Из историје београдске штампе
09. 12. 2021.
Цицварић – некрунисани краљ таблоида
Покретач таблоидне штампе у Србији је без сумње Крста Цицварић (1879-1944), који је избором тема, не бирајући често речи, личним увредама и стилом писања, допринео да постане пример најнеморалнијег у журналистици. Чак и данас се користи термин, кад је нешто урађено без скрупула и професионалних обзира, да би на томе могао позавидети и сам Цицварић.
С друге стране, Винстон Черчил је Цицварића уврстио у сам врх европског новинарства и тешко је пронаћи новинара са ових простора који је добио тако ласкаву титулу од једне од најзачајнијих личности епохе. Енглези су га уврстили у свој лексикон новинарства.
Цицварић је од ране младости показивао склоност да увек буде противан, супротставља се, свађа, не признаје постојеће друштвене норме, презире правила и исмева обичаје српског друштва на почетку двадесетог века. Рођен је на Златибору, у селу близу Мачката и већ у основној школи објављује тектст у ужичким новинама. У гимназији одмах долази у сукоб са професором Настасом Петровићем, касније познатим радикалом, који је Цицварића називао демоном због његовог напраситог карактера и спремности у сваком тренутку да се побуни. Његов јавно исказивани атеизам саблажњавао је свет у Ужицу, па су га многи сматрали комунистом.
Шта год, храбрости му није никад недостајало, па је без икаквог блама и осећаја инфериорности, још као гимназијалац ступио у оштру јавну полемику са Драгишом Лапчевићем и Димитријем Туцовићем. Због тога што је оспоравао постојећи систем образовања и просвете избачен је из ужичке гимназије. Осим гимназије коју је због сталних сукоба које је производио на једвите јаде завршио и покушаја студирања филозофије у Београду и Бечу, другог формалног образовања није имао.
То му, наравно, није сметало да полемише са највећим умовима тога времена попут чувеног Бране Петронијевића чију је филозофску теорију исмевао, оптужујући га да је то без питања позајмио од других и саветовао га да се мане тог посла, јер се у филозофију апсолутно не разуме.
Балканске ратове по једнима дочекује као војник по другима као дезертер, али у Првом светском рату свакако допада заробљеништва у Мађарској, где је провео три године. Трауме из тога доба искаљивао је на мађарским циганима, о којима је писао као о најгорим људима на свету који су их шиканирали током заробљеништва правећи разлику у односу на српске цигане, који су за Цицварића представљали потпуно други народ.
На почетку своје новинарске каријере Цицварић презире социјалдемократију као компромис са буржоазијом, док пролетеријат види у синдикализму чије вођство би чинили непоткупљиви анархисти. Тврдио је да је социјализам подложан декаденцији и поделио га је на слободни и бирократски.
Да ли због тога или нечег другог, Цицварића болесног, старог и готово слепог, партизани по ослобођењу 1944. године стрељају без суда, као народног непријатеља и пропагатора фашизма, иако ни слово није објавио у колаборационистичкој штампи.
Цицварић је прво основао новине Хлеб и слобода, па потом Радничку борбу, али је трпео све саме губитке, па је да би преживео писао у Звону, Парвди, Малом журналу, Дневном листу... Своје новинарске и организационе способности показао је у Новом времену и Стражи, али истинску славу је стекао пишући и уређујући Београдски дневник. Мета су му били радикали, а посебно Никола Пашић и Стојан Протић. Бритког језика супругу Стојана Протића је називао блудницом и писао да њена деца имају најмање по четири до пет очева „јер је за време рата оргијала са аустријским официрима“. За самог Пашића је стално утврђивао да ли је жив и питао се да ли га радикали мртвог повремено износе као султана, како би свет видео да још није умро, а радикали продужили своју владавину.
Цицварић је све те најстрашније оптужбе готово увек истицао великим словима, а секс скандали, измишљени или стварни, били су му омиљено штиво, посебно за политичаре на власти. Јавно је објављивао који је политичар дефлорисао коју жену, како се конкурси за жене у министарствима обављају искључиво преко кревета. Исказивао је и посебан афинитет према криминалним аферама, а убиства и свакојаке злочине је описивао са посебном страшћу и из угла да то може схватити обичан човек. Трговина белим робљем, пљачке и преваре у задругама и тадашњим банкама биле су такође теме које је Цицварић обрађивао и то по целој тадашњој Југославије, пишући за Балкан.
Некрунисани краљ српске жуте штампе је говорио неколико језика, а бије га глас да никад није прешао праг штампарије и да је своје текстове готово увек диктирао телефоном.
Необичан животни пут и начин писања и схватања живота одредили су му некако и крај да му се гроб и данас не зна, а да ли би и колико био поносан на своје данашње таблоидне наследнике тешко је рећи, посебно због Цицварићевих паралених склоности ка филозофирању.
***********************************************************************
Текст је настао у оквиру пројекта "Београдске новине и новинари"
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.