Вести

26. 12. 2024.

Аутор: Ивана Митрић Извор: ЦЕПРОМ/Данас

Медијска писменост важна, али недовољна за спречавање агресије у медијима

Било да су са насловница на киоску или нам стигну као нотификација на телефону, медијски наслови и текстови свакодневно обилују агресијом. У онлајн медијима их је чак 13 пута више.

У периоду од 1. до 30. септембра ове године у осам дневних новина објављено је 1.588 текстова са елементима агресивности, сензационализма и говора мржње (7,34%), док је на двадесет најчитанијих портала објављено чак 20.050 таквих текстова (92,66%), показало је истраживање Центра за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) „Комуникативна агресија у Србији 2024ˮ. Податак да се неупоредиво више проблематичних текстова објави у онлајн медијима него у штампи, генерална секретарка Независног удружења новинара Србије (НУНС) Тамара Филиповић Стевановић сагледава из два угла.

„С једне стране, у штампаном медију сте ограничени бројем страна и карактера, а у онлајн медијима је тај простор неограничен. С друге стране, постоји много онлајн медија који су заправо и направљени са сврхом да загађују медијски простор и да шире дезинформације и злонамерне информације, што значи да је то заправо уређивачко опредељењеˮ, каже Филиповић Стевановић.

Пројектни асистент Института за медије и различитости – Западни Балкан и тренер медијске и информационе писмености Александар Ђокић додаје да природа онлајн медија олакшава ширење агресивне комуникације.

„Она омогућава брзу и масовну дистрибуцију садржаја, често без адекватне уредничке контроле, што отвара простор за сензационализам, говор мржње и непроверене информације. Такође, алгоритми друштвених мрежа и портала често фаворизују садржај који изазива јаке емоције, попут беса или страха, јер такав садржај привлачи више кликова, коментара и дељења, што је и циљ оваквих медија – кликабилност води ка профитуˮ, каже Ђокић.

А када је профит изнад професионалних и етичких стандарда, онда су медији преплављени агресијом, говором мржње и дезинформацијама, због чега на дуже стазе испаштају грађани. Зато се медијски садржај мора промишљати критички. Међутим, то је вештина која се учи – и зове се медијска и информациона писменост.

Старији „рањивијиˮ на дезинформације

Медијске манипулације, дезинформације и лажне вести циљају све грађане, а заштићених нема. Ипак, сматрају наши саговорници, веровању таквом садржају су за нијансу склоније старије генерације. Александар Ђокић објашњава да су старији „рањивијиˮ на манипулативне садржаје јер нису одрасли у дигиталном добу па немају довољно развијене вештине за критичко сналажење у онлајн простору. Истиче и њихову склоност веровању традиционалним медијима, као и мањак медијске и информационе писмености.

„С друге стране, млађе генерације, иако технолошки напредније, често не препознају сложене облике дезинформација јер претежно конзумирају брзе информације путем друштвених мрежа. Алгоритми који фаворизују сензационализам додатно их излажу поларизујућем и манипулативном садржајуˮ, објашњава Ђокић.

Тамара Филиповић Стевановић додаје да се и људима из новинарске професије дешава да неку вест не провере и да објаве дезинформацију. „Прва и основна ствар је да све што прочитате проверите у неколико извора, да ли је истинито или није, да видите ко је аутор, с којим циљем је објављена вест, када је објављена и зашто баш тадаˮ, напомиње Филиповић Стевановић. Да би грађани свих генерација и професија умели да на такав начин анализирају медијске садржаје, за то морају бити едуковани.

Медијска писменост у учионици

Прошло је скоро две деценије од када се појам медијске писмености спомиње у школама, и то у оквиру часова грађанског васпитања. Тек од 2018. године о медијској писмености као засебном предмету уче само гимназијалци, и то ако се одлуче за изборни предмет „Језик, медији и култураˮ.

„Велики је проблем садржине тог предмета, али и компетенције наставника и наставница који тај предмет држе. Поред толико студената новинарства и комуникологије који студирају на три факултета у Србији – у Београду, Новом Саду и Нишу, тај предмет држе људи који имају мали фонд часова или којима је фонд мањи, па се додаје предмет ʼЈезик, медији и култураʼ како би се дошло до пуне норме, односно 100 одсто часоваˮ, напомиње Александар Ђокић. Примена медијске писмености у школама је, према његовим речима, недоследна, а едукација наставника и развој наставних програма заостају за потребама модерног друштва.

