Вести

17. 03. 2013.

Извор: Политика

Пакет европски, услови српски

Какву телевизију будућности желимо, какве законе о радиодифузији очекујемо – тема је округлог стола нашег листа одржаног прошле суботе у нашој редакцији.

Учествовали су: Александар Тијанић, генерални директор РТС-а, Станко Црнобрња, теоретичар и професор медија, Марина Фратуцан, новинар и уредник на РТВ, Маја Вукадиновић, културолог, као и Весна Рогановић, уредница „Културног додатка”, и Гордана Поповић, новинарка „Политике”.

Министар културе и информисања у Влади Србије, чија радна група завршава нацрте медијских закона, није се одазвао нашем позиву.

ПОЛИТИКА: У чему је проблем са садашњим законом? Због чега се мења и иновира?

Александар Тијанић: Србија још дуго неће добити добар закон ни о јавним сервисима ни о електронским медијима, не зато што људи који га пишу не умеју да препишу европске законе него зато што су услови у којима се примењују ти закони немогући. Како да помирите уређење немачких медија, британско финансирање и политику сомалијске чврсте државе у друштву које је на нивоу јужног Јемена? Мислим на законе од 2000. до данас. Они садрже лепе жеље које су неприменљиве. У револуционарном узлету после 2000. године та влада је направила закон да се на сваких 100 рудара плаћа једна претплата за јавни сервис. Да железница плаћа на 24.000 радника 2.400 претплата. Када је то спроведено? То је немогуће. И никада неће успети да донесу закон зато што политика још дуго неће пустити шапе са Јавног сервиса и са осталих електронских медија, комерцијални медији ће се као на пијаци погађати са политичарима за услуге гостовања на телевизији а за добијање неких концесија. Сваки разговор на тему закона престаје док ми неко не докаже ко је власник Б 92 и ко је власник телевизије Авала? Не пристајем да се играм пола слободе и пола закона, а пола прљаве игре у доба кад је један тајкун овде добио фреквенције и када су странцима омогућили да имају две телевизије.

ПОЛИТИКА: Како ви осећате те шапе државе?

Тијанић: Ево јучерашњег резултата за Дневник РТС: 14,3 рејтинг и 31,7 шер, дакле трећина грађана је гледала наш дневник. Некад шер иде и до 40, а кад је неко узбуђење и више од 50. Ко ће да пусти у Србији инструмент који има тај утицај без свог утицаја? Нема закона који може да направи храбрим првог или другог или трећег човека РТС-а или јавног сервиса Војводине. То је питање спремности човека да заложи своју каријеру. Пред последње изборе, имао сам директан захтев да за Ускрс гостује један од кандидата. Рекао сам нема проблема, али другог дана Ускрса ће други, трећег трећи... А не, нисте ме разумели, само тај кандидат на Ускрс, рекоше. Рекао сам не може. Нисам знао ко ће да победи, нити како ће ствари да се развијају.

ПОЛИТИКА: Јесте ли имали консеквенце због те одлуке?

Тијанић: Никакве. Годину дана пре тога је директно тражено, на захтев Хашког суда, из највише канцеларије, да скинем серију„Мој рођак са села”. Рекао сам да то не долази у обзир, Управни одбор ме једногласно подржао. То не може закон да вам да. Сваком се патуљку чини да може да буде шеф Јавног сервиса. Није тачно. И у мојим годинама и пред крај каријере човек мора да буде спреман да остане без посла, а да не оде одатле обрукан. То не може закон да среди, то је питање професије.

ПОЛИТИКА: У израду новог закона ушло се с идејом да се држава повуче како би медији били слободнији.

Тијанић: Држава хоће да напише да се повлачи, а ми тек треба да видимо да ли хоће, и то на основу односа државе према јавним сервисима. Она жели да испуни европске захтеве, али да у српској политици мање-више све остане исто. Не знамо ко је власник две значајне телевизије. И то је доказ да неко жели да остави све у старо време и у старој подели: буди мој, слушај ме, па ћеш бити безбедан. Положај јавног сервиса у Србији може чак и да буде дефинисан законом, али у пракси је тешко остварљив. Не свиђа се нешто Зукорлићу, он устане и позове муслимане да не плаћају претплату. Не свиђа се некој малој странци зашто је нема 15 минута у „Дневнику”, она каже, нећемо да плаћамо претплату... Имам утисак да ова гарнитура сад, у склопу испуњавања европских стандарда, жели да направи изразито европски закон.


ПОЛИТИКА: Како Европа развија своје јавне сервисе? Шта можемо од ње да научимо?

Станко Црнобрња: Не треба да трчимо за Европом. Треба да нађемо своја решења. Не бих се сасвим сложио са господином Тијанићем да ови наши умеју да напишу закон. Од 2000. године, када је нови режим дошао, то је четврти покушај да се направи закон. Уз то имамо сталну канцеларију ОЕБС-а присутну као наше пријатеље који ту нешто саветују. Шта они саветују, када не могу сви заједно да направе закон какав одговара? Велика мистификација око тог закона и његове примене се најчешће своди управо на то: притисак политике – или не притисак политике. Не постоји унифицирани европски медијски закон. Европа медије контролише путем директива као у времену Социјалистичког савеза и СССР-а. При том, свака држава, чланица Европске уније, има потпуну слободу да уреди своје системе онако како мисли да треба, јер су јавни сервиси носиоци културног развоја. У Европи сви штите јавне сервисе као беле медведе зато што су сагласни да су јавни сервиси неопходни, поготово у потпуно новом технолошком окружењу у коме се телевизија претапа у један нови медиј. Та брза технолошка промена законодавце стално затиче у неком офсајду.

