se navodi u tekstu, podneo je vladi Jugoslavije predloge kako da se „bar ovaj deo Evrope sačuva od nesrećnog rata“.

„Naš pošten cilj bio je da putem uspostavljanja tesne saradnje s Jugoslavijom možda po mogućstvu postignemo i pravedno i snošljivo likvidiranje italijansko-grčkog konflikta.“

Jugoslavija je 25. marta u Beču potpisala Trojni pakt, koji je jugoslovenskoj državi obezbeđivao „najveću budućnost i koji je mogao da obezbedi mir na Balkanu“. Međutim, dva dana kasnije izbio je puč protiv takve odluke, posle čega su sile Osovine napale Jugoslaviju.

„Vi ćete dalje razumeti, moji poslanici, što sam odmah dao naredbu za napad. Jer nemogućno je da se na ovaj način postupa s Nemačkim Rajhom. Ne može se dugo godina moliti za jedno političko prijateljstvo. Nemogućno je isto tako zaključiti jedan sporazum, koji samo drugom donosi koristi, pa zatim doživeti da se ovaj sporazum ne samo prekonoć prekrši, već da se kao odgovor insultira predstavnik Nemačkog Rajha, da se vojni ataše ugrožava“.

Nove neistine Čerčila

U govoru objavljenom u Opštinskim novinama Hitler dalje govori o statisici i lažima koje iznosi britanski premijer.

„G. Čerčil ne može otstraniti posledice svog poraza. U Grčkoj je bila nakrcana britanska armija od 60-70 hiljada ljudn. Pre ove katastrofe g. Čerčil je tvrdio da je iskrcano 240.000 ljudi“

Kako se navodi, cilj britanske vojske tada bio je da se Nemačka napadne s juga i time joj se nanese poraz, ali je ta akcija ostala neuspešna, jer je pomoćnik koga je Čerčil bacio u nesreću, u ovom slučaju Jugoslavija, nepune dve nedelje posle početka te akcije bio  uništen.

„On sada izjavljuje sa svojim gvozdenim drskim čelom, da nas je ovaj rat stajao 75.000 mrtvnh, dakle više nego dvostruko prilikom ofanzive na zapadu. Šta više, on ide još dalje; on preko svojih plaćenih kreatura saopštava svojim retko inteligentnim Englezima da su se Britanci, pošto su pobili tako ogroman broj Nemaca najzad povukln i usled gađenja pred tolikim zločinima, tako reći, samo zato napustili Grčku“.

Kraj Opštinskih novina

Posle mnogo članaka u kojima je kritikovano izveštavanje lista Novo vreme, prekinuto je izdavanje Opštinskih novina u junu 1941. godine.

Poslednji broj uglavnom je bio posvećen ratnim izveštajima iz celog sveta i komunalnim pitanjima Beograda.

***************************************************************

Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradska opštinska štampa 1882 - 1941 - Svedočenje o istoriji prestonice" koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Prvi broj Opštinskih novina posle okupacije Nemačke

Ukupno je oštećeno 9.365 zgrada, što je činilo gotovo 50% stambenog fonda. Vodovodna i kanalizaciona mreža bile su prekinute u većem delu Beograda, a javni prevoz pretrpeo je velika razaranja.

Jedan od primarnih zadataka okupatora bio je da obezbedi glasilo koje bi bilo spona između novoformirane gradske okupacione vlasti i građana. Glasilo koje bi prenosilo najvažnije naredbe i informisalo Beograđane o svim potezima gradske uprave i služilo nemačkoj propagandi.

Iz perspektive nacističkog okupatora međuratna dnevna štampa bila je kompromitovana i obnavljanje rada Politike, Vremena i Pravde nije dolazilo u obzir. Izbor je pao na Opštinske novine koje nisu imale političku notu za vreme Kraljevine Jugoslavije. Ne treba zanemariti ni činjenicu da je redakcija ovih novina bila malobrojna i da je mogla veoma brzo da počne sa radom, što je bio još jedan od razloga da  okupator Opštinskim novinama pruži poverenje i dozvoli jedino njihovo obnavljanje.

