Из историје београдске штампе

10. 11. 2022.

Аутор: Др Раде Ристановић Извор: УНС

Општинске новине – гласник рањеног Београда након нацистичке окупације

Извиђачка група СС дивизије Дас Рајх предвођена капетаном Фриц Клиненбергом ушетала је у полусрушени престони град Краљевине Југославије 12. априла 1941. године. Ефекти бомбардовања Београда били су поражавајући по његове грађане и инфраструктуру. У само четири дана од немачких бомби страдало је више од 2.271 особа.

Први број Општинских новина после окупације Немачке

Укупно је оштећено 9.365 зграда, што је чинило готово 50% стамбеног фонда. Водоводна и канализациона мрежа биле су прекинуте у већем делу Београда, а јавни превоз претрпео је велика разарања.

Један од примарних задатака окупатора био је да обезбеди гласило које би било спона између новоформиране градске окупационе власти и грађана. Гласило које би преносило најважније наредбе и информисало Београђане о свим потезима градске управе и служило немачкој пропаганди.

Из перспективе нацистичког окупатора међуратна дневна штампа била је компромитована и обнављање рада Политике, Времена и Правде није долазило у обзир. Избор је пао на Општинске новине које нису имале политичку ноту за време Краљевине Југославије. Не треба занемарити ни чињеницу да је редакција ових новина била малобројна и да је могла веома брзо да почне са радом, што је био још један од разлога да  окупатор Општинским новинама пружи поверење и дозволи једино њихово обнављање.

Општинске новине као дневни лист

Први број изашао је 24. априла, а последњи 19. јуна 1941. године. За уредника је постављен „проверен кадар“ Александар Стојковић, професионални новинар који је од 1936. до 1941. године био секретар редакције „Времена“ и директор новинске агенције „Европа сервис“ са седиштем у Берлину.

Под новим „послодавцем“ ове новине добијају и нову форму. Постају класични дневни лист.

Прве странице биле су већином резервисане за политику и вести са фронта или најважније наредбе окупационе управе. Читајући преостали део, Београђани су могли да се информишу где се изводе и како теку важни инфраструктурни пројекти, које нове наредбе је градска власт донела, какве су цене и снабдевеност на београдским пијацама и томе слично.

Кроз целокупни садржај провејава пропагандна матрица окупатора. Она је имала за циљ да окупатора представи као пријатеља српског народа који брине о његовим интересима, а бившу владу, краља и савезнике као његовог гробара.

Под оваквим циљевима „прва жртва“ било је објективно извештавање. Слика коју емитују Општинске новине представљала је и више него улепшан „пејзаж“ београдске свакодневнице у првим месецима окупације. Ипак, оне су значајан извор који нам омогућава да, читајући између редова, спознамо проблеме са којима су се Београђани у то време суочавали. 

Београђани су информисани да је 22. априла образована окупациона управа на чијем челу је генерал фон Фестер која има задатак да „чува војне интересе немачких власти и да руководи српским надлештвима по градовима и срезовима“.

Бомбардовање луке Хал

Ред сервисних информација ред пропаганде

Наређено је да све „државне и општинске власти, полиција и школа“ наставе да раде јер ће оне „тиме служити сопственом становништву“. Занатске радње, трговине и банке морале су да наставе да пружају услуге Београђанима. Свако „безразложно затварање радњи“ било је забрањено пишу тадашње Општинске новине.

„Нагомилавање робе за дневну употребу“ сматрано је саботажом, а без претходног одобрења окупационих власти било је забрањено „повећање цена и смањење сваке врсте надница које су постојале на дан окупације“. Поред динара, као званична валута, уведена је и немачка марка, а Београђани су за 100 динара могли да добију 5 марака.

Услед тешких оштећења канализационе и водоводне мреже, Општина града је упутила наредбу Београђанима да у року од 24 сата у двориштима, баштама и подрумима ископају „нужничке јаме“ које би се после тродневне употребе закопавале и дезинфиковале. Било је предвиђено да извршење наредбе надгледа окупатор, а најстроже је била забрањена употреба „клозета, који су у вези са водоводом....“

На опасност од појаве инфективних болести указивали су новинари Општинских новина који су саветовали да Београђани у циљу превенције редовно перу руке, те избегавају љубљење и руковање. Поједини делови града и даље су били без воде, апеловано је да се штеди и сакупља кишница која би се користила за умивање и купање.

Један од главних проблема за окупационе и колаборационистичке органе од првих дана окупације било је снабдевање становништва Београда храном.

Општина је ради решавања овог проблема до 24. априла пописала све пекаре „које нису много оштећене и које се за рад могу лако оспособити“, а слободне „хлебарске радње“ додељене су „хлебарским радницима“ као и брашно од кога је било дозвољено да се пече „само чист хлеб, тј. без икакве мешавине с другим брашном“.

Покренута је и иницијатива да се за најсиромашније отворе јавне кухиње, а да је она на почетку злоупотребљена, сведочи податак да су у првој кухињи овог типа, која се налазила у Младонагоричанској улици, порцију могли да добију само општински службеници. Општинске новине саветовале су становнике Београда да се „уместо шебоја, лепе кате и перунике, дана и ноћи и другог шареног цвећа, негују кромпир и шаргарепа, пасуљ, парадајз и салата.“

Напори окупатора и колаборациониста да функционално оспособе живот у Београду у појединим сегментима давали су прве резултате. Општинске новине извештавају да је Београд „опет почео да добија изглед великог града у коме се живи и ради“, да су „на многим местима трамвајске пруге, заједно са електричним водовима оспособљене за рад“ и да су Београђани „видели да се на неким пругама трамваји већ крећу“.

