Из историје београдске штампе
26. 08. 2022.
Калеидоскоп престонице од 19. века из визуре „Општинских новина“ Града Београда
Толико је извора информација доступних данашњим грађанима Београда да је готово немогуће да им свима приступе, али ниједан не нуди ни приближно такво богатство информација какве су пружале „Општинске новине“ ондашњим Београђанима.
Први број „Општинских новина“ угледао је светлост дана далеке 1882. године. Појавиле су се зато што кључне, комуналне информације које се односе на квалитет живота сваког грађанина нису могле да парирају вестима из политике и друштва и биле су осуђене да „таворе“ на последњим странама дневних новина.
„Општинске новине“ биле су у власништву Општине града Београда. Лист је више пута мењао назив и визуелни идентитет (Новине београдске општине, Општинске новине и Београдске општинске новине). У зависности од периода излазио је на недељном или месечном нивоу.
Чланци из „Општинских новина“ објављивани у Европи и Америци
Лист није излазио током Првог светског рата. Први број у периоду између два светска рата је изашао 1928. године. У то време паралелно са новинама једном недељно излази и часопис под истим називом.
Тридесетих година 20. века достижу рекордни тираж од 7.000 свезака, више од 300 штампаних табака са више хиљада расправа, студија и монографских чланака које је писало 120 „наших најјачих ауторитета и најлепших духовних снага на пољу урбанистичке науке и њених посебних дисциплина“.
Уредништво у овом периоду прави и излете у издаваштво. Публиковане су монографије „Борба против туберкулозе“, „Одбрана Београда у Светском рату“, споменица „А ла Франс“, фото албуми и друго.
Развијена је и сарадња са редакцијама иностране штампе. Чланци и фотографије о Београду прослеђивани су и објављивани у новинама у Европи и Сједињеним Америчким Државама. У намери да приближи и што квалитетније визуализује садржај уредништво је од 1928. године, поред текста, почело да објављује и фотографије.
„Општинске новине“ као колаборационистички лист
Током Другог светског рата „Општинске новине“ су излазиле као дневне и биле су први колаборационистички лист који је излазио на територији немачког Војног заповедника за Србију.
Након серије чланака у којима је критиковано извештавање „Новог времена“, о стању снабдевености храном Београда, прекинуто је њихово издавање у јуну 1941 године.
Од 1942. су излазиле само као службене новине Општине града Београда и објављивале су најважније одлуке градских власти. Након ослобођења Београда 10. октобра 1944. године није обнављан рад „Општинских новина“.
„Да би увек била на видику радња општинског представништва, томе служи овај лист, и ми мислимо да не грешимо ни најмање, ако сматрамо да од сада има још више разлога с којих би ваљало да што већи број грађана прима „Београдске Општинске Новине“, у којима ће (…) бити резервисан простора за слободну измену мисли увек кад год поједини грађани осете потребу да о општинским пословима и радњи представништва своје назоре износе, ма и анонимно“, писала је редакција давне 1890. године о улози свог листа.
Од борбе против гушавости до вежби полицајаца на Бањици
Садржај „Општинских новина“ обухватао је најшири спектар питања важних за функционисање града. Најважније су биле информације из градске куће. На страницама новина објављиване су све одлуке општинских поглавара, поједини стенографи са скупштинских расправа, годишњи буџет и слично.
За најшири читалачки круг несумњиво су најинтересантније стенографске белешке. Читајући ове редове данас, можемо се уверити да ни тадашњим члановима скупштине града није недостајало жара приликом заступања својих или напада на туђе ставове, те да су једни другима упућивали и „тешке речи“.
Професионалним истраживачима „Општинске новине“ су непроцењива ризница извора која сведочи о образовању, манирима, менталитету, политичкој коректности и способности тадашњих челника градске управе.
У којој мери је редакција овог листа настојала да едукује Београђане, сведоче различите техничке студије у којима је елаборирана до детаља нова техника калдрмисања улица, изградња водовода и канализације или пуштање у рад трамвајске мреже.
У „Београдским општинским новинама“ часопису „за комунално-социјални, привредни и културни живот Београда“ у форми чланака своја истраживања објављивали су инжењери, социолози, историчари, архитекте, правници, медицински и просветни радници и други стручњаци.