Opštinske novine kao dnevni list

Prvi broj izašao je 24. aprila, a poslednji 19. juna 1941. godine. Za urednika je postavljen „proveren kadar“ Aleksandar Stojković, profesionalni novinar koji je od 1936. do 1941. godine bio sekretar redakcije „Vremena“ i direktor novinske agencije „Evropa servis“ sa sedištem u Berlinu.

Pod novim „poslodavcem“ ove novine dobijaju i novu formu. Postaju klasični dnevni list.

Prve stranice bile su većinom rezervisane za politiku i vesti sa fronta ili najvažnije naredbe okupacione uprave. Čitajući preostali deo, Beograđani su mogli da se informišu gde se izvode i kako teku važni infrastrukturni projekti, koje nove naredbe je gradska vlast donela, kakve su cene i snabdevenost na beogradskim pijacama i tome slično.

Kroz celokupni sadržaj provejava propagandna matrica okupatora. Ona je imala za cilj da okupatora predstavi kao prijatelja srpskog naroda koji brine o njegovim interesima, a bivšu vladu, kralja i saveznike kao njegovog grobara.

Pod ovakvim ciljevima „prva žrtva“ bilo je objektivno izveštavanje. Slika koju emituju Opštinske novine predstavljala je i više nego ulepšan „pejzaž“ beogradske svakodnevnice u prvim mesecima okupacije. Ipak, one su značajan izvor koji nam omogućava da, čitajući između redova, spoznamo probleme sa kojima su se Beograđani u to vreme suočavali. 

Beograđani su informisani da je 22. aprila obrazovana okupaciona uprava na čijem čelu je general fon Fester koja ima zadatak da „čuva vojne interese nemačkih vlasti i da rukovodi srpskim nadleštvima po gradovima i srezovima“.

Bombardovanje luke Hal

Red servisnih informacija red propagande

Naređeno je da sve „državne i opštinske vlasti, policija i škola“ nastave da rade jer će one „time služiti sopstvenom stanovništvu“. Zanatske radnje, trgovine i banke morale su da nastave da pružaju usluge Beograđanima. Svako „bezrazložno zatvaranje radnji“ bilo je zabranjeno pišu tadašnje Opštinske novine.

Usled teških oštećenja kanalizacione i vodovodne mreže, Opština grada je uputila naredbu Beograđanima da u roku od 24 sata u dvorištima, baštama i podrumima iskopaju „nužničke jame“ koje bi se posle trodnevne upotrebe zakopavale i dezinfikovale. Bilo je predviđeno da izvršenje naredbe nadgleda okupator, a najstrože je bila zabranjena upotreba „klozeta, koji su u vezi sa vodovodom....“

Na opasnost od pojave infektivnih bolesti ukazivali su novinari Opštinskih novina koji su savetovali da Beograđani u cilju prevencije redovno peru ruke, te izbegavaju ljubljenje i rukovanje. Pojedini delovi grada i dalje su bili bez vode, apelovano je da se štedi i sakuplja kišnica koja bi se koristila za umivanje i kupanje.

Jedan od glavnih problema za okupacione i kolaboracionističke organe od prvih dana okupacije bilo je snabdevanje stanovništva Beograda hranom.

Opština je radi rešavanja ovog problema do 24. aprila popisala sve pekare „koje nisu mnogo oštećene i koje se za rad mogu lako osposobiti“, a slobodne „hlebarske radnje“ dodeljene su „hlebarskim radnicima“ kao i brašno od koga je bilo dozvoljeno da se peče „samo čist hleb, tj. bez ikakve mešavine s drugim brašnom“.

Pokrenuta je i inicijativa da se za najsiromašnije otvore javne kuhinje, a da je ona na početku zloupotrebljena, svedoči podatak da su u prvoj kuhinji ovog tipa, koja se nalazila u Mladonagoričanskoj ulici, porciju mogli da dobiju samo opštinski službenici. Opštinske novine savetovale su stanovnike Beograda da se „umesto šeboja, lepe kate i perunike, dana i noći i drugog šarenog cveća, neguju krompir i šargarepa, pasulj, paradajz i salata.“

Napori okupatora i kolaboracionista da funkcionalno osposobe život u Beogradu u pojedinim segmentima davali su prve rezultate. Opštinske novine izveštavaju da je Beograd „opet počeo da dobija izgled velikog grada u kome se živi i radi“, da su „na mnogim mestima tramvajske pruge, zajedno sa električnim vodovima osposobljene za rad“ i da su Beograđani „videli da se na nekim prugama tramvaji već kreću“.

