Вести

01. 07. 2013.

Извор: Новинарница

Мрље прошлости, изазови садашњости, неизвесност будућности

Председници НУНС, УНС и НДНВ говоре о новинарству у Србији.

Упоредни интервју:

• Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије, главна и одговорна уредница „Политике“
• Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије, главни и одговорни уредник недељника „Врањске“
• Динко Грухоњић, председник Независног друштва новинара Војводине, шеф дописништва агенције Бета у Новом Саду

 

1. Шта очекујете од Комисије за истину о убиствима новинара? Због чега починиоци још нису познати?

СМАЈЛОВИЋ:  Очекујем да све изађе на видело и да јавност на крају буде потпуно обавештена о томе каква је била чија улога, не само у злочину већ и у истрази или ометању истраге о злочинима.

ОБРАДОВИЋ: Или имена убица и налогодаваца или бар одговорне за то што ни после 20 година не знамо ко је убио Даду Вујасиновић, Славка Ћурувију и Милана Пантића. Ништа мање важно не би било ни сазнање како су функционисали Милошевићеви ескадрони смрти. Шта год Комисија од овог уради, биће велика корист и за новинаре и за друштво у целини.

ГРУХОЊИЋ: Морам признати да ми је чудно да је у држави која има институције, ма какве оне биле, потребно да се формира комисија како би се открило нешто што се десило пре 19, 14 и 11 година. Кад год чујем да је формирана нека комисија, сетим се оне Черчилове „Када желиш да се нешто не реши, ти онда формирај комисију.“ Још је чудноватије што у тој комисији седе новинари. Јер ми понекад јесмо истраживачи, али се не бавимо кривичним гоњењем. Комплекс који зовемо „суочавање са прошлошћу“ једна је дубока табу тема. Не зато што је то досадна тема, као што покушавају да нас увере (то је заправо врло занимљива тема!), него зато што неким врло битним људима она не одговара.

2. Очекујете ли да ће се спровести поступак против новинара који су деведесетих ширили говор мржње и лажне вести?

СМАЈЛОВИЋ: Какав поступак? Ако мислите на пријаву коју је НУНС поднео Тужилаштву за ратне злочине, то није пријава због лажних вести и говора мржње, већ за кривично дело „организовања и подстрекавања геноцида и ратних злочина“. Не, такав поступак не очекујем. Тужилаштво за ратне злочине већ четири године тражи кога би оптужило. И још нису нашли, иако пред собом имају пријаву и „анализу“ НУНС-а, која садржи имена најмање тридесетак новинара. А Суд части Удружења новинара Србије још пре 13 година искључио је из својих редова осам главних и одговорних уредника и директора водећих режимских медија тог времена.

ОБРАДОВИЋ: Да будем искрен, нисам оптимиста. Будући да је до сада мало учињено по нашој кривичној пријави, тешко је очекивати да ће данас, када су многи од одговорних поново на јавној сцени, и то на важним местима, неко од њих бити процесуиран.

ГРУХОЊИЋ: Желим да они буду кажњени, зато што би се у том случају направио преседан. Нека буде један осуђен, за пример. Међутим, не верујем да ће се то десити. Зашто? Зато што су неки људи врло заинтересовани да то постане табу тема о којој се никад неће причати. Имали смо и сада случај именовања Ратка Дмитровића за главног уредника „Вечерњих новости“, и што је превише - превише је. То је један озбиљан шамар нашој професији и јасна порука какви људи одговарају овој тренутној власти. Ако је постигнут договор, а очигледно јесте, да једна од перјаница ратнохушкачког новинарства буде именован за главног уредника једног од најтиражнијих новина у Србији, мени је као новинару све јасно.

3. Колико широко треба схватити термин „говор мржње“? Може ли се свака врста увредљивог говора и јавног манифестовања некултуре сматрати говором мржње?

СМАЈЛОВИЋ: Одговор је већ садржан у вашем питању. Ако би се свако „јавно манифестовање некултуре“ сматрало кривичним делом говора мржње, живели бисмо у најстрашнијој диктатури. У таквом друштву никаква слобода говора не би постојала.

ОБРАДОВИЋ: Говор мржње је прецизно дефинисан и у последње време, за разлику од увредљивог говора и некултуре, има га знатно мање, што је последица смањења тензија у друштву и наглог заокрета некада најжешћих националиста у европејце. Ипак, индикативно је да и када смо сведоци појаве говора мржње у јавном животу, он не бива санкционисан ни законски ни морално. И то је веома забрињавајући тренд.

ГРУХОЊИЋ: Понекад имамо позив на насиље који је врло директан и који се мора санкционисати. С друге стране имамо врло граничне ситуације где морате бити изузетно опрезни у оцени да ли је реч о говору мржње. Уколико сувише ригидно тумачите сваки политички некоректан говор, онда вам прети опаност да постанете цензор и угрозите слободу говора. Танка је нит која дели слободу говора од говора мржње.

