Вести

18. 05. 2013.

Аутор: Момчило Ђорговић Извор: Данас

Како је паланка појела Србију

Дачић и Вучић су се одлучили за шокантна буђења, уосталом, за замајавања и успављивања материјала више и нема. Од времена Латинке Перовић и Марка Никезића није се показала таква бескомпромисна политичка одлучност да се Србија приведе модерним временима.

Да, Срби морају у Европу. Али, да ли су спремни да се промене? Пре него што их телевизија, алкохол, бенседини и лоша прошлост не докусуре? Продато је двадесет и један милион кутија лекова за смирење прошле године, око два милиона грађана су корисници. Пето место у Европи по конзумирању алкохола.

Седам сати блејања у ТВ екране. Корупција је начин живота, лоповском приватизацијом уништена привреда, правосуђе под сумњом. И да не морамо у Европу, и да сутра те Европске уније не буде, за Србију је неодложно, ради опстанка, ради спаса, да се хитно мења.

Дачић и Вучић су се одлучили за шокантна буђења, уосталом, за замајавања и успављивања материјала више и нема. Од времена Латинке Перовић и Марка Никезића није се показала таква бескомпромисна политичка одлучност да се Србија приведе модерним временима. Борбу против паразитског начина живота а за друштв орада и богатства, Латинка и Марко су изгубили. Изгубили смо је заједно са њима. Мање је важно што су њихови покушаји били у оквиру једне партије, као што би и данас требало да буде мање важно што налог долази из савеза који ће такође можда сутра нестати. Треба искористити подстицај, руку која се пружа и поље које се отвара. Ако тада нисмо умели да то искористимо, да ли ћемо данас?

Да ли ће Дачић и Вучић успети да мобилишу друштво и институције за савладавање паразитског животног стила увежбаваног пола века?

Хајдемо у времеплов и отпутујмо на попришта некадашње борбе између модерних и конзервативних. Зар је могуће да су се заосталост и сиромаштво могли одупрети елиминацији? Каквим то снагама? Времеплов су нам књиге новинара Живорада Жике Миновића.

Др Живорад Миновић био је први човек водеће српске новине Политике десет година, од 1985. до његовог хапшења 1995. године. И актер и жртва у жрвњу српског политиканства, незаобилазни сведок разних мувања, манипулација и комбинација.

Одликован је орденом рада са златним венцем, добитник је две награде УНС - „Светозар Марковић“ (1971.) и „Димитрије Давидовић“ (1989.). У књизи „Политичка паланка“ (друго, допуњено издање 2008.) описао је политички
живот Србије између 1965. и 1971. године. То су биле наше „слатке шездесете“. Како је у пост-титовској фази дошло до пуча на Осмој седници и до успостављања Слободана Милошевића као вође, Миновић пише у књизи „Гојко и Павле“ (објављена 2007).

То су биле „тријумфалистичке осамдесете“. Шта је све власт у Србији хтела и могла да ради са медијима, и преко њих са нама, из прве руке сазнајемо у књизи „Дан почиње са Политиком“ (2008). То су биле „горке деведесете“. У „Уличном биографу“ (2010), за сада последњој књизи, Миновић полемише са књигом Славе Ђукића „Политичко гробље“, износи низ занимљивих детаља из њихових каријера и политичког живота.

То је био „кисели почетак миленијума“, када су многе маске пале.

Већ пола века у Србији је бесомучна борба за власт и око власти. Упозорења Марка Никезића крајем шездесетих да је „битна подела рада, а не подела власти“ ретко је ко чуо. Власт у Србији је извор лаког, безбрижног и распојасаног природног живота. Они који су држали да је она средство зауздавања природних нагона и њиховог цивилизовања - нису се могли дуго одржати. Све што се касније, крајем осамдесетих и деведесетих, догодило и гурнуло Србију на споредан колосек имало је своју припрему шездесетих.

Тих година, после дугогодишње чврсте руке партије и државе, почиње демократизација и отварања Југославије, па и Србије. Како нам Миновић открива у „Политичкој паланци“ Србија добија модернисте, али су се пробудили и сви маловарошки ђаволи. Живорад Миновић, тада млад и амбициозан новинар, са вером и жељом да мења свет, путује по Србији и извештава за Политику о разним „случајевима“ (тада се нису називали аферама), о сукобима међу општинским врхушкама.

Од Пожаревца, преко Лазаревца, Краљева, Чачка, Сурдулице, Лознице, Тутина ређају се гротескни „случајеви“ повампирене нушићевске позорнице. На партијском врху појавило се неколико руководилаца који су били, како Миновић истиче, „интелектуално надмоћни и са оригиналним идејама за друкчију Србију“, а насупрот њима били су председници општина „на вези“ са државним органима, владом и народном скупштином, бирократизовани и конзервативни.