Prva tramvajska linija, koja je puštena u rad 26. aprila, saobraćala je na liniji br. 6 od Rasinske do Dvorske ulice. Kako navodi Nikola Besarabić, direktor Direkcije tramvaja i osvetljenja, do 25. aprila osvetljene su dobili stanovnici Topčiderskog brda, Senjaka, Gospodarske mehane i drugih krajeva. Tehnička direkcija izveštava građane 25. aprila da su vodu dobili stanovnici na Dedinju, Banovom brdu i Topčideru, a da su za Beograđane koji žive u ulici Miloša Velikog i Kralja Aleksandra postavljene javne česme. U ovom periodu popravljeni su i kolektori u mnogim ulicama, te se navodi da „Beograđani mogu da očekuju da se uskoro koriste kanalizacijom“.

Određeni pomaci ostvareni su i u snabdevanju grada hranom. Iz okolnih sela na beogradske pijace pristizala su kola sa povrćem. „Zeleniš“ je dominirao na tezgama, a osećao se i dalje nedostatak putera, jaja, masti, svinjskog, živinskog i ribljeg mesa saznajemo iz Opštinskih novina.

Naredba za Jevreje

Objava posebnih naredbi za Jevreje

Nacisti su u Beogradu donosili i mere koje su izazivale dodatni nemir i strah u Beogradu i koje su pojedinim Beograđanima egzistencijalno ugrožavale život.

Jedna od tih naredbi objavljenih u Opštinskim novinama jeste i Naredba vojnog komandanta o kupovini životnih namirnica za Jevreje od 25. aprila, prema kojoj su pripadnici ove veroispovesti mogli da kupuju životne namirnice tek od 10:30 časova svaki dan, u redove za vodu i ostale namirnice mogli su da se uključe „tek pošto se ostali građani arijevci snabdeju“, a svim trgovcima bilo je strogo zabranjeno da im po višim cenama prodaju robu „ispod ruke“.

Opštinske novine od 27. aprila izveštavaju „Narodno pozorište počeće ponovo s predstavama u prvoj polovini maja“, a prema izjavama Momira Veljkovića, tadašnjeg upravnika pozorišta, prvo će početi da se igraju „opere, a drama i balet ići će uporedo.“

Broj od 15. maja donosi vest da je „na prvoj sednici Srpskog loptačkog saveza, rešeno da otpočne sportska aktivnost“. Doneta je odluka da se organizuju utakmice za „Kup Srpskog loptačkog saveza“, a bilo je predviđeno da u ovom takmičenju učestvuje šest klubova od čega su četiri iz Beograda (BSK, Jugoslavija, Jedinstvo i Bask).

Svoje kapije otvorio je 18. maja i Zoološki vrt. Koje životinje su Beograđani mogli da vide saznajemo iz teksta u Opštinskim novinama: „Medveda, lavova i tigrova nema više u vrtu. Sve te opasne zveri iz predostrožnosti, morale su na dan bombardovanja biti poubijane. Neke životinje nastradale su pod ruševinama ili su uginule zbog neredovne ishrane za vreme rata. Ali najveći broj životinja ipak je ostao. Tu su i one najskupocenije, slon i žirafe.“

Mali oglasi

Vesti o obnovi, kafanskog života

„Orač“, „Ginić“, „Šumatovac“, „Jugoslavija“ i „Skadarlija“ – bile su deo kultnih beogradskih kafana koje su obnovile rad. Prema izveštavanju Opštinskih novina „prvih dana posle rata publika je ručavala za stolovima bez belih čaršava i pila kuvanu vodu iz šolja za belu kafu“, ali uprkos oskudnoj ponudi i usluzi cene su bile „veće nego što bi trebalo da budu“.

