Вести
01. 07. 2013.
Вукашин Обрадовић : У Србији имамо слуђено јавно мнијење
На тржишту влада сурово правило: ћути и ради како ти се каже јер сутрадан могу да надјем неког који ће то исто да ради за мање парa.
У таквој ситуацији, заиста је тешко од новинара очекивати врхунске професионалне домете и критички прилаз стварности. Удружења новинара, објективно, мало могу да учине на промени таквог стања а синдикална организованост медијских радника готово да не постоји. Већина новинара у Србији је у овом тренутку потпуно обесправљена, на егзистенцијалном минимуму, апатична маса, и онда није чудно што имамо такве медије.
Вукашин Обрадовић, предсједник Независног удружења новинара Србије (НУНС ) боравио је прије неколико дана у Бањалуци гдје је учествовао на панелу који се тицао односа медија и политичара, те политичке моћи.
Искористили смо прилику те са њим поразговарали о медијској ситуацији у Србији након избора прошле године, о томе да ли постоје слободни и независни медији, те гдје иде традицинално новинарство данас.
Гдине Обрадовићу, каква је тренутна медијска ситуација у Србији и да ли се она битније промијенила у односу на слику од прије Општих избора прошле године?
Суштински, мало се тога променило на медијској сцени Србије. Форма је другачија али је однос медија и власти остао исти. Већина медија је под контролом власти, углавном СНС. Заправо, могу се уочити три врсте медија. Највећи број је под директном паском Александра Вучића, има и оних у којима је видљив утицај кругова, претежно националистичких, блиских председнику Томиславу Николићу, а на прсте једне руке можете набројати медије који су успели да одрже какву такву независност. Доминантан тренд је таблоидизација. Постоје медији, које неки називају “службеним гласницима” власти. Они хапсе, суде и пресудјују, у директном су садејству са полицијом, разним службама и државним органима који их “хране” аферама. Укратко речено, нова власт, у све тежој економској ситуацији, уместо хлебом, пук храни лоповима и “лоповима”. Докле, видећемо.
Са којим се проблемима суочавају медијски радници у Србији?
Новинари су слабо плаћени, без основних професионалних и радних права, и подложни аутоцензури. На тржишту влада сурово правило: ћути и ради како ти се каже јер сутрадан могу да надјем неког који ће то исто да ради за мање пара. У таквој ситуацији, заиста је тешко од новинара очекивати врхунске професионалне домете и критички прилаз стварности. Удружења новинара, објективно, мало могу да учине на промени таквог стања а синдикална организованост медијских радника готово да не постоји. Већина новинара у Србији је у овом тренутку потпуно обесправљена, на егзистенцијалном минимуму, апатична маса, и онда није чудно што имамо такве медије.
Учествовали сте на панелу посвећеном медијима и политичким партијама у Бањалуци , да ли постоји притисак политичких партија на медије у Србији и на који начин се он манифестује?
Политичке партије, оне на власти, за свој утицај на медије, користе пре свега државу, односно, чињеницу да је на медијском тржишту превише телевизија, радио станица и писаних медија. То је систем контролисаног хаоса у коме већина од преко 1.000 медија зависи, посредно или непосредно, од државних давања. Мала бара, много крокодила а оброци скромни и нередовни. Довољни само да се преживи али и схвати од кога зависи опстанак. Опозиционе партије, са друге стране, готово да немају никакав утицај на медије. Једини озбиљни (као) опозициони медиј, да парадокс буде већи, је ултранационалистички “Печат” Милорада Вучелића!?
Постоје ли нови центри моћи, који нису искључиво политичке природе, у Србији? Рецимо неки нови Мишковић, или Беко?
Не, владајућа номенклатура је и овај сегмент некакве паралелне друштвене моћи, ставила под потпуну контролу. Рецимо, Мирослав Богићевић, власник “Фармакома”, који формално има удео у власништву у “Политици” и новосадском “Дневнику”, заправо нема реално никакав утицај у ова два дневна листа. Зашто? Па, он је, иако слови за једног од најуспешнијих српских бизнисмена, на листи пореских дужника, при самом врху. Свака врста непослушности, могла би скупо да га кошта и он је тога свестан.
Могу ли се медији одбранити од тих разних утицаја у смислу борбе за остваривање свог слободног статуса?
Мислим да сам вам већ одговорио на ово питање. Добра вест за српску медијску сцену је што смо добили коначно датум за почетак преговора тако да ће ова власт, или нека друга, свеједно, морати, коначно, да се озбиљно позабави медијским реформама и усклади регулативу са европским стандардима, од повлачења државе из власништва у медијима, начина финансирања до транспарентности власништва у медијима, Ако магарац не липше до зелене траве, то је једини пут који може да осигура слободу медија у Србији
Како јавност у Србији перципира медије у Србији у контексту политичких промјена у Србији?
Јавност као коректив власти у Србији, у овом тренутку, не постоји. Ми имамо једно слудјено јавно мњење, таблоидизирано до патолошких граница, које медије види као продужену руку, огласну таблу власти и тако их, с правом, доживљава. Медији су изгубили интегритет и поверење конзумената, добрим делом и својом кривицом, и биће им врло тешко да постану оно што јесу у земљама развијене демократије – ослонац јавног мњења у формирању критичких вредносних судова у основу на главне друштвене токове.
Како видите будућност традиционалних медија у Србији, у контексту појаве друштвених мрежа и све већег броја људи на интернету, другим ријечима хоће ли новинарство изумријети?
Класични медији се, барем у Србији, споро прилагодјавају променама које доноси интернет и друштвене мреже. Они морају да престану да се утркују са новим медијима у брзини преноса информација јер је то унапред изгубљена битка. Уколико не прихвате чињеницу да се градјани обавештавају путем нових медија и друштвених мрежа а информишу и едукују кроз класичне медије, прети им заиста одумирање. Класични медији морају своју уредјивачку политику да прилагоде овој новој реалности или ће заврштит на ропотарници историје.Са друге стране, нови медији и друштвене мреже, нарочито у Србији, постају све значајнији извор информација јер власт овај сегмент медијске сцене не успева да контролишу. Тwиттер, ФБ, блогови и портали преузимају полако примат И у ономе што би требало да буде основна функција класичних медија: аналитичко и истраживачко новинарство. То, колико год да говори о новим медијима, још речитије одсликава немоћ класичних медија опхрваних политичком контролом и аутоцензуром.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.