Вести

27. 06. 2013.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Време

Домаћи задаци газде Пинка

После двонедељне, свакодневне и све јаче паљбе коју Жељко Митровић осипа по Драгану Ђиласу, јасно је само једно: да поменути Митровић нема ни трунке милости према својим гледаоцима. Да је има, подарио би им бар један миран дан, бар један сат без подсећања на Ђиласа, бар једну информативну емисију без телопа у којем препричава сам себе.

Цењено гледатељство тако би добило мрвицу душевног мира, а те паузе могло да искористи како би макар покушало да у глави среди оно што је чуло и видело. У тој ситуацији, неком би можда и било јасно о чему се у читавој тој причи ради, односно коме би се, како и зашто могло веровати.

...и Драган Ђилас

Овако, тешко да постоји неко ко разуме шта Митровић заправо хоће, а чак и они који би по природи посла требало да буду заинтересовани за целу ствар, лагано губе вољу не само да реагују, већ и да прате шта се догађа у вестима ТВ Пинка.

 

СЛОБОДНА ТЕМА: Иако је власник медијске империје и самопроглашени бранилац медијских слобода и новинарске професионалност, Жељко Митровић очигледно не познаје основно правило професије – да медијски прилог мора да одговори на питања ко, шта, кад, где, како и (евентуално) зашто. Пошто сваки од његових бројних урадака одговара искључиво на питање ко и зашто (Драган Ђилас, зато што је лопов и криминалац), и даље постоји дилема о правој теми овог сукоба.

Почело је причом о медијима – да Ђилас, из позиције власника најмоћније маркетиншке агенције, уцењује медије (видети оквир), да потплаћује уреднике и новинаре како би добијао поверљиве информације, да не поштује договоре са својим клијентима и да су медији због свега тога "крварили". Како се паљба пооштравала, ширио се и списак грехова градоначелника Београда: да је принудио Телеком да са двадесет милиона евра субвенционише систем "Бус плус" и да то књижи као потрошњу на маркетинг, да је под његовим притиском Телеком купио губиташку ТВ Арена, да су све те паре из буџета могле паметније да се искористе. До тада, све је некако било повезано с медијима. Прави проблеми у "разумевању текста" настају када се у редовне дневне акценте Митровићевих саопштења укључују и лекари својевремено отпуштени због ненаменског трошења средстава за опремање медицинских установа – о њиховом хапшењу и наводној невиности, о тајним снимцима, разговорима с градским функционерима и Ђиласовој одговорности, објављено је ових дана више него на врхунцу те афере.

Већина ових тема позната је јавности. О утицају Драгана Ђиласа на домаће медије дискутује се већ годинама, баш као и о лекарима, а релативно су непознате тезе о субвенционисању "Бус плуса" и куповини ТВ Арене. Свака од њих, колико год позната или непозната била, од изузетног је јавног интереса и сигурно заслужује званичну истрагу и релевантну дебату. Проблем је, међутим, што Митровићева саопштења нису ни једно ни друго, а не доприносе чак ни актуелизацији онога о чему би свакако требало да се говори. Напротив. Уместо да теме у вези с Драганом Ђиласом добију на важности и озбиљности, оне су – захваљујући искључиво Жељку Митровићу – изгубиле на тежини и постале лајтмотив сатиричних коментара у практично свим дневним новинама.

Важности оптужби на рачун Драгана Ђиласа није допринела ни информација ТВ Пинка од 20. јуна, да је Више тужилаштво у Београду покренуло предистражни поступак поводом Митровићевих теза. Изузев Пинка, ову вест објавио је и дневник "Информер" позивајући се на неименовани извор, али пошто званичне потврде није било, нестало је и наде да би читава ствар могла да заврши у регуларним оквирима и у за то надлежним институцијама. С друге стране, међутим, чека се глас из Републичке радиодифузне агенције којој је Драган Ђилас упутио представку на коју Митровић мора да одговори у року од 15 дана. "Ми још утврђујемо све чињенице, а коначна одлука знаће се по добијању одговора господина Митровића", рекао је Драган Лукић, извршни директор РРА.

СТИЛСКЕ ВЕЖБЕ: Званичне реакције, мада несумњиво важне, ипак су у другом плану и свакако неће бити најзанимљивији део приче. Оно што се нестрпљиво чека јесте расплет догађаја који ће показати зашто је Митровић одлучио да нападне Ђиласа и зашто је до тог напада дошло баш сад, а не пре неколико година (пошто је, јелте, све то што зна, знао одавно). Пошто власнику империје Пинк није страно да користи сопствене медије у личним обрачунима и искључиво у приватном интересу, сасвим је сигурно да овде није у питању ни брига за новинарство, градски или државни буџет, као ни за будућност корумпиране државе. По свој прилици, ради се или о некаквом (маркетиншком) новцу за који је Митровић можда закинут или, што је теза већине аналитичара, о само једној бици у рату који против Ђиласа заправо води Александар Вучић: Митровићу такав ангажман, наравно, није стран, пошто је у последњих двадесет година на овај или онај начин служио свакој власти.