Tokom maja se u Beogradu osetila „velika nestašica hleba“. Ispred pekara je, i pre nego što je hleb bio ispečen, „čekalo po nekoliko stotina ljudi“. Na čekanje u redu bili su „osuđeni“ i pušači, trafike su ostale bez duvana, a u njima su se prodavali samo „stari primerci zabavnih listova“ pišu Opštinske novine.

U drugoj polovini maja opštinske vlasti privodile su kraju popravku infrastrukture. Kako izveštavaju Opštinske novine, „U Beogradu čiji je vodovod za vreme bombardovanja bio vrlo oštećen, sada ima još vrlo malo ulica bez vode. Vodovod je svuda proradio i do vode nije teško doći.“ Ukinute su terenske jedinice koje su raznosile vodu po Beogradu. I vakcinisanje protiv tifusa privodilo se kraju, o čemu svedoči podatak da je do 22. maja u Beogradu vakcinisano 130.000 ljudi. 

Kritika režima – kraj Opštinskih novina

Novinari Opštinskih novina jedni su od retkih tokom okupacije koji su smogli hrabrosti i kojima je pošlo za rukom da kritikuju režim. Zbog loše snabdevenosti Beograda osnovnim životnim namirnicama napali su posredno „novi poredak“. O ovome svedoče članci u brojevima od 16. i 17. juna.

U članku „Aprilska šala“ od 16. juna kritikuju se novinari Novog vremena zbog toga što donose „uz slike na kojima se vide pune korpe najfinijeg voća i povrća, mlekarice sa velikim kantama mleka itd., gotovo svakodnevno članke o izobilju na pijacama“ što je bilo u potpunoj suprotnosti sa faktičkim stanjem na beogradskim pijacama.

U broju od 17. juna u članku pod naslovom „Nepravda i zločin“, između ostalog, navodi se: „Sva obećanja o novom redu i pravičnosti ostala su samo na papiru. A možda su bila potrebna da zavaraju nas mali sitan, radni svet da bi oni, velike parajlije, imali vremena da nam ispred nosa razgrabe ono malo zaliha što se pojavilo na pijacama i u bakalnicama.“

Ovo je bila kap koja je prelila čašu. Okupacioni režim nije imao sluha za kritiku. Zaplenjen je broj od 19. jula i zabranjeno je dalje štampanje Opštinskih novina. 

dr Rade Ristanović, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju

**************************************************************************************************

Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradska opštinska štampa 1882 - 1941 - Svedočenje o istoriji prestonice" koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Međuratni Beograd je bio grad velikih socijalnih razlika. Na jednoj strani nicale su velelepne vile, a na drugoj nehigijenska naselja, a novinari su, kako Ristanović kaže, bili osućeni na puku egzistenciju.

Kako je Ristanović dodao plate koje su primali jedva su bile dovoljne da im pokriju troškove za hranu, komunalne izdatke i kiriju za stan. Živeli su u neuslovnim stanovima, osuđeni da se jednom godišnje sele.

Za vreme okupacije Beograda (1941-1944) morao je da se vodi registar novinara i saradnika listova. Na osnovu ovih podataka, a pošto je u pitanju kratak vremenski period, Stojanović je izneo kako je izgledao foto-robot prosečnog novinara koji je sarađivao sa kolaboracionističkim listovima.

„Uglavnom su to bili muškarci u drugoj polovini 30-ih ili prvoj polovini 40-ih godina života, najčešće razvedeni ili neoženjeni, bez potomstva ili sa jednim detetom, a izuzetno retki su primeri više od dvoje dece, nesređenih materijalnih i životnih prilika“, rekao je Stojanović.

Kada je reč o obrazovanju, kako kaže, najčeće su to bili nesvršeni studenti Pravnog fakulteta, a njihova primanja su bila veoma skromna, u rangu primanja nižih činovnika u lokalnoj samoupravi ili prosečne penzije. Mnogi su kao adresu stanovanja navodili adresu redakcije lista u kome su radili.