ПОЛИТИКА: Да ли смо у заостатку за другим земљама?

Црнобрња: Наравно да јесмо. Ми сваки други дан жонглирамо: хоћемо ли модел Би-Би-Сија или ХРТ-а? Друга ствар јесте нешто што смо ми који се бавимо медијима сугерисали колегама који су дошли на власт 2000. године: да се телекомуникације и радио дифузије више не могу одвајати као пре 50 година зато што то постаје исти домен. Имамо две регулаторне агенције, за радио-дифузију, и за телекомуникације, које прилично добро живе од наплате такси и теже да раде шта год хоће. То се у принципу жели за јавни сервис иако ниједан јавни сервис није у класичном смислу независан, чак је и Би-Би-Си полуаутономна телевизија, што Британцима уопште не смета.

Тијанић: Ни у једном документу Би-Би-Си себе не проглашава полуаутономном телевизијом.

Црнобрња: Би-Би-Си јесте полуаутономан, он функционише на десетогодишњој повељи коју издаје краљица, односно краљевски кабинет, али он лиценцу и уговор потписује са Министарством унутрашњих послова. То је исто то министарство које је надлежно за све тајне службе, за унутрашњу безбедност у Британији. То у Британији постоји 70 година и они немају никакве политичке проблеме са том реалношћу. Код нас се много мистификује та прича око тога ко ће на кога да утиче и на који начин. Утицаће ако се служи вансистемским средствима. Ако је неко силеџија, тај ће да ухвати па пребије, ако је неко културан онда неће. Технолошка револуција заиста захтева од медија да у себе уграде потпуно нове параметре пословања, нове параметре програмирања. Постоји једна комисија у Британији која регулише комуникације и телекомуникације и емитовање и поштанске услуге. Исто је и у САД. Постоји централизована државна организација која с једног места контролише, регулише и управља читавим овим спектром делатности и свим тим тржиштима. Када дође на власт нови председник Америке, он прво смени директора агенције за комуникације и стави свог човека, што не ствара никакав политички проблем. И што је сад проблем да и ми, уместо две, имамо једну агенцију, на чије ће чело нова власт ставити свог човека?

ПОЛИТИКА: У новинарским круговима постоји отпор према регионализацији јавних сервиса.

Тијанић: Овај предлог закона је антиертеесовски по сваком свом члану. По члану да су нужни и локални јавни сервиси. Ми немамо пара да издржавамо један јавни сервис, односно један и по, ако рачунам и Војводину, а не десет или тринаест. И предвиђа се да сви они живе од претплате које нема. Он ни у једном члану не штити јавне сервисе, он штити комерцијалне телевизије. Он говори о томе да локални медији преко РТС-а могу да излазе на централну мрежу. Па где је наш програм? Они кажу да неће да гледају кад пукне цев у Београду, а ја хоћу да гледам кад пукне трафо-станица у Прћиловици преко централне мреже! Емитујупрограм из Крушевца преко централне мреже, генерални директор одговара за cадржај, а не може да га види пре емитовања. Како то може? Ко каже да претплата не функционише? Београд је остварио претплату 64, Војводина 53 одсто прошлог месеца.

Марина Фратуцан: Јавни сервис Србије по свим истраживањима тренутно је најјачи, најгледанији, то је неспорно, и у односу на претходне две деценије сада сасвим другачије изгледа. Све је супер и за Би-Би-Си, али констатовали сте да је развој демократије тамо и овде небо и земља. Ми треба да тежимо тим ситним стандардима и да нам једног дана постане небитно ако неко ко победи на изборима постави свог првог човека на чело јавног сервиса, али тренутно није тако.

ПОЛИТИКА: У чему је специфичност војвођанског јавног сервиса?

Фратуцан: Војводина је мултинационална средина са пет мањинских редакција, сада већ шест, јер имамо и Други програм. Тешко се издржава целокупни РТС, логично је да је и опстанак РТВ-а доведен у питање. Наплата функционише у Новом Саду и Београду, али је недовољно да омогући да се на прави начин раде програми и да има чак тог истраживачког новинарства које толико захтева и ЕУ. Таква врста програма је скупа. Не можете имати спонзора истраживачке емисије и бити независни. Када се све узме у обзир тада се опстанак два канала у Војводини још више доводи у питање, а опет, укинути други канал који је мањински исто не би било пожељно, не само зато што то европски принципи налажу него зато што су грађани Војводине у великом проценту мањине. Оно што је тренутно добро на РТВ-у јесте јединство редакција. Раније су то била гета. Свака редакција је имала свој програм, али су сви радили само за своју националну мањину и већинска српска заједница није могла да разуме шта се дешава у тим њиховим програмима. Сада постоји једна емисија „Палета” и ми у тој полусатној емисији сваког дана видимо прилоге из свих редакција на матичним језицима, титловано на српски. Сви грађани Војводине сада могу да имају увид шта се важно дешава у свакој од тих мањина. То није само да мањине играју и певају као што је Ласло Вегел својевремено причао да се једино види на Телевизији Војводина.

