Feljton o Studiju B
18. 05. 2023.
Brzogovoreći radio
Radio se prepoznavao po brzom i kratkom pričanju, što ga je odmah izdvojilo i razlikovalo od državnog Radio Beograda, u kome je sve bilo izrežirano i planirano. Studio B je, u tom smislu, doneo radikalni zaokret.
„Mi smo se dogovorili da govorimo prirodno, odnosno brže nego voditelji Radio Beograda koji su metalnim glasovima, polako, artikulisano, u gotovo skandirajućem tonu čitali vesti i govorili. Smatrali smo da moramo da budemo u duhu vremena, pa čak i ispred vremena, i u tome smo uspeli“, priseća se Bekjarev. Otuda i anegdota o beogradskom taksisti koji je na pitanje da li sluša Studio B odgovorio pitanjem „Je l’ to onaj radio koji brzo govori?“.
Posebnu draž za voditelje predstavljala je najava muzike. Trudili su se da nešto osmisle, dodaju, povežu sa određenom situacijom, da budu maštoviti… U takvom načinu obraćanja i komunikacije, što je bio jedan od kvaliteta Studija B, imali su slobodu ali i ličnu odgovornost.
„To je bilo nešto sasvim novo i zabavno, neki novi radio izraz“, potvrđuje i Zlata, priznajući da je vrlo brzo shvatila ozbiljnost i težinu tog posla, koji joj je, sa druge strane, pomogao da stekne iskustvo i sigurnost javnog pojavljivanja.
Kao student glume, zbog strogih pravila Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, Zlata nije smela da se najavljuje svojim imenom, a to je bio slučaj i sa Petrom Maršom, koji je bio zaposlen u jednom preduzeću i to na mestu tehničkog direktora. Marš se godinama predstavljao kao Peca Petrović, pa čak i kada je posle nekoliko godina, za stalno prešao u Studio B.
Od prvog dana ustanovljena su neka pravila: vesti su se emitovale nekoliko minuta posle punog sata – to su uvek bile tri nove, kratke informacije i trenutni meteorološki podaci. Sve je išlo uživo. Program je tekao spontano i slušalac nije znao unapred šta ga čeka. Na svakih 15 minuta voditelj je bio u obavezi da identifikuje radio stanicu i kaže tačno vreme i temperaturu u Beogradu. Sve te male, do tada nepoznate radio „cake“, polako i sigurno pridobijale su slušaoce.
| Aca Radojičić: „Radili smo zajedno smenu Ivan Bekjarev i ja, padala je kiša, ali se u trenutku pojavila duga i ja mu predložim da opiše taj prizor, da kaže slušaocima da je divna duga nad gradom. On kaže ’čekaj dok zapišem’. Ma, kakvo zapisivanje, dok ti smisliš duga će nestati! i uključim ga u program. Ivan se snašao, odlično je improvizovao. Slušaoci su voleli takve detalje, da čuju šta se dešava u trenutku i mi smo prikazivali život kakav je u stvari.“ |
| Ivan Bekjarev: „Ceo Beograd je izašao na prozore da gleda dugu. Danas je najnormalnija stvar da voditelj tako obaveštava građane o raznim stvarima, ali to je tada bilo revolucionarno, mi smo to prvi radili.“ |
Program Studija B svakodnevno je najavljivan u Večernjim novostima, kao i program Radio Beograda i drugih velikih radio-stanica u Jugoslaviji. Čvrsta osnova programa bili su dobar izbor muzike, kratke informacije i zanimljive reklame. Postojali su određeni blokovi i rubrike, ali oni su mogli uvek da se prekinu da bi se saopštila važna vest ili da bi se razgovaralo sa iznenadnim gostom. Nijedna popularna ličnost koja je bila u poseti nekoj od redakcija Borbe, nije propuštala priliku da gostuje uživo i na Studiju B. I taj „faktor iznenađenja“ u programu bio je jedan od razloga što je skala na radiju bila sve češće na srednjim talasima 222 metra.
Po formi je Studio B želeo da liči na Radio Luksemburg, ali da bude i informativno-politički radio, nezavistan od tekuće politike, što je, po svedočenju Dragana Markovića, bio delikatan i ponekad teško izvodljiv zadatak. Borba, kao osnivač, i Skupština grada, koja je godinu dana kasnije preuzela osnivačka prava i obaveze, imali su razumevanja za takvu samostalnost. Za to su bili najviše zaslužni tadašnji gradonačelnik Branko Pešić, a potom i njegov naslednik Živorad Kovačević.
Radio Luksemburg i BBC posebno su negovali disk-džokeje, ali Studio B nije primenio takvu vrstu vođenja programa u kojoj jedna osoba radi i kao voditelj, novinar, tonac i muzički saradnik. Jednostavno, nije bilo tehničkih mogućnosti za to. Pokušao je to jednom Zoran Modli, ali je bio kažnjen. To je moglo da bude dozvoljeno jedino ako voditelj ili novinar zakasni na svoju jutarnju smenu. Tonac je morao da zna da pročita vesti ili da vodi program. I obrnuto. Voditelj i novinar morali su da znaju da uključe predajnik i puste muziku. To se, srećom, nije često dešavalo, a kada je program počeo da se emituje non-stop 30. decembra 1978, taj eventualni problem je rešen: smena nije napuštala posao dok ne dođe sledeća.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.