On je dodao da su u međuratnom periodu prilike bile nešto povoljnije, ali s obzirom na to da je je u pitanju širi vremenski, a i prostorni okvir, ne može se izvesti jednako precizna analiza.

„Primetno je da su se u međuratnom periodu novinarskog pera često prihvatali studenti Pravnog ili Filozofskog fakulteta, kao i jedan broj umetnika čija je karijera još uvek bila u povoju. Materijalna situacija bila je bolja u odnosu na onu iz vremena okupacije, ali se i dalje radilo o skromnim prihodima koji nisu omogućavali luksuzan život“, rekao je Stojanović.

Novinari Opštinskih novina, kako ističe Ristanović, bili su u povoljnijoj situaciji od onih koji su radili u drugim dnevnim novinama.

Kako kaže, najveće stege cenzure davile su slobodu štampe tokom perioda Šestojanuarske diktature, kada su donete izmene zakona o štampi, čije su odredbe u suštini značile ukidanje slobode štampe. Ustanovljen je i Centralni presbiro – organ koji je pratio pisanje domaće i strane štampe i imao presudnu moć odlučivanja „šta ide, a šta ne ide“.

„Uvođenjem ovih mera cenzori su mogli da zabrane ulazak u zemlju strane štampe i objave domaće štampe. Odluke o zabrani donosili su policija ili državni tužioci“, rekao je Ristanović.

Pod udarom cenzure najčešće je bila politička štampa i to pod izgovorom zaštite ugleda kralja ili Dvora, države i ustavnog poretka. Stojanović je objasnio da je cenzura, naročito tokom 1920-ih godina, sprečavala objavljivanje tekstova tako što bi se na štamparski šablon cele ili dela stranice lista uoči štampanja stavljao papir, pa bi umesto zabranjenog teksta na tom delu novina ostala praznina.

„Ovaj vid cenzure bio je veoma čest, gotovo svakodnevan, i najčešće je pogađao opozicione listove i pojedina radnička glasila koja su bila pod uticajem komunista. Znatno ređe su se dešavale zaplene čitavog broja nekog lista, kada bi policijski organi zaplenili celokupni tiraž izdanja ili unapred sprečili njegovo štampanje. Posle više ovakvih zaplena sledila je zabrana izlaženja, odnosno gašenje lista“, rekao je Stojanović.

Gotovo svaka redakcija imala je zaposlene žene, ali su one uglavnom obavljale poslove lektora, korektora, sekretarice ili administrativca. Među novinarima one su bile izuzetno retke. U štampi su e izdvajala imena Ksenije Atanasijević, Isidore Sekulić, Mir-Jam.

Dragocenost Opštinskih novina za istoriju Beograda

Opštinske novine predstavljaju bitan izvor za istraživanje istorije Beograda. To dokazuju stotine članaka o istoriji grada, aktuelnim komunalnim problemima, pitanjima urbanizma i širenja grada, privrednom razvoju, pitanjima higijene i zdravstvene zaštite.

„Ratnim razaranjima i nemarom nestala su mnoga vredna arhitektonska zdanja. Fotografije na stranicama Opštinskih novina su retki svedoci njihove lepote i vrednosti“, rekao je Ristanović.

Opštinske novine su bile izuzetak u odnosu na praksu međuratne štampe u Jugoslaviji. Kako ističe Stojanović, slika tog vremena značajno se razlikovala u odnosu na predstave objavljivane u drugim listovima, a naročito političkim.

„Otvoreno su diskutovale o širokom spektru problema vezanih za život, funkcionisanje i razvoj Beograda, zadržavajući gotovo akademski ton i istupajući u javnom interesu. Arhivski dokumenti i sačuvane beleške vezane za međuratni period uglavnom potvrđuju stanje stvari, onakvo kakvo je bilo predstavljeno na stranicama Opštinskih novina“, rekao je Stojanović.

Kako kaže Stojanović još važniji deo za istoričare je službeni deo Opštinskih novina, u kojem su objavljivane odluke gradskih vlasti, zapisnici sa sednica, postavljenja i razrešenja činovnika.