ПОЛИТИКА: Има ли политичког утицаја?

Фратуцан: Била би лаж и фарса рећи да покушаја нема. Питање је само да ли ће наићи на више пута „не”, или ће бити једном „да”, једном „не”, да би се видело какав је притисак и како наћи модус да се на то одговори. Од човека који тамо седи зависи да ли ће рећи „хоћу”, или ”нећу”.

ПОЛИТИКА:Код нас постоје два канала који се тренутно баве само културом. Да ли личе на оно што би требало да буду?

Тијанић: Инсистирам да је Други канал РТС-а образац програма културе, прави га 1.000 људи.

Маја Вукадиновић: Јавни сервис пре свега треба да има културну функцију, као што је то Би-Би-Си. Овде иако имамо и Други програм и РТС Дигитал, али питање је какве емисије имамо. Нама пре свега недостаје истраживачко новинарство у области културе. Често су емисије које имамо строго информативне, само извештавају о протеклим догађајима, не постављају се питања, не постоје проблемске емисије. Због скупштине и спорта програмска шема врло често се мења и културне емисије се одмах пребацују на друге термине, и гледалац који прати културу, не може ни да пронађе те садржаје у континуитету који је неопходан да бисте створили потребу код гледалаца за одређеном врстом програма.

ПОЛИТИКА: Како одвојити културу од експлозије забаве?

Вукадиновић: Зависи од медија. Немају сви обавезу, а друго, ми живимо у владавини либерално-економске варијанте.

ПОЛИТИКА: Тачно је да је то стављено јавном сервису у аманет. Он се бави културом, националним идентитетом, дечјим програмом, спортским, људским правима... Али закон треба да препише границе и комерцијалним медијима.

Вукадиновић: Цела наша стварност је тривијализована и таблоидизована. То је добрим делом и због недостатка културне политике већ годинама и због поремећеног система вредности који је такође проблем који постоји код нас бар 20 година, тако да не можемо да кривимо ни РТС ни комерцијалне телевизије. Живимо у времену у коме су вредности потпуно поремећене, у коме је данас младима узор нека естрадна звезда, у коме је политика потпуно естрадизована, у земљи у којој су границе између естраде и политике толико блиске да сe практично више не могу ни раздвојити.

Фратуцан: Ми то све знамо. Знамо исте флоскуле и стално деведесете кривимо за то, чега год да се дотакнемо, да ли је то насиље у друштву, да ли су медији, да ли је Дачић сео код тете без гаћа... Све је то поремећен систем вредности.

Шта сад ми да радимо, да чекамо?

Црнобрња: Може, све може да се среди. РРА је фантомска организација. Да ли РРА ради свој посао до краја?

Фратуцан: Не ради, наравно.

Црнобрња: Закон је неке институције оформио да би радиле неке послове у области медија. Те две агенције су оствариле аутономију да раде шта хоће и да не одговарају ником, а оне су управо те које треба да одговоре на сва ова питања.

Где престаје вулгарна забава, кич или говор мржње? Где уопште почиње култура?

Тијанић: Комерцијални медији користе национално добро, националну фреквенцију и није тачно да они нису у обавези да поштују кодекс емитовања. Тај кодекс подразумева све: заштиту малолетних, угрожених, мањинских група. Закон преко неких од ових агенција мора да каже: ово је граница. Зашто се не говори? Зато, јер је рушење РТС-а један од примарних задатака тајкуна окупљених око комерцијалних медија, који би да поделе маркетиншки колач и утицај који припадају нама... Неки дан смо имали у шест и двадесет гостовање једног од политичких лидера Србије. Трећина Срба је у то доба то гледала, то је јак утицај. Да ли знате да је рекорд наше домаће серије 74 одсто? Упркос нападима да смо се упустили у трку за комерцијализацијом, направили смо рејтинг некомерцијалним програмом. А шта раде комерцијални медији? Врше напад на шему РТС-а. Сви имају јутарњи програм, сад ће и Прва да га уведе. Сви имају „Дневник”, без обзира на то што је гледаност њиховог дневника далеко испод нашег, јер помоћу њега тргују са политичарима. Ово је круцијална година за РТС. Или ће нови закон да предвиди оно што предвиђа европски пакет, довољан и стабилан извор финансирања и за војвођански и за српски јавни сервис, или ће комерцијални медији преузети примат, па ће се остварити дефиниција да је РТС дневна соба грађана Србије, да је једна телевизија узбудљива спаваћа соба, а да је трећа купатило са тоалетом. Тоалетна телевизија, спаваћа соба-телевизија победиће и надјачаће јавни сервис. То је нормална последица ситуације у којој се налазимо.

Наставак идуће суботе