4. Колико су српски медији независни?

СМАЈЛОВИЋ: Веома мало.

ОБРАДОВИЋ: Нема независних медија. Има оних који поштују стандарде професије и Етички кодекс и оних других који су заправо пропагандна гласила разних интересних група. Нажалост, ових првих има јако мало.

ГРУХОЊИЋ: Уз часне изузетке, уопште нису независни. Ово је време такозване софистициране цензуре. Ово је време економске уцене, време партократије и дубоке спреге између тајкуна и политичара. Уколико, рецимо, одлучите да пишете о Милану Беку и почнете да чепркате, а није тешко чепркати, онда ће вам се врло вероватно десити да изгубите све рекламе, преко ноћи.

5. Зашто новинари не потписују уговоре за стални радни однос него за хонорарни, иако раде пуно радно време? Како то утиче на слободу медија и аутоцензуру, с обзиром на то да је хонорарном раднику лакше дати отказ?

СМАЈЛОВИЋ: Зато што то диктира понуда и потражња на тржишту рада, на ком је више незапослених од запослених новинара. А самоцензура царује и међу новинарима који имају уговоре за стални радни однос.

ОБРАДОВИЋ: Данас у Србији у већини медија важи правило „ћути и ради, јер увек могу да нађем неког другог који ће то исто да ради за мање пара“. У таквој ситуацији, наравно да су новинари подложни аутоцензури, али тиме њихова одговорност за јавно написану или изговорену реч није мања. Овакво стање је последица општег хаоса у медијском сектору који неко свесно одржава јер се на тај начин лакше манипулише и медијима и новинарима.

ГРУХОЊИЋ: То је економска уцена. То је читав корпус егзистенцијалне угрожености новинара и медија који на крају води до аутоцензуре. Наравно, мислим да је то погрешан приступ новинара, јер нас прављење компромиса неминовно води до све већег и већег сиромашења.

6. У времену када се чини да се свако може бавити новинарством, колико вреди диплома новинара? Колика је просечна новинарска плата?

СМАЈЛОВИЋ: Та диплома вреди мање од просечне плате у Србији, јер новинари у просеку зарађују мање од 40 хиљада динара. Али су образовани новинари далеко бољи и неупоредиво драгоценији од  оних других, независно од тога колико зарађују.

ОБРАДОВИЋ: Диплома новинара данас у Србији вреди колико и свака друга диплома – јако мало. Нема прецизних података колика је просечна новинарска плата, али ми свакако спадамо међу слабије плаћене професије.

ГРУХОЊИЋ: Постоје неки примери који показују да је слободу у једном друштву немогуће у потпуности угушити. Постоје одређени интернетмедији који су и занимљиви и храбри. Од осталих бих истакао РТВ, а намерно их помињем јер тамо има заиста младих људи којима се, није ме срамота да то кажем  дивим. То су углавном студенти који су дипломирали на Одсеку за медијске студије у Новом Саду и, уколико би се то успело наставити, онда би та спрега РТВ–а и Филозофског факултета могла да дâ изванредне резултате. Међутим, млади новинари морају размишљати и о другим тржиштима, европском и светском, и морају размишљати о новинарству као о каријеристичком занимању.

7. На који начин би требало обезбедити финансијски опстанак јавног сервиса? Подржавате ли идеју регионалних јавних сервиса?

СМАЈЛОВИЋ: УНС је за финансирање јавних сервиса увођењем неке врсте обавезног пореза за све грађане, изузев оних који би били ослобођени због слабог имовног стања. Ми смо за регионалне сервисе, али смо против политичког волунтаризма у тој области. Тражимо претходну расправу о њиховом оснивању и финансирању.

ОБРАДОВИЋ: Јавним сервисима морају да се осигурају стабилни извори финансирања јер је то услов за њихову независност и непристрасност. У овом тренутку, најреалнији начин финансирања је претплата или такса уз допуну из буџета и комерцијалне приходе. Нажалост, по свему судећи, ова власт ће прећи на буџетско финансирање јавних сервиса, што ће битно угрозити основни предуслов квалитетног јавног сервиса, а то је независност од утицаја државе. Нисам заговорник идеје о регионалним јавним сервисима, јер сматрам да није реч о медијском већ о политичком концепту који има за циљ да сваки локални субаша има своју телевизију на којој ће да се слика до миле воље, а да то плаћају грађани из свог џепа.

ГРУХОЊИЋ: Не подржавам идеју буџетског финансирања јавних сервиса, јер то за мене у потпуности значи повратак на државну телевизију. Претплата овде не иде, што не чуди, јер људима није ни објашњено шта претплата заправо значи. Вучић инсистира на њеном укидању, те су грађани који су је плаћали будале. И не само што је то рекао, него је и својом изјавом заправо дебело оштетио РТВ и РТС, барем у овом прелазном периоду када се не зна како ће бити финансирани, јер је ниво наплативости преплате, који је био 30 одсто, пао још ниже. То је врло неодговорно понашање. Противник сам регионалних јавних сервиса, јер не знам ко ће то финансирати и на који начин. Затим ми није јасно ни по ком критеријуму ће се одредити шта су то „региони“? Који медиј и по ком критеријуму ће бити регионални јавни сервис?

8. Када се може очекивати завршетак процеса дигитализације?

СМАЈЛОВИЋ: Морао би се завршити за две године.

ОБРАДОВИЋ: Процес дигитализације мора да се заврши 2015. године. У супротном, Србија ће бити прекривена сигналима из суседних земаља и остаће у медијском мраку. Ми, наравно, каснимо, као и увек, али верујем да ћемо, додуше у последњем тренутку, ипак успети да у предвиђеном року окончамо процес дигитализације.

ГРУХОЊИЋ: Дигитализација овде није озбиљно схваћена. И даље се расправља око регионалних јавних сервиса, а притом се не води рачуна о томе колико ће дигитална платформа отворити могућности и канала. Дигитализација је феномен садашњице и морамо то да прихватимо.

9. На који начин регулисати неуређено онлајн-новинарство?

СМАЈЛОВИЋ: Савет за штампу, као облик саморегулације који су основала удружења новинара и издавачи, одскора је почео да решава и жалбе на кршење Кодекса новинара Србије и у онлајн публикацијама.

ОБРАДОВИЋ: То је веома комплексно питање са којим се суочавају и немају повољна решења ни много развијеније државе од Србије. Правни статус онлајн-новинарства, за сада, остаје отворено питање на које још нико у свету нема коначан одговор.

ГРУХОЊИЋ: То је једна велика тема. Интернет је схваћен као простор слободе и он то треба да остане, али видећемо да ли ће у том виртуалном свету бити примењена тржишта која постоје у овом реалном, ако се то може тако назвати. Дакле, немам одговор на то питање.

10. У чему је разлика између УНС-а, НУНС-а и НДНВ-а?

СМАЈЛОВИЋ: УНС има стотину година дужу традицију и није формиран из политичких, већ цеховских разлога.

ОБРАДОВИЋ: Између НУНС-а и НДНВ готово да нема никаквих разлика, док се наша представа, пре свега о збивањима у прошлости и одговорности новинара, драстично разликује од оцена које се могу чути у УНС-у.

ГРУХОЊИЋ: У скраћеницама (смех). Барем се тако перципира у јавности. Међутим, поново се враћамо на суочавање с прошлошћу које се као црвена нит провлачи кроз поменуте теме. Зашто постоје ова удружења? Зато што је НУНС настао када је немали број новинара одлучио да напусти УНС, јер је УНС у време Слободана Милошевића био режимско удружење које је подржавало најцрњи облик пропаганде. Тако је НДНВ, чији сам ја председник, настало крајем 1989. И НДНВ је најстарије независно удружење новинара на простору бивше Југославије. НУНС је настао четири године после нас. Данас сарађујемо са оба удружења. НУНС је наша партнерска организација, УНС није, али смо сарађивали у медијској коалицији око питања уређења медијског тржишта и опстанка новинара и медија и око тога немамо неспоразума. Неспоразуме имамо око оног што се дешавало деведесетих година. Врло често се врше и притисци да дође до уједињавања свих удружења, али за сад се то неће десити.

11. На које медије Србија може да буде поносна?

СМАЈЛОВИЋ: На лист Политику и на Б92.

ОБРАДОВИЋ: Јако је мало тих медија и не бих никога поименце издвајао.

ГРУХОЊИЋ: Неки интернетски и РТВ.

12. Какав је однос државе према медијима?

СМАЈЛОВИЋ: Бедан.

ОБРАДОВИЋ: Патерналистички. Држава упорно покушава да задржи своје позиције у медијима не би ли на тај начин осигурала утицај и контролу над њима. Управо због тога се и касни са медијским реформама јер изгледа да и ова власт, као и претходне, медије види не као четврти стуб демократског друштва, већ као средство да се дође и остане на власти.

ГРУХОЊИЋ: Ужасан. Политика се увек труди да стави шапу на медије. Код нас ју је, богами, ставила. Немамо довољно дугу историју слободе и демократије, а држава је та која индукује хаос на тржишту и форсира нелојалну конкуренцију. Међутим, већи је проблем наш однос према слободи, где ми непрестано кукамо на државу, а онда правимо компромисе и пактове са ђавлима, надајући се да ће нам они дати слободу на кашичицу. Неће.