„Taj deo ima karakter službenog glasila i predstavlja istorijski izvor prvog reda, jednako vredan kao ukaz kralja ili uredbe vlade, ili stenogramske beleške Narodne skupštine. Ozbiljno proučavanje istorije Beograda praktično je nemoguće bez Opštinskih novina“, rekao je Stojanović.

*****************************************************************************************************

Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradska opštinska štampa 1882 - 1941 - Svedočenje o istoriji prestonice" koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Oni su bili prozor u svet za većinu Beograđana, ali i brojne stanovnike drugih gradova Kraljevine SHS/Jugoslavije, jer su ovi listovi distribuirani i prodavani širom državne teritorije. Obaveštavali su javnost o međunarodnim odnosima, unutrašnjim jugoslovenskim političkim pitanjima, ekonomskom razvoju i krizama, kriminalitetu, kulturi, sportu i razonodi.

Osnivači i vlasnici ovih listova uživali su veliki društveni uticaj i lično bogatstvo, dok su, istovremeno, bili povezani i sa pojedinim političkim strankama, krupnim kapitalom i drugim izvorima moći. Tako je list „Vreme“ praktično bio u vlasništvu Dragog Stojadinovića, rođenog brata dr Milana Stojadinovića, predsednika Jugoslovenske radikalne zajednice i premijera (1935–1939), dok su braća Ribnikar, vlasnici „Politike“, održavali veze sa jugoslovenskim komunistima. Drastični primeri ograničavanja slobode informisanja dogodili su se tokom perioda monarhodiktature kralja Aleksandra Karađorđevića, kada je zavedena stroga cenzura dok je istovremeno snažno podsticana integralno-jugoslovenska propaganda, kao i tokom 1940. i početkom 1941. godine, kada su usled dominacije nacističke Nemačke u Evropi mnogi jugoslovenski dnevni listovi svoje sadržaje, a posebno informacije o stanju na ratištima, zasnivali gotovo isključivo na vestima nemačkih i italijanskih državnih agencija.

Međuratni period - vreme uzleta beogradske štampe

Osnovna odlika štampe koja je izlazila u Beogradu od 1918. do aprila 1941. godine bila je raznovrsnost. Ugled i moć štampe bili su na vrhuncu, a objavljivanje teksta u novinama najlakši i najefikasniji način da određena informacija, vest, politički stav ili određeni vid propagande stignu do najšire publike.

Praktično svi značajniji društveni akteri, od političkih stranaka, različitih institucija državne i lokalne administracije, preko strukovnih i umetničkih organizacija, do udruženja građana najrazličitijih profila, nastojali su da imaju svoje zvanično glasilo (tzv. „organ“) ili da ostvaruju značajan uticaj na uređivačku politiku nekog od postojećih listova i časopisa. Štamparije su radile punim kapacitetom a desetine hiljada Beograđana bile su redovno pretplaćene na omiljena novinska izdanja, koja su im neretko dostavljana i na kućni prag.

Glasila političkih stranaka služila propagandi i polemici     

Pored pomenutih dnevnih listova, velike tiraže i uticaj imali su politički listovi i nedeljnici. Većina političkih stranaka imala je sopstveno zvanično glasilo, čije je uredništvo najčešće bilo sastavljeno od stranačkih rukovodilaca. Tako su radikali (prvo Narodna radikalna stranka, a potom i JRZ) izdavali „Samoupravu“,demokrate „Demokratiju“, republikanci „Republiku“, Zbor Dimitrija Ljotića „Otadžbinu“...

Nije bilo neuobičajeno da uticajnije stranke imaju i više od jednog glasila, odnosno da ostvaruju odlučujući uticaj na uređivačku politiku i u pojedinim lokalnim listovima, koji su izlazili u unutrašnjosti Srbije ili drugim delovima Jugoslavije.