Авангардно и либерално партијско руководство желело је да се монополи и чаршија превазиђу привредним иницијативама и конкуренцијом на тржишту. Марко Никезић је говорио: „Могу неки говорити да смо ми у Србији странка индустрије, али нека јача индустрија, какве ће гарнитуре да се смењују није важно за Србију, па ни за Југославију...“.

Управо од таквог развлашћивања стрепела је бирократија. Локални народни трибуни у спрези са „заслужним друговима“ са Теразија грчевито су се борили да им под контролом буду директори, предузећа - све оно где је било новаца и ради чега се из републике могла добити помоћ. Председник је сматрао да је нормално да буде генерални директор свим радним организацијама у „његовој“ општини. Док су у Пожаревцу трајали окршаји између Јанковца и Бранковца, за две године је фабрику „Морава“ напустило 90 инжењера, њихова стручност се није уважавала.

Слично је било и у дугим предузећима. Нико се није узбуђивао да ли ће предузеће да ради са губицима или са добицима. Резоновало се: пошто смо велики, држава неће допустити да пропаднемо. Годинама су се штимовали биланси, а нико није одговарао. Лидери из државне структуре, истиче Миновић, готово сви, имали су амбицију да имитирају познате личности из српске историје. Били су то вождови, Милоши, Синђелићи, војводе, онако како су их они разумели и волели не би ли своју бахатост и моћ ројализовали.

Истовремено, расли су губици у привреди, плате су биле све тање, ширило се безнађе, а бујање некултуре пратило је пропадање квалитета цивилизованог живота. Куцнуо је час за узаврелу маловарошку мегаломанију. Методе рада су биле претворство и подметање. Осванула је слобода и покуљале су интриге. Ређали су се „случајеви“, спреге разних месних и завичајних ауторитета, комедијске злоупотребе демократске процедуре. Уместо да све крене да се развија, да се подстакне предузетност - све је почело да шлајфује.

Захтеви да се Србија модернизује и уведу нове институције открили су да је она дубоко конзервативна. Латинка Перовић је тада говорила: „Препознаје се читава једна политичка струја која је могућност опстанка видела у локалистичкој затворености (у ослонцу на заосталу аутархичну привреду, у повезаности са незадовољницима разних боја)... Смисао је мењање односа, праксе, менталитета. Признаћете да је то најтеже.

Али то је једино што има укус новог и што не допушта да нашим организацијама и људима завладају умор и равнодушност“.

Ипак је Ново изгубило. А Марко Никезић: „Морамо одлучније заратити са традицијом да појединац буде институција... Ми имамо доста скромну традицију демократских институција... ми говоримо о јединству света, а заробљеници смо минијатурних аутократија које невидљиво, али изблиза и чврсто, стежу сваког, а нарочито оне које би желели да нешто мењају“. Загрљај локалистичких Терминатора постао је српски хоризонт.

У филијали Службе друштвеног књиговодства у Лесковцу пет година трајали су сукоби, сумњичења, интриге које су се прошириле на цели град. Све се заоштрило када је расписан и трећи конкурс за директора филијале. У сукоб су се умешали општински руководиоци и Централа СДК за Србију.

Људска нетрпељивост је била бесконачна: исписано је на хиљаде страница записника, магнетофонска трака са само једног састанка била је дугачка око тридесет километара. Директо Централе Хилнија Хасанагић дао је изјаву новинарима на 16 куцаних страна: „Фракционашка група којој се власт била осладила, а већ је дотле била стекла и искуства у смењивању директора, желела је по сваку цену и новог директора да стави под свој утицај.

Када се он томе одлучно успротивио они су му већ на опробани начин стварали неподношљиве услове да би га што пре отерали из филијале...“. У политиканство падају цели градови. Тако новинари задихано јављају из Краљева: „Није то никаква тајна, а није ни непознато, да је 13 секретара среских комитета отишло из Краљева са дебелим „досијеима“, оптужбама, „реповима“, уз изјаве, провере, нападе, одбране, жалбе и многе странице писаног материјала.

Корени, дакле, тих неспоразума који су данас попримили форму „игре ђоном“, саплитања, подметања, обезвређивања и дезавуисања, веома су дубоки... Разбуктавање ситних страсти, борба за положаје, суревњивост и малограђански конформизам, одвукли су у политиканство гро људи овог града и дубоко га инфицирали. Досадашња трка, обрачуни, конфронтације и заслепљеност малим страстима, довели су до неке врсте политичког кошмара и збуњености“.