„Градска ларма највише напада нервни систем са органима чула и циркуларни апарат“, писао је доктор Сергеј Рамзин за лист.
Овај руски емигрант, који је један од „главних криваца“ за доношење прописа о јодирању соли (чиме је готово искорењена гушавост код становништва), указивао је на проблем буке и на њен утицај на јавно здравље грађана у престоници.
Тадашњи Београд је по индексу смртности од болести нервног система и органа чула био на нивоу водећих европских градова. Према овом извору пролазници који су се кретали улицама Стефана Немање, Краља Милана, Хартвиговом од буке нису били у стању да разговарају са својим сапутницима.
„Да у јавном интересу питање ноћних кафана и кафанске музике регулишу строгим прописима и ограничењима“ препоручио је Рамзин . Као лек против ове болести преписао је и да се трамваји замене аутобусима на електрични погон.
Осим стручног дела постојале су и различите рубрике и додаци. У прилозима за историју Београда читаоци су могли да се информишу о најновијим истраживањима историчара и других људи упослених на задатку тумачења прошлости престонице.
Посебна пажња придавана је књижевности. У књижевном додатку најављиване су промоције књига, објављивани прикази или цитати из појединих романа и збирки песама.
У уметничком додатку Београђанима су приближаване биографије и рад њихових суграђана сликара, вајара и других уметника. „Карађорђевић топови враћени су у Београду“, „Ретко занимљиве вежбе полицијских стражара на Бањици“,
„Отварање кухиње Зимске помоћи у Београду и Земуну“, наслови су малог дела чланака слободног стила кроз које су новинари пратили живот престонице, а који су објављивани на крају часописа.
Недодирљиве теме – корупција, лоше поступање службеника и застоји у градњи
Штампа је од својих зачетака на овим просторима била под притиском режима који је увек настојао да усмери њено извештавање и да новинаре стави под своју контролу.
Новинари који су радили у новинама које је финансирала општина, под контролом владајуће странке, нису имале превише маневарског простора за критику режима. На страницама новина у већини нећемо наћи податке о корупцији приликом изградње и трошења буџета, нераду и лошем поступању општинских службеника, застоју у изградњи капиталних пројеката и томе слично.
Како би правилно сагледали вредност „Општинских новина“ неопходно је указати да је услед турбулентне историје праћене учесталим ратним сукобима и разарањима примарна архивска грађа о историји Београда фрагментарна и за поједине периоде оскудна. У оваквим околностима „Општинске новине“ представљају прворазредни извор за истраживање историје овог града.
Њиховом делимичном дигитализацијом од стране „Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић““ олакшана је употреба ове ризнице коју сада могу лакше да користе професионални истраживачи, али и сви љубитељи урбане историје.
Ратним разарањима Београда, али и немаром нестала су многа вредна архитектонска здања. Фотографије на страницама „Општинских новина“ остале су ретки сведоци њихове лепоте и архитектонске вредности. Остаје нам нада да ће у перспективи неко (можда у одређеном дигиталном формату) поново покренути сличан лист.
|
Општинске новине уређиване су од стране професионалних искусних новинара. Општинска управа запослила би једног уредника у управу и његова задатак је био да уређује новине али и врши друге послове на пољу туристичке промоције Београда или општинске статистике. Једна од уредника био је и Ђуро Бањац искусни међуратни новинар. Бањац је био сарајевски ђак, национално оријентисан због чега је био под истрагом аустроугарских власти током Првог светског рата. Пре Општинских новина уређивао је дневне новине Време. Он је био стално запослен у Општини града Београда на местима шефа одсека за туризам и штампу и одсека за статистику. Уређивао је Општинске новине у периоду њиховог највећег полета од 1939. до 1941. Поред уређивања и сам је писао на књижевне и историјске теме. О његовом квалитету довољно сведочи чињеница да је уређивачким послом наставио да се бави и у послератној Југославији, као члан редакције часописа Књижевност. |
|
*****************************************************************************************************
Текст је настао у оквиру пројекта "Београдска општинска штампа 1882 - 1941 - Сведочење о историји престонице" који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.