Smisao političke štampe bio je da tumači svakodnevna dešavanja iz ugla stranke koja je list izdavala, mobiliše članstvo stranke, pridobija nove simpatizere i utiče na biračko telo. Ova vrsta štampe takođe je služila za političke diskusije na najrazličitije moguće teme, pri čemu bi se na stav objavljen u listu jedne stranke reagovalo objavljivanjem odgovora na stranicama lista druge stranke (koja je bila politički protivnik prvoj). Neke političke diskusije trajale su mesecima, a polemisanja su se često odigravala na relaciji Beograd–Zagreb, pri čemu su učešće uzimali hrvatski listovi poput „Obzora“, „Velebita“ i „Hrvatskog dnevnika“. Uopšteno uzev, politički listovi iz međuratnog perioda imali su snažan propagandni karakter i pretpostavljali su objektivnost izveštavanja stranačkim i dnevnopolitičkim interesima.

Tabloidi u službi obračuna i vređanja ljudi

Međuratni period bio je vreme nastanka i razvoja prvih beogradskih tabloida. Ovaj proces neraskidivo je vezan za kontroverznu ličnost Krste Cicvarića, inteligentnog, darovitog i beskrupuloznog novinara, čoveka čije je ime već decenijama sinonim za neetičnost u žurnalistici. Prvo na stranicama skromnog „Beogradskog dnevnika“, a potom znatno čuvenijeg „Balkana“, koje je vodio i uređivao, Cicvarić je objavljivao stotine i hiljade netačnih informacija, političkih pamfleta i skandala, kao i ličnih uvreda, intonirajući sadržaj senzacionalistički, pamfletistički i beskrupulozno. Čitanjem ovih listova stiče se utisak da objektivno informisanje javnosti nije bilo ni na periferiji pameti autora i urednika, već da su novinski stupci služili za različite lične obračune i iživljavanje frustracija, kao i za podgrevanje postojećih predrasuda i sukoba u javnosti.

Ženska štampa – od visoke evropske mode do prosvećivanja žena na selu 

Poput dnevne i političke štampe, i ženska štampa izlazila je u Beogradu još u godinama pre Prvog svetskog rata, ali se njena puna ekspanzija i društvena afirmacija dogodila u međuratnom periodu.

Od polovine dvadesetih godina u Kraljevini SHS bila je primetna veća emancipacija žena, posebno u gradskim sredinama, a sa njom je došlo i do naglog porasta interesovanja za modu, ulepšavanje, političko organizovanje žena, kao i dug niz tema koje su, u onom vremenu, smatrane gotovo isključivo „ženskim“ (domaćinstvo, roditeljstvo, lična estetika).

Krajem dvadesetih godina dnevni list „Politika“ uveo je rubriku „Ženski svet“, a 1925. godine pokrenut je najznačajniji beogradski ženski časopis koji je izlazio do Drugog svetskog rata – „Žena i svet“. Na stranicama ove revije promovisan je identitet savremene, emancipovane i obrazovane žene, koja je istovremeno ostajala stub porodice, a time i društva. Značajna pažnja posvećivana je estetici, uključujući praktične savete iz ulepšavanja i modne trendove, a mnogi brojevi „Žene i sveta“ sadržali su krojni list, u čemu su ovaj časopis kasnije sledili brojni drugi.

I drugi časopisi koji su izlazili u ovom periodu posvećivali su značajnu pažnju modi, a među njima i „Ilustrovani list“ i „Nedeljne ilustracije“, čiju je modnu rubriku uređivala književnica Mir-Jam.

Bilo bi pogrešno i nepravedno posmatrati međuratnu žensku štampu samo kroz „Ženu i svet“ i modne časopise i rubrike, jer su u Beogradu pokretani i ženski časopisi sasvim drugačijeg uređivačkog koncepta. Tako je 1933. pokrenut časopis „Seljanka“ (u podnaslovu: „List za prosvećivanje žene na selu“) a 1936. godine počeo je da izlazi komunistički list „Žena danas“.

Uredništvo „Seljanke“ nastojalo je da pomogne ženama na selu da poboljšaju svoj društveni položaj i olakša im svakodnevne poslove praktičnim savetima i stručnim poukama. Sa druge strane, „Žena danas“ imala je jasno određenu ideološku poziciju, i nastojala je da probudi političku svest žena, a potom i da ih mobiliše za učešće u antifašističkom frontu.

