Вести
18. 04. 2013.
Када смрт засени живот
Интервју др Ратка Божовића објављен у „Политици“ од 14. 4. 2013. под насловом „Извештавање о злочину без мере и одговорности“, охрабрио ме је на допис о трагедији у Великој Иванчи. Наиме, прве ТВ слике и вести са места трагедије и испред Ургентног центра указивали су на претерано присуство и „истраживачке“ активности камера и новинара многих домаћих, па и страних телевизија.
То ми је личило на „сиененизацију“ догађаја, као да се ради о неком спектаклу. Наредних дана то се наставило, опседани су тужни рођаци, мештани и доктори, а у ТВ студијима су се развиле различите дискусије. Преовлађивала су питања о здрављу и међуљудским односима убице, што су питања из области приватности и практично се баве прошлошћу. Истицало се како су многа домаћинства и куће „угашене“, што је упућивало на њихову бесперспективност.
Разумем друштвену потребу – дати грађанима основну информацију и поуке стручњака. Њима је доста негативних информација и „своје муке“. Питам се коме су и за шта потребне „претеране“ и дегутантне до морбидности информације о овом тужном и трагичном догађају, сем радозналцима. Није ваљда да се и овим жели стимулисати рејтинг или тираж и комерцијализација медија?
Готово нико се није бавио будућношћу. Није се запитао има ли у тим домаћинствима домаћих животиња, ко ће да их нахрани и напоји, помузе, очисти – тих дана и доцније. Шта ће бити са засејаним биљкама и незасејаним земљиштем?
Да ли ће домаћинства зарасти у коров, или ће се неко од родбине (наследника) из града због тога вратити у село? Ко ће чувати пољопривредну механизацију, оруђа и куће од, евентуално, незваних? Једино се за организацију и трошкове сахране побринула општина и можда комшије о стоци. Оптимистичке информације о будућим решењима проблема – преко су нам потребне.
Овакав претерани приступ новинара друштвено је штетан и базира на њиховом тумачењу „слободе информација“, а следствено томе настала је неодмереност до агресивности у питањима јавним личностима, чиме се угрожава ауторитет носилаца државних институција. Таквом приступу погодују и јавна „признања“ најсмелијим новинарима последњих година. Одговорност новинара готово да не постоји.
Постоји заштита потрошача од обмане и неквалитетне робе и услуга, али готово да не постоји заштита и од друштвено неодговорних и лажних информација.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.