Тешко се утврђује ко је крив, одговорност се избегава. Супарници који су дигли муљ чувају један другог, не желе рашчишћавање, одговара им да буде још мутније. Изјављују да су „сви они у приватном животу добри другови, али се принципијелно не слажемо у вођењу политике“. Наравно, иза „принципа“ је ћифтински интерес и блокада целе општине. Писци малограђанина и описују да се он час приказује као сентиментално јагње, а другом приликом као вук и грабљивац. У Власотинцу за једног руководиоца су говорили да је у стању да „завади два камена на путу“. За ситне ствари употребљавале су се крупне речи: етатиста, екстремиста, каријериста, фракционаш, контрареволуционар... Време кадровања било је празник за иживљавање свих нијанси паланачких страсти.

Одржавани су тајни састанци уз покер и роштиљ по кафанама, обавезне певачице су својим подврискивањем том сумраку додавале кобну ноту, уходе су ишле од куће до куће, по сокацима домунђавања, организовани су локални процеси, непослушни су отпуштани са посла. „Нови“ су дизани у небеса, постајали „пријатељи народа“, а „бивши“, уколико нису остајали у игри, бацани су у политички карантин и били би деградирани (није им допуштано да уђу у зграде институција у којима су колико до јуче били на челу). Демократија за српску провинцију била је очаравајућа реч, била је процедура из које су се извлачила демонска задовољства.

Политичких сукоба, конфузија и „случајева“ било је највише у неразвијеним општинама. Од 105 општина у „ужој Србији“ неразвијено је било осамдесет, у њима је тада живело око два милиона становника. После укидања Републичког фонда за развој недовољно развијених подручја (1965. године), када су престале да се „деле паре“, у њима се јављају тешки економски проблеми са „политичком димензијом“.

Председници општина су и даље куцали на врата републичких министарстава. Нису могли да се помире са тиме да су им држава, заједница „окренули леђа“. Били су незадовољни што им се не омогућава да живе као у развијенијим општинама, као у Београду. Одговорност за њихов „бољи живот“ носила је држава, а не они. Шта они могу што се код њих животари!? Шта су они криви што су ту рођени? Зар не треба да сви будемо једнаки и сиромашни? Ко ће да чека развој јаких економских центара, нама треба одмах - „дај нам данас“!

Миновић примећује да је „готово свака општина имала спремне и оправдане аргументе за тражење друштвене помоћи, интервенције, али не и праве програме економског просперитета“. Опседнутост интервенцијом шире заједнице демобилисала је све политичке снаге општина.

Сами себе су амнестирали од употребе памети и пословне сналажљивости. Увежбавало се омиљено српско плакање да је неко други дужан да реши њихов проблем, а ако то не уради или тражи од њих да они то ураде, онда их мрзи. Тада се очекивало од среза, републике, федерације, од богатијих република, а данас се гаји тиха нада да ће та Матер долороса бити Европска унија.

Латинка Перовић је у Пожаревцу на завршетку једног „случаја“ рекла: „Наглашавање привредних проблема је веома значајно за излазак из политичких односа и идејне конфузије, менталитета паланке, малограђанштине, који се, природно повезују са национализмом...“.

После Латинке и Марка о модерној Србији се заћутало. Тито је првог човека српске партије предложио описом: „Дајте оног лепог, зализаног, професор, чини ми се са Економског, што личи на конобара...“.

Тихомир Влашкалић је 11 година био сенка, ни дужег „лидерства“ српском партијом, ни незнатнијег дела. А затим Никола Љубачић и Слободан Милошевић широко отварају политичке двери масама из паланки, и уз помоћ писаца и новинара претварају их у „народ“ („Догодио се народ“).

Конзервативна побуна против модерности коначно побеђује. Паланачко-  политички менталитет, устврђује Живорад Миновић, добија своје перјанице из Пожаревца. Око њих се окупљају похлепни профитери. Дотадашње вредности тону, средња класа и њене вредности нестају. На сцени су масе са којима је лако манипулисати, које имају искривљену свест о свету. Ни њихови нови лидери нису хтели да буду упућени.

Миновић је записао:“Присуствовао сам разговору Михаила Горбачова са Слободаном Милошевићем када је, 16. марта 1988, Горбачов посетио Београд. Стекао сам утисак да се тадашњи лидер КПСС цело време чудио тој самодопадљивости и самоуверености Милошевића, који ниједном речју није поменуо оно што је била главна преокупација совјетског лидера: отварање нове епохе на Истоку. Наговештај тих историјских промена као да није имао одјека на Андрићевом венцу у Београду“.

Опстанак и прогрес нису могући уколико баш у овом тренутку Дачић и Вучић не успоставе покидане везе са великим силама, а затим створе услове за модерну Србију. У протеклих педесет година, то су само три године, и то толико давно, покушавали Марко Никезић и Латинка Перовић. Никезићева опомена и даље је актуелна: Не стварајмо од појединаца институције, стварајмо индустрију, а какве ће се гарнитуре смењивати - није важно.