Beogradske „Opštinske novine“ prvi lokalni servis građana

Beogradske „Opštinske novine“ bile su, i po formi i po sadržaju, osobena pojava na beogradskoj i jugoslovenskoj medijskoj sceni (1918–1941). Formalno, ovaj list bio je zvanični organ Beogradske opštine (lokalne samouprave Beograda), ali je imao profesionalno uredništvo i širok krug izvanrednih saradnika i autora priloga. Službeni deo svakog izdanja činili su zapisnici sa sednica gradske skupštine, kao i rešenja i drugi javni akti gradskih vlasti. Neslužbeni deo imao je formu časopisa koji se bavio širokim skupom tema od značaja za Beograd i njegove žitelje.

Na stranicama „Opštinskih novina“ objavljivani su tekstovi vezani za urbanizam, komunalna pitanja, higijenu naselja i zdravstvenu preventivu i zaštitu, lokalnu ekonomiju, turizam, kao i prilozi iz istorije grada.

Autori članaka spadali su među najumnije i najznamenitije građane ondašnje države: o zdravstvu i higijeni pisali su dr Milan Jovanović Batut, dr Stevan Ivanić i drugi istaknuti lekari i rukovodioci zdravstvenih ustanova; o problemima radnika pisao je socijalista i novinar Dragiša Lapčević, urbanizmu i arhitekturi dug niz istaknutih arhitekata i inženjera, o ekonomiji novinar Vlada Milenković i ekonomista dr Stevan Popović, dok se na teme iz oblasti kulture oglašavala dr Marija Ilić Agapov. Na stranicama lista našao se veliki broj objavljenih radova čiji su autori bili profesori univerziteta, među kojima i istaknuti pravnici dr Mihajlo Ilić i dr Dragoljub Aranđelović, istoričar Jovan Radonić, matematičar Mihajlo Petrović Alas i mnogi drugi.

„Opštinske novine“ prenosile su informacije o svim značajnim političkim i društvenim događajima u prestonici, uglavnom intonirane neutralno ili afirmativno, i nisu se upuštale u dnevnopolitičke sporove. Izvanredno visokim kvalitetom objavljenih tekstova (od kojih su mnogi imali akademski karakter) i težnjom da u svakom pogledu predstavljaju servis Beograđana, ove novine ostavile su dubok trag u istoriji žurnalistike i u svemu služile na čast jugoslovenskoj prestonici.

Raznolikosti i bogatstvu međuratne štampe koja je izlazila u Beogradu značajno su doprinosili novinari i urednici listova, kao i veliki broj istaknutih javnih ličnosti (književnika, umetnika, naučnika, industrijalaca, oficira) koji su bili redovni kolumnisti ili čak urednici pojedinih rubrika. I onda, kao i danas, publika je relativno lako razlikovala propagandiste i političare – autore uvodnika i političkih komentara, od profesionalnih novinara koji su, premda je većina njih i sama imala izgrađen politički stav, nastojali da objektivno i nepristrasno izveštavaju javnost o svim događajima i procesima od značaja.

Najveći deo međuratnog perioda bio je obeležen političkim pluralizmom koji se odražavao na štampu, rezultujući raznolikošću tumačenja i brojnim diskusijama, od kojih su neke bile konstruktivne i dostojanstvene, a neke sasvim oštre i zapaljive.

Aprilski slom - kraj političkog pluralizma u beogradskoj štampi

Nakon Aprilskog rata, vojnog sloma Kraljevine Jugoslavije i okupacije Srbije, u Beogradu je prekinuto objavljivanje gotovo svih predratnih glasila, a pokretana su nova, koja su bila podvrgnuta strogoj cenzuri i kontroli okupatora, i koja su u suštini pisala u skladu sa nemačkim ratnim interesima. I u prvim decenijama nakon oslobođenja zemlje, zbog prirode režima na čelu sa KPJ, sloboda štampe bila je značajno ograničena, a političko jednoumlje i ideološke stege presudno su uticali na novinarsku profesiju i listove koji su u tom periodu izlazili.   

dr Aleksandar Stojanović

viši naučni saradnik, Institut za noviju istoriju Srbije