Медијска писменост није ништа друго него критичко промишљање садржаја, али наш образовни систем, напомиње Тамара Филиповић Стевановић, формиран је тако да децу учи да репродукују садржај, уместо да га критички промишљају. „Види се опадање нашег образовног система јер су људи толико подложни дезинформацијама, односно верују у њих, не постављају питања одакле то долази, с којим мотивима, зашто баш у том моменту. Кроз такво образовање ви заправо стварате послушне грађане који не размишљају својом главомˮ, сматра наша саговорница. Зато је важно да деца „од малих ногуˮ, већ у предшколском образовању, уче како да преиспитују, анализирају и проверавају информације.

Скандинавске земље као недостижан сан

Због неговања критичког размишљања од најранијег узраста, скандинавске земље су на самом врху по питању медијске писмености. Финска, Данска и Шведска заузимају прве три позиције на Индексу медијске писмености за 2023. годину. Србија је на ниском 37. месту од укупно 47 држава света.

„Медијска писменост се у овим друштвима интегрише у образовни систем од раног, ако не и најранијег узраста, где се деца уче како да анализирају и вреднују информације, препознају поуздане изворе и критички размишљају о медијским порукама. Поред тога, висок ниво поверења у институције и медије, као и стабилно медијско окружење са професионалним новинарством, играју кључну улогу у изградњи отпорности на дезинформације, што није податак и за младе у Србији, по најновијем истраживању Кровне организације младих Србије (КОМС)ˮ, подсећа Ђокић.

Пројектни асистент Института за медије и различитости – Западни Балкан и тренер медијске и информационе писмености Александар Ђокић објашњава да Србија није ни близу образовном систему какав имају скандинавске земље. Он напомиње и да владе скандинавских земаља активно подржавају програме медијске писмености, док цивилни сектор, медији и образовне институције делују синхронизовано. То није случај у Србији у којој цивилни сектор има много већу и важнију улогу у едукацији грађана.

„Да није организација цивилног друштва и њиховог ангажмана кроз пројекте, радионице, публикације и едукативне програме медијске и информационе писмености, мислим да не бисмо имали ни један одсто бољитка када је у питању ова темаˮ, каже Ђокић. Међутим, указује да се држава последњих година донекле укључила кроз усвајање стратегија и законских оквира који препознају значај медијске писмености. „Али имплементација тих политика још није довољна, а ако ћемо искрено, није ни видљиваˮ, закључује Ђокић.

Медијска писменост не може сама

Баш као што је потребно да држава ради много више од цивилног сектора на пољу медијске писмености, тако и медијска писменост не може сама да побољша стање у медијима. Треба радити на још много елемената.

„Било који уџбеник или водич не могу у великој мери да поправе оно што се нама дешава, а то је ово што је ваше истраживање показало – једну општу поплаву нетачних, малициозних садржаја који имају за циљ само да збуне јавност, а не да информишуˮ, каже генерална секретарка НУНС-а Тамара Филиповић Стевановић. Она подсећа и да је повећање нивоа медијске писмености један од циљева Медијске стратегије, али да то не може да се постигне без регулативе и имплементације закона.

„Оно што мора да се деси то је да држава коначно почне да промовише етички садржај медија у Србији. Они тренутно кроз систем пројектног суфинансирања финансирају таблоиде чија је уређивачка политика заснована на непоштовању закона и Кодекса новинара Србије. Наши политичари, када причају о новинарима који заслужују поштовање у овом друштву, они наводе као примере таблоидне медије. То је једна системска подршка медијима који крше Кодекс и законе ове земљеˮ, истиче Филиповић Стевановић.

Како наводи, грађани треба да буду медијски писмени како не би били доведени у заблуду медијским садржајима, али и медиј мора да стоји иза тог садржаја и за њега одговара. „Не може се сва одговорност стављати на појединца који конзумира садржај, а аболирати они који креирају тај садржај и пуштају га у јавни просторˮ, закључује Филиповић Стевановић.

Уколико држава не уведе медијску писменост у формално образовање на свим нивоима, не почне да сарађује много више са цивилним сектором на промоцији медијске писмености и спровођењу едукација за грађане свих узраста, и уколико не почне да санкционише медије који пласирају агресивност, мржњу, сензационализам и дезинформације – такав садржај само ће се повећавати, а Србија падати све ниже на лествици медијске писмености.

Овај текст настао је у оквиру пројекта „Комуникативна агресија у Србији 2024: Какве су последице језика сензационализма, агресивности и мржње у домаћим медијима по појединце и друштво” који спроводи Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ), а који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту и овом тексту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.