Вести
15. 04. 2013.
Новинари у трци за награду "лешинар године"
Жртве масакра у Великој Иванчи су сахрањене у петак 12. априла. Истог дана уз невине жртве сахрањени су емпатија, здрав разум и трачак наде да овом друштву следи отрежњење.
Било би корисно сетити се данас сцене филма „Паклена поморанџа“, када бездушни насилник Алекс одједном почиње да се осећа веома лоше док гледа слике насиља. Лекар то доживљава као почетак његовог опоравка и објашњава му: „Видиш, када смо здрави, онда на присуство насиља и мржње реагујемо страхом и гађењем“.
Свако коме бар мало није припала мука од гадости које су протеклих дана објављивали медији у Србији, лешинарећи по Великој Иванчи, требало би да се запита: „Јесам ли ја здрав“. Исто питање и то бар пет пута дневно, требало би себи да поставе они који се називају новинарима, а који су у страховитом догађају видели прилику да се истакну у својој редакцији и можда чак изборе за повишицу.
Сведоци смо да протеклих дана мештани који су преживели крвави пир у Великој Иванчи, нису могли да дишу од медијских крвопија које су опседале село покушавајући да нађу „кривца“ због којег је, уверени су они, Богдановић побио рођаке, сина, мајку и прве комшије. Тешко да би се прави мотив масовног убиства утврдио чак и да је починилац преживео, али то није спречило поједине медије да нам уз назнаку „ексклузивно“ и „скандалозно“, појасне да иза покоља стоји проклетство, дрекавац, црна магија, па чак и астролошка предодређеност за убијање.
Лешинари су били без милости. Вребали су мештане, бележили сваку њихову реч коју су они изговарали у страху, шоку и неверици због оног што им се десило. Никога није било брига што ти људи наредних деценија треба да гледају у пусте куће, где су некада са својим комшијама пили кафе и играли карте.
Уместо стручних тимова психолога и психијатара који би требало да им помогну да прођу кроз засигурно најтежи период у животу, на њихова врата долазиле су крвопије жедне сензације. На терену је свака прича, свака реч бележена као веродостојна а није искључено да је уредништво у београдским медијима придодало неки „сочан“ детаљ из сопствене маште, не би ли били бар педаљ даље у медијском блату у односу на конкуренцију.
И после свих тих скаредних текстова и извештаја вреди ли додељивати некакве награде за најбољег новинара, медиј године? Можда више приличи да се установи награда „лешинар године“?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.