У међувремену, чекање на коначан расплет никако није досадно. Захваљујући мисаоно-језичким бравурама газда Жељка, почаствовани смо да пратимо директан пренос антологијске епизоде медијског потонућа и да тако наслутимо до којих смо дубина пали. Један од забавнијих детаља је теза да "РТВ Пинк у кратком року не стиже да обради све предмете о неправилностима, злоупотребама и опструкцијама у готово свим градским институцијама Београда": у питању је пасаж над којим би се замислили само они који су јуче пали с Марса и заиста поверовали како је баш РТВ Пинк место којем се обраћају унесрећени, опљачкани и преварени људи; бастион слободног и независног новинарства, такорећи. На сличну тему: "Први пут у историји имамо двоструки притисак који је и економски и политички, а спроводи га један центар", рече Митровић, у инат здравом разуму и свима онима који се још сећају Ћурувијине сахране, драконских новчаних казни непослушним медијима, уништених новина, маскираних специјалаца који усред ноћи упадају у редакције.

Врхунац лирике посвећене медијима ипак је подсећање да су медији "крварили"

због Ђиласовог профита – песничка слика коју не треба додатно коментарисати.

Пошто се већ поставио на позицију бранитеља свега новинарски светог, Жељко Митровић није се одрекао тог дискурса ни у обраћању Независном удружењу новинара Србије – "дружини", како га он назива, која о новинарству ипак зна нешто више од њега. Пошто је НУНС упозорио на недозвољену злоупотребу медијског простора и националне фреквенције, он је објаснио: "Свако удружење, па и ваше, не сме да буде стрина, а ни адвокат криминала, тапкароша, лопова, бескрупулозних накупаца, јер у амбијенту демократизације и слободе информисања свака друштвена девијација не сме бити прикривана." Чуј, друштвена девијација!?

Из обиља невероватних песничких слика, ипак се издваја писмо од 21. јуна, написано после прве и прилично благе Ђиласове реакције на вишедневну паљбу. Ту Митровић подсећа свог бившег пријатеља Ђикија, како назива Ђиласа, да он није "ни Борис, ни Шуле", а да је он, Ђики, "све своје пријатеље побио на спавању". Такође, поручује му: "Без обзира што сам мало уморан, ја нећу бити онај који је преспавао дан." Како би све задржало потпуно приватни тон, ту је присећање на време када "ти и ја заједно смишљамо кампању како је Драган Ђилас леп, паметан и поштен. Са овим првим нисмо имали проблема, јер смо се обојица сложили да лепота није пресудна, али смо имали проблем како грађане Србије убедити да је градоначелник паметан и поштен." Коначно, за душу свих оних којима горенаведено није било довољно, није изостала сликовита разрада тезе да је Ђилас претворио Београд у "највеће посрнуло газдинство, са газда Ђикијем на челу": "Лако је, драги Ђики, из твоје фотеље, са лакованим ципелама и Арманијевом краватом, лако отимати клијентима и медијима и наређивати хапшење невиних руководилаца здравствених установа."

Најтрагичнији су, међутим, делови Митовићевих писама у којима он поучава и објашњава, а све у покушају да буде духовит. У последњем, објављеном 25.

јуна, потрудио се да председника ДС-а подсети на школске лекције: "Мораш да читаш законе, уредбе и друге акте, укључујући и оне оснивачке, кад је твоја организација у питању. Наиме, име твоје партије изведено је из речи демократија, а демократија из демос кратос, а не демос крадос. Значи, кратос се чита са ‘т’, а не са ‘д’. Како ниси пажљиво читао, ради се о владавини народа, а не о владавини појединаца, крадљиваца."

Количина будалаштина које су се појавиле у подугачким писмима, изражајно читаним у ударним терминима ТВ Пинка, таква је и толика да збиља не чуди ћутање Драгана Ђиласа. Јер, шта би било који писмен човек одговорио на све то?

Којим језиком, којим аргументима? Кад је коначно проговорио, председник ДС-а рекао је да ће прихватити (иначе бизаран) Митровићев позив на ТВ дуел само кад овај буде измирио своје нагомилане пореске обавезе, да није ништа и ником крив, да су напади на њега појачани од када је изјавио да је у Србији на сцени успостављање једнопартијског режима и да је "медијска криминализација важан сегмент у том процесу".