Прва трамвајска линија, која је пуштена у рад 26. априла, саобраћала је на линији бр. 6 од Расинске до Дворске улице. Како наводи Никола Бесарабић, директор Дирекције трамваја и осветљења, до 25. априла осветљене су добили становници Топчидерског брда, Сењака, Господарске механе и других крајева. Техничка дирекција извештава грађане 25. априла да су воду добили становници на Дедињу, Бановом брду и Топчидеру, а да су за Београђане који живе у улици Милоша Великог и Краља Александра постављене јавне чесме. У овом периоду поправљени су и колектори у многим улицама, те се наводи да „Београђани могу да очекују да се ускоро користе канализацијом“.

Одређени помаци остварени су и у снабдевању града храном. Из околних села на београдске пијаце пристизала су кола са поврћем. „Зелениш“ је доминирао на тезгама, а осећао се и даље недостатак путера, јаја, масти, свињског, живинског и рибљег меса сазнајемо из Општинских новина.

Наредба за Јевреје

Објава посебних наредби за Јевреје

Нацисти су у Београду доносили и мере које су изазивале додатни немир и страх у Београду и које су појединим Београђанима егзистенцијално угрожавале живот.

Једна од тих наредби објављених у Општинским новинама јесте и Наредба војног команданта о куповини животних намирница за Јевреје од 25. априла, према којој су припадници ове вероисповести могли да купују животне намирнице тек од 10:30 часова сваки дан, у редове за воду и остале намирнице могли су да се укључе „тек пошто се остали грађани аријевци снабдеју“, а свим трговцима било је строго забрањено да им по вишим ценама продају робу „испод руке“.

Општинске новине од 27. априла извештавају „Народно позориште почеће поново с представама у првој половини маја“, а према изјавама Момира Вељковића, тадашњег управника позоришта, прво ће почети да се играју „опере, а драма и балет ићи ће упоредо.“

Од краја априла, Београђани су могли да слушају и Радио-Београд, на коме су емитоване вести на немачком и српском језику, немачке емисије и музика. И биоскоп „Београд“ је отворио врата, али су пројекције имали право да гледају само немачки војници. Остали грађани Београда добили су прилику да иду у биоскоп од 6. маја, када су отворени биоскопи „Новаковић“ и „Сити“, а на репертоару су се нашли „углавном авантуристички филмови и мелодраме, уз потпуно избацивање америчког филма.“

Број од 15. маја доноси вест да је „на првој седници Српског лоптачког савеза, решено да отпочне спортска активност“. Донета је одлука да се организују утакмице за „Куп Српског лоптачког савеза“, а било је предвиђено да у овом такмичењу учествује шест клубова од чега су четири из Београда (БСК, Југославија, Јединство и Баск).

Своје капије отворио је 18. маја и Зоолошки врт. Које животиње су Београђани могли да виде сазнајемо из текста у Општинским новинама: „Медведа, лавова и тигрова нема више у врту. Све те опасне звери из предострожности, морале су на дан бомбардовања бити поубијане. Неке животиње настрадале су под рушевинама или су угинуле због нередовне исхране за време рата. Али највећи број животиња ипак је остао. Ту су и оне најскупоценије, слон и жирафе.“

Мали огласи

Вести о обнови, кафанског живота

„Орач“, „Гинић“, „Шуматовац“, „Југославија“ и „Скадарлија“ – биле су део култних београдских кафана које су обновиле рад. Према извештавању Општинских новина „првих дана после рата публика је ручавала за столовима без белих чаршава и пила кувану воду из шоља за белу кафу“, али упркос оскудној понуди и услузи цене су биле „веће него што би требало да буду“.

Током маја се у Београду осетила „велика несташица хлеба“. Испред пекара је, и пре него што је хлеб био испечен, „чекало по неколико стотина људи“. На чекање у реду били су „осуђени“ и пушачи, трафике су остале без дувана, а у њима су се продавали само „стари примерци забавних листова“ пишу Општинске новине.

У другој половини маја општинске власти приводиле су крају поправку инфраструктуре. Како извештавају Општинске новине, „У Београду чији је водовод за време бомбардовања био врло оштећен, сада има још врло мало улица без воде. Водовод је свуда прорадио и до воде није тешко доћи.“ Укинуте су теренске јединице које су разносиле воду по Београду. И вакцинисање против тифуса приводило се крају, о чему сведочи податак да је до 22. маја у Београду вакцинисано 130.000 људи. 

Критика режима – крај Општинских новина

Новинари Општинских новина једни су од ретких током окупације који су смогли храбрости и којима је пошло за руком да критикују режим. Због лоше снабдевености Београда основним животним намирницама напали су посредно „нови поредак“. О овоме сведоче чланци у бројевима од 16. и 17. јуна.

У чланку „Априлска шала“ од 16. јуна критикују се новинари Новог времена због тога што доносе „уз слике на којима се виде пуне корпе најфинијег воћа и поврћа, млекарице са великим кантама млека итд., готово свакодневно чланке о изобиљу на пијацама“ што је било у потпуној супротности са фактичким стањем на београдским пијацама.

У броју од 17. јуна у чланку под насловом „Неправда и злочин“, између осталог, наводи се: „Сва обећања о новом реду и правичности остала су само на папиру. А можда су била потребна да заварају нас мали ситан, радни свет да би они, велике парајлије, имали времена да нам испред носа разграбе оно мало залиха што се појавило на пијацама и у бакалницама.“

Ово је била кап која је прелила чашу. Окупациони режим није имао слуха за критику. Заплењен је број од 19. јула и забрањено је даље штампање Општинских новина. 

др Раде Ристановић, научни сарадник Института за савремену историју

**************************************************************************************************

Текст је настао у оквиру пројекта "Београдска општинска штампа 1882 - 1941 - Сведочење о историји престонице" који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање