Вести
13. 06. 2013.
Живот и смрт Ферала била је историјска нужда
На двадесети рођендан од појављивања првог броја Ферал Трибјуна, и то у јубиларној петој години од како је овај лист угашен, за Недељник ексклузивно говоре један од Фералових оснивача и уредника Предраг Луцић и публициста Ђорђе Матић
Ових дана навршило се двадесет година од изласка првог броја Ферал Трибунеа, листа који не само што је померио границе новинарства, већ је то урадио и с оним географским, јер је био хрватски производ који је први прешао међудржавну границу у Батровцима и то много пре Северининих хитова. Истовремено, навршило се и пет година како је лист престао да излази.
О значају Ферала за Недељник говори новинар Предраг Луцић, који је с Борисом Дежуловићем и Виктором Иванчићем основао овај часопис.
„Није моје да говорим о значају Ферала. Могу само о ономе што смо покушавали да урадимо. А покушавали смо само то да из броја у број правимо новине најбоље што смо знали, са свом енергијом, памећу и лудошћу што смо имали. Другачије од тога нисмо хтели, а ваљда ни умели. Зато смо, мислим, и имали такве читаоце који нису допуштали да им било ко, за добробит дупета, кења по глави“ каже Луцић, који и даље сусреће читаоце који нису равнодушни према ономе што се догађа око њих, па тако ни према равнодушним новинама.
Публициста Ђорђе Матић сматра да се Ферал несумњиво разликовао од свих часописа, новина и медија уопште, како у Хрватској али и у бившој Југославији, у најгоре доба - деведесетих. Били су много више од новина и током тих дугих десет година били један кров под који су се могли сакрити сви који су другачије мислили и осећали у односу на страшни режим новонастале државе.
„И то с битним додатком - било да су остали код куће или да су, као што сам и сам, у неком тренутку емигрирали. Ферал је био, нек ми се не замери на каламбуру, ‘сигурна кућа’ у најнесигурнијим временима. Ту несигурност - што треба стално наглашавати - читаоци су делили с уредницима и новинарима Ферала:
претње, забране, јавно паљење новина, хапшење и одвођење на фронт уредника Виктора Иванчића - све то је само појачавало осећај идентификације и солидарности тако силно потребан, са самим новинама“, описује значај Ферала Матић, истичући да је лист говорио истину кад нико није.
„Ферал је такође разбио ону идиотску тезу коју такозвани ‘народ’ воли да говори, ону што почиње са - ‘кад би се писало о оном што се стварно десило/дешава’. Ферал је то проказао као кукавичлук, конформизам и апсолутну лаж. Наиме, нема трауматске теме у Хрватској о којој Ферал није писао први. Од злочина над Србима у Славонији, Лици и Далмацији у првим годинама рата, а онда и о Олуји, и то с интервјуима с учесницима злочина, који су изговорили све оно око чега ће се тек касније бавити Хаг и домаће институције, па до пљачке државе од стране Туђманове камариле.
Ферал је све те тобож неизговориве теме обрадио, а резултат је био - ништа.
Виктор Иванчић је касније говорио више пута да су они обрадили до у детаље те такозване ‘тајне’, а да се конкретно, институционално апсолутно ништа није тада догодило“ каже Ђорђе Матић.
А о томе како би Ферал изгледао данас кад Хрватска треба уђе у ЕУ, а Србија чека на датум, прича Предраг Луцић.
„Ферал би изгледао као грађанин БиХ, Србије, Црне Горе, Косова, Македоније, Молдавије, Турске и осталих земаља који ће, како читам у новинама, на новој граници Европске уније уз лекове које носи са собом морати предочити и историју болести. И који би мргодног цариника питао: ‘Извини, мајсторе, али зар теби није мало глупо да ме пушташ да уносим своју болест, а забрањујеш ми да унесем лек?!’ Пуцао би Ферал и од смеха и од муке на тим границама где све пуца од здравља“, описује Луцић.
Једна од најпрепознатљивијих ствари везаних за Ферал Трибјун биле су насловне стране, а највише се памти она са Туђманом и Милошевићем којима се загрљеним у кревету придружује Алија Изетбеговић. Занимљиво је да су тела за овај легендарни „цовер“ позајмили Дежуловић Милошевићу, а Луцић Изетбеговићу.
„Толико сам се уживео у лик да још увек не смем признати да се осећам је.ено, баш као и она два лика с којима се Изетбеговић затекао у постељи. Тешко ми је да се одлучим за омиљену насловну страну, али зато имам најдражу посљедњу страницу. То је она где изнад фотке две старице с магарцем стоји наслов: ‘Не дајмо да нас води магарац!’ И овом приликом се извињавам магарцима због политичке некоректности“, осврће се на своју улогу у креирању чувене насловне стране Предраг Луцић.
Оштрим текстовима, али и неизоставним бритким хумором, у које су се уклапале и насловне стране, Ферал је стицао публику и врло брзо пробушио тада непропусне границе на ексјугословенском простору. Ђорђе Матић сматра да је Ферал доносио и виталност хумора, дух и интелигенцију, животне ствари у временима смрти и нестанака. Он истиче и да су фераловци били сигурни у комуникацију коју су остварили са сопственим читаоцима, а и да су потоњи били верзирани у језик листа, као какав култ или као фанови бенда.
„Заправо, то је можда најближе истини - тројица главних фераловаца: Иванчић, Лучић и Дежуловић били су доживљавани као новинска верзија рок бенда.
Такође, због чињенице да у доба рата и највеће изолације Хрватске спрам република донедавно заједничке земље, Ферал није прекидао везе с пријатељима и истомишљеницима ‘с друге стране’, условио је да се тај осјећај блискости проширио у регион.
Ван текстова и мишљења, Ферал је - не носталгично, или сентиментално, него горко, људски, хумано - повезивао на својим страницама људе које су вештачки раздвојили“ каже Матић.
А Фералова рубрика „Вијести из будућности“ датиране су са 2013, годину јубилеја, али и чињенице да више не постоји. О тој чудној симболици говори Предраг Луцић.
„‘Вијести из будућности’ су, ако добро памтим, стартовале још 1985. с датумом из 2005. Многе смо од тих вести доживели и преживели, изузев, је.ига, оних у којима се спомињао ‘булеварски дневник Ферал Трибјун’. Наравно да сам, и као један од аутора ‘Вијести из будућности’, веровао да тог булеварског дневника неће бити управо због медно-млечних околности. Па зар нас нису у свим временима и свим државно-правним оквирима уверавали да би овде текли мед и млеко, само кад ми не бисмо писали и срали?! Куд ћеш бољег доказа да су и постојање и нестанак Ферала били израз историјске нужде?!“
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.