ЂИКИ НИЈЕ МИКИ: Имајући у виду досадашњи ток овог случаја, лако се може рећи да Митровић заправо ради у корист Драгана Ђиласа и да је овом најпаметније да му ништа не одговара. Да је свој напад организовао паметније и са више стила, власника ТВ Пинка многи би врло озбиљно схватили. Овако, захваљујући својој поетици, постао је предмет спрдње.

Ту је такође оно што је много важније од поетике – поглед на оног који оптужује, и на оног који је оптужен. Да је било ко други овако јако и упорно упирао прстом у Ђиласа, на својој би страни имао бар трећину Београда и добар део Србије: захваљујући бројним аферама, али често и начину опхођења према јавности, председника ДС-а и градоначелника главног града неки у жаргону називају "Ђитлер" и он врло вероватно заузима неко од челних места на листи омражених политичара. Нису проблематични само медији, "Бус плус", Мост на Ади, платани на Булевару, Александар Шапић и чињеница да реални Београд не изгледа као Београд из Ђиласових прича. Проблематично је пре свега то што је скромни студент Драган Ђилас (који је 1991. године, бриљантно и у оном "времену зла", заиста храбро и инспиративно, у ударном термину РТС-а, изговорио апсолутно све што је тада морало да се изговори), врло брзо, за свега десетак година, постао хладни, прилично осиони милионер, о чијем се правом богатству и правој моћи само шушка. У држави у којој је уштеда од хиљаду евра прави подухват, мало је оних који могу да поверују како је Ђилас стекао милионе и постао то што јесте, само и искључиво захваљујући својој памети и способности.

Све би то, дакле, поново испливало на површину да га је напао било ко осим Жељка Митровића – човека чије је богатство стечено не у времену зла, већ управо захваљујући времену зла; човека чији су морални и сваки други кредибилитет у најмању руку проблематични. Пошто је на овом месту већ много о томе речено, поменимо само кључно за Митровићеву биографију: Мирјана Марковић, ЈУЛ је кул, певаљке у краденим бундама док "јунаци" кољу по Босни, турбо-фолк док Србија чека у реду за млеко, директан пренос венчања Цеце и Аркана, Гранд и све последице Гранда, "Фарма" и све што уз "Фарму" иде. Какав и ко год да је Драган Ђилас, кога год да је покрао и уценио, колико год да је пара узео и медија уништио, он једноставно не може да се мери са таквом "биографијом". То га, наравно, не аболира од свега онога за шта је можда крив, а што нико никако да обзнани и докаже. Ако у свему ономе о чему Митровић прича има и зрнце истине, сигурно је да ће ђаво једном доћи по своје и да ће градоначелник морати да поднесе рачуне и коначно објасни оно што је остало нејасно.

С друге стране, крајње је време да Митровић – себе и нас ради – батали и писање, и политички ангажман, и политички ангажовано писање, пошто се ни у једној од тих дисциплина није баш прославио. За разлику од оних који су принуђени да свакодневно слушају његове срцепаратељне домаће задатке и питају се шта су богу згрешили, он бар има избора.

Direct и Мултиком

Агенција Мултиком гроуп, која припада Драгославу Илићу и Драгану Ђиласу, власник је више од 90 одсто удела у агенцији Direct media, којој се приписује да контролише закуп највећег дела рекламног простора у Србији.

У извештају о медијима, који је Савет за борбу против корупције објавио у септембру 2011, истиче се да је Мултиком већински власник више предузећа која се баве различитим промотивним и продукцијским активностима и да сваке године остварује велики профит. Аутори извештаја наводе да су фирме у власништву Мултиком групе биле ангажоване од стране више јавних предузећа и организација које се плаћају из буџета Града Београда, чиме Драган Ђилас – као власник Мултикома и градоначелник Београда – долази у директан конфликт интереса. С друге стране, истиче се да предузећа из Мултиком групе или из мреже Дирецт медиа добијају уносне медијске послове по нетранспарентној процедури, док мање продукције бивају приморане да рекламне секунде које су им на располагању у њиховим терминима, по багателној цени продају великим маркетиншким агенцијама – између осталих, Мултиком групи и агенцији Direct media.

О правим размерама пословања ових двеју агенција, као и њиховом евентуалном утицају на судбину штампаних и електронских медија, за сада се само нагађа.

Имајући у виду да ове агенције заиста заступају најважнија и најимућнија предузећа, сигурно је да постоји могућност да су – захваљујући снази својих клијената, броју рекламних секунди и величини огласног простора којима располажу – у позицији да утичу на медијске садржаје. То, међутим, за сада